Не постоји граница, чини се, крвна цена коју Арапи морају да плате за своје „пролеће“. После покоља у Египту, Јемену, Бахреину и Либији, 11-месечна побуна у Сирији постаје све страшнија. Четири дана од бомбардовање области које контролишу побуњеници у сиријском граду Хомсу дали су ужасне слике и извештаје зараћених Баб ал-Амр упориште опозиције: џамије пуне лешева, улице посуте деловима тела, стамбени простори претворени у рушевине.
Телевизијски снимци који се емитују у арапском свету и даље су сликовитији, а утицај грчевити. Какви год да су аргументи о броју мртвих на обе стране, размере људске патње су непогрешиве – и долазе након скоро годину дана непрекидног крвопролића, мучења и секташких осветничких напада.
Па кад Русија и Кина ставиле су вето на резолуцију УН-а од суботе коју је спонзорисао Запад осуђујући режим Башара ал-Асада, захтевајући од његових трупа да се врате у касарне и подржавајући план Арапске лиге да он буде смењен, амерички и британски лидери и њихови савезници, које су пратили западни медији, осећали су се способним да то осуде као „одвратно“ и „срамотан” чин издаје Сиријаца.
Али то претпоставља да би промена режима наметнута споља, што је резолуција подразумевала, или функционисала, имала легитимитет или би заправо зауставила убијање. Декретом о „политичком процесу“ са унапред одређеним исходом, повлачењем сиријске војске са улице без паралелног захтева од наоружаних побуњеничких група и потпуним спровођењем у року од 21 дан – уз одредбу о „даљим мерама“ у случају „ непоштовање“ – такође је утрло пут страној војној интервенцији.
Распрострањено је тврдње да је двоструки вето дао Асаду зелено светло да појача репресију и учинио вероватнијим грађански рат у пуном обиму. Али искључивањем интервенције коју подржавају УН, исто тако би се могло тврдити да она врши притисак на главну опозициону групу, Сиријски национални савет који подржава запад, да преговара – с обзиром на то да је цела њена стратегија заснована на стварању услова за зона забрањеног лета у либијском стилу.
Русија и Кина су искористиле Сирију да изазову покушај Запада да зароби арапске побуне за своје интересе. Вето је ојачало руску руку са Ассадовим режимом, док су руски званичници приватно уверавали опозиционе лидере да је свађа са САД, а не са њима. А Барак Обама се сада обавезао да ће „покушати да ово реши без прибегавања спољној војној интервенцији“.
Али то је далеко од искључивања. Амерички, британски и француски лидери већ су заузети успостављањем нове коалиције вољних са својим аутократским савезницима из Саудијске Арабије и Залива, сатирично названим „пријатељи демократске Сирије“, како би изградили опозицију и отерали Асада са власти.
Интервенција се заправо већ дешава. Саудијци и Катари наводно финансирају и наоружавају опозицију. Слободна сиријска армија има сигурно уточиште у Турској. Западне специјалне снаге наводно пружају војну подршку на терену. А ако то не успе, УН се може заобићи позивањем на „одговорност за заштиту“ цивила, дуж либијских линија.
Али ништа од тога неће зауставити убијање. То ће ескалирати. То је јасна лекција прошлогодишње НАТО интервенције у Либији. Када је почело, број мртвих је био 1,000 до 2,000. До тренутка када је Моамер Гадафи ухваћен и линчован седам месеци касније, процењено је на више од 10 пута више од тога. Тхе наслеђе стране интервенције у Либији такође је била масовна етничко чишћење, мучење и притвор без суђења, наставак оружаног сукоба, и администрација коју је оркестрирала запад толико неодговорна да се опирала откривању имена својих чланова.
Русија и Кина су сада сигнализирале да више неће бити Либије под санкцијама УН. Али да се САД, Британија и њихови савезници упуштају у морално држање над Сиријом или да се представљају као пријатељи њеног народа је бесмислено. Није само њихова одговорност за стотине хиљада мртвих у Ираку и Авганистану или, рецимо, њихова подршка диктатури Бахреина – чак и док она насилно гуши сопствени устанак док спонзорише резолуцију УН за демократску транзицију у Сирији. Током 45 година, они су гарантовали израелску окупацију сиријског Голанске висоравни, а сада обећавају да ће гарантовати „територијални интегритет“ Сирије.
Сиријска криза делује на неколико нивоа. Део тога је народни устанак против ауторитарног националистичког режима, који још увек има значајну подршку јавности. Суочени са континуираном репресијом, тај устанак се све више претварао у оно што је Процурео извештај мисије Арапске лиге описан као „наоружани ентитет“.
Сукоб је такође попримио суморну секташку димензију, пошто безбедносна машина којом доминирају алавите тргује страхом мањина од претежно већинске сунитске опозиције. На терену, то је подстакло навалу исповедног чишћења и убистава у ирачком и либанском стилу.
Али трећа димензија – улога Сирије као главног стратешког савезника Ирана – је оно што је учинило кризу тако токсичном у региону у којем су запад и његови арапски клијенти покушали да преокрену ток арапског буђења у своју корист појачавањем сукоба са Техеран.
Збацивање сиријског режима представљало би озбиљан ударац утицају Ирана на Блиском истоку. А како је сукоб у Сирији ескалирао, тако је ескалирала и западно-израелска конфронтација са Ираном. Чак и као амерички секретар одбране Леон Панета Директор националне обавештајне службе Џејмс Клапер признао је да Иран ипак не "покушава да направи нуклеарно оружје", Панета је дала до знања да постоји "велика вероватноћа" Израел ће напасти Иран већ у априлу, док се Иран суочава са тешким санкцијама ЕУ за нафту због свог нуклеарног програма.
Западна интервенција у Сирији – и противљење Русије и Кине њој – може се схватити само у том контексту: као део проки рата против Ирана, који катастрофално прети да постане директан. У међувремену, мало је знакова да су сиријски режим или опозиција направили одлучујући искорак.
Ако опозиција не може да пробије пут до власти и режим не имплодира, једини излаз из продубљивања грађанског рата је политичко решење преговорима које води до правих избора. Да би имали било какве шансе за успех, то би сада требало да гарантују главне силе у региону и шире. Алтернатива интервенцији Запада и Заливског диктатора могла би да доведе само до далеко већег крвопролића – и ускрати Сиријцима контролу над сопственом земљом.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити