Признање председника Буша крајем октобра да би поређење између рамазанских напада у Ираку и офанзиве Тет у Вијетнаму „могло бити исправно“ довело је у фокус ирачко-вијетнамске дебате
Ова дебата сугерише, између осталог, да демократије обично губе ратове од добро опредељених покрета отпора јер се демократије уздржавају од неограничене употребе насиља.

Тврдити да би само демократије могле да употребе више насиља елиминисале сваки отпор свом пројекту доминације и експлоатације других народа је самоправедно кратковидно гледиште.
Ово гледиште и други погледи попут њега, који утичу на ирачко-вијетнамску дебату, мало доприносе разбијању самообмане. То је зато што се или заснивају на погрешној анализи или се фокусирају на површне стратешке сличности или разлике, док не обраћају мало или нимало пажње на основне реалности Вијетнама и Ирака.

На пример, најочигледније сличности између Вијетнама и Ирака су практично потпуно одсутне из дебате. Прва од ових недостајућих очигледних сличности је да су оба рата започела на основу очигледне лажи.

Већ неко време је познато и потврђено открићима у новембру прошле године да је Агенција за националну безбедност „свесно фалсификовала обавештајне податке како би изгледало као да је Северни Вијетнам напао америчке разараче у Тонкинском заливу.“ (Демоцраци Нов) , 21. новембар 2005.)

Обману је искористио председник Џонсон да нареди нападе на Северни Вијетнам и да натера Конгрес да усвоји Резолуцију о Тонкинском заливу из 1964. која је Џонсону дала законска овлашћења да ескалира рат у Вијетнаму.

Национални архив објавио је документе, такође у новембру 2005, који су потврдили како је бивши председник Никсон намерно намеравао да обмане америчку јавност због своје одлуке да 'тајно' нападне Камбоџу 1970. године.

Што се тиче рата у Ираку, већ неко време је познато да је Бушова администрација искривила обавештајне податке да би преварила америчку јавност да подржи унапред планирани рат против Ирака.

Ово је недавно поново потврђено још једним извештајем Сенатског већа објављеном 8. септембра ове године. У извештају се закључује да „послератни налази не подржавају извештај обавештајне заједнице из 2002. да је Ирак реконструисао свој нуклеарни програм, да је поседовао биолошко оружје или да је икада развио мобилне објекте за производњу биолошких ратних агенаса.“

Демократски сенатор Карл Левин рекао је да је извештај „разорна оптужница против неумољивих, обмањујућих и обмањујућих покушаја администрације Буша-Ченија“ да повеже Садама Хусеина са Ал Каидом. (НИТ, 8. септембар 06.).

Друга најочигледнија сличност између Вијетнама и Ирака лежи у општим линијама рационализације на које се у оба случаја оправдава рат.

У оба случаја рационализација је била кратковида тврдња да би се, ако се рат не би довео на непријатељске територије, на крају морао водити на америчком тлу. Ако би једном од америчких савезника – ма колико корумпиран и убиствен – било дозвољено да падне, сви остали амерички савезници би пали у ефекту домина.

Председник Џонсон је 1960-их рекао о разлогу зашто је Америка морала да се бори у Вијетнаму тако далеко од своје куће, нешто у смислу да би, ако би превладало право, они, значи безбројне масе сиромашних људи широм света, дошли и узели оно што имамо.
Секретар одбране Доналд Рамсфелд је у августу ове године употребио језиво сличну рационализацију када је рекао сенатском комитету за оружане снаге „Ако прерано напустимо Ирак, непријатељ би нам рекао да напустимо Авганистан, а затим да се повучемо са Блиског истока. А ако бисмо напустили Блиски исток, наредили би нама и свима онима који не деле њихову милитантну идеологију да напустимо оно што они називају окупираним муслиманским земљама од Шпаније до Филипина.“ И на крају, упозорио је, Америка биће принуђен „да се заузме ближе кући.“

 Треће, најконзистентније одсуство ирачко-вијетнамске дебате је једноставна истина да се народи неизбежно супротстављају онима који желе да их потчине, окупирају и доминирају. Модерним империјалистима је требало да буде очигледно да, пошто је председник Вилсон наложио империјалне моћи у Првом светском рату, људима се може управљати само уз сопствени пристанак.

Ирачко-вијетнамска дебата сугерише да је ирачка побуна у основи секташки грађански рат који није мотивисан противљењем окупатору. Овај погрешан закључак потврђују и корпоративни медији.

Ипак, чињенице говоре другачије. На пример, у својој студији о бомбашким самоубилачким нападима од 1980. до 2003. године, Роберт Папе је закључио да су скоро сви самоубилачки напади током тог периода, укључујући и оне у Ираку, били мотивисани првенствено национализмом и спроведени против окупатора или оних који их подржавају. (Јеффри Рецордс ин Параметерс, зима 2005-06)

Штавише, америчка војна анализа 1,666 бомби које су експлодирале у јулу 2006. показује да је 70 одсто било усмерено против окупационих снага предвођених Американцима, рекао је портпарол војне команде у Багдаду. Двадесет одсто је било усмерено против ирачких снага безбедности, а 10 одсто је ударило цивиле. (НИТ, 17.06. август XNUMX.)

Стога, како на нивоу креирања политике, тако и на нивоу анализе политике, самоправедност и самообмана ометају реалистичну процену узрока неуспеха демократија да савладају добро опредељене и популарно подржане покрете отпора. Ово заузврат спречава реалистичну процену узалудности насилног покушаја потчињавања, доминације и експлоатације народа.

Коначно, препознавање крхкости демократских система и лакоће са којом изабрани званичници могу да обману своје народе, преусмере ресурсе за уско дефинисане интересе и да пристану на непотребне и неправедне ратове, хитно је потребно да би се демократија спасила од својих насилника и цивилизованог међународног понашања брањеног од његових насилника. Ово је одговорност грађана.

Адел Сафти је истакнути гостујући професор на Сибирској академији за јавну управу, Русија. Његова последња књига, Лидерство и демократија, објављена је у Њујорку.

---