Друштво у којем важни актери живе негирајући интересе и легитимитет једни других је друштво коме прети амбис. Постоје бројни докази о овом деструктивном феномену кроз историју Блиског истока, као и другде.
Једна од највећих жртава феномена арапског буђења био је египатски владар Хосни Мубарак, чији је пад у фебруару 2011. изгледао као кључни догађај довољно снажан да убрза демократске промене широм региона. Две године касније, изгледи су мрачни. После недавног војног удара, Египат је усред грађанског сукоба који је крвавије и репресивније. Тхе цонтинуинг насиље и раскол су депресивнији од последњих недеља и месеци Мубараковог режима.
Ауторитарна владавина, побуна и репресија обликовали су начин размишљања широм египатске друштвене хијерархије. Колапс Мубаракове аутократске владавине покренуо је нове наде у отворену и просвећену еру, без корупције и лошег управљања. Али они који имају моћ контроле и принуде имају снажан инстинкт да се поново утврде када виде да им стисак слаби. Суштинска карактеристика тог инстинкта је одбацивање легитимног постојања и интереса други . То је негирањем легитимитета други да моћни актери траже свој легитимитет.
Када је генерал Абдел Фатах ал-Сиси најавио смену слободно изабраног председника и суспензију устава, тврдња начелника војске била је непогрешива, а његов избор речи чудан у светлу недавних догађаја. Војска је деловала, према речима генерала ал-Сисија, јер Морси „није успео да испуни захтеве египатског народа”. Ово упркос чињеници да је Мохамед Морси победио на председничким изборима годину дана раније; и усвојен је устав. Било је притужби да је документ превише исламистички и да даје превелику моћ председништву, али га је подржала скоро двотрећинска већина Египћана који су гласали.
Устав је, без сумње, био контроверзан и изазива поделе, прогуран у налету против гласне опозиције – мањине, како је показао резултат референдума. Међутим, војни удар дефинитивно није био лек. Јер када се у демократији направе грешке, починиоци морају бити кажњени путем гласачке кутије, а одлуке треба да се мењају на исти начин.
Војни удар којим се свргава изабрани вођа и репресија представљају саму супротност демократији и владавини права заснованој на пристанку народа. За кризу у Египту одговорни су и носиоци и претенденти на власт.
Ел Барадеј и сврсисходни савези са војском
Морси је живео у порицању снага које су му биле супротстављене, на његову опасност. Режим који је сада укоријењен у Каиру одбацује Морсија, његову странку, његове присталице и независне Египћане који не одобравају војни удар. Гомиле демонстраната су грубо третиране. Наредбе новог режима да опозиционе гомиле морају да се разиђу суочавају се са пркосом упркос тешкој тактици. Демонстранти су оптужени за угрожавање безбедности. Медији су принуђени да се затворе. Генерал ал-Сиси је скоро прогласио своје"рат против тероризма“, а саопштило је Министарство унутрашњих послова ускрснуће службе државне безбедности из времена Мубарака.
Војска је добила овлашћење да хапси грађане, чиме је преузела улогу унутрашње полиције. Генерал ал-Сиси може формално бити министар одбране и начелник војске под цивилним председником и цивилним премијером. Истина, он је тај који гвозденом песницом влада Египтом. Остало је фасада, која даје покриће новом драконском поретку.
Некадашњи шампиони демократије, поистовећени са египатским либералним и секуларним снагама, нашли су се на лицу места, не само Мохамед Ел Барадеј, који заузима место потпредседника након свргавања Морсијеве владе. Мало ко би помислио да ће Ел Барадеј, бивши шеф УН-ове Агенције за атомску енергију (ИАЕА) и за многе симбол савести Египћана укључених у болну борбу за демократске слободе, седети на врхунцу моћи, постављен по вољи војске. Али бизарно се догодило.
Будућност цивилних политичара који се прилагођавају војним диктаторима ретко обећава. У Египту су масе презирале званичнике прошлих диктаторских режима. Раскол након недавног пуча је доказ нечег сличног. То се догодило и другде, можда највише у Пакистану под генералом Зиаулом Хаком, који је убијен када је његов авион бомбардован 1988. године, а недавно и генералом Первезом Мушарафом, који је у притвору и суочава се са више оптужби.
Оружане снаге владају Египтом шест деценија и још увек изгледају непобедиво. Без обзира на то, тешко је предвидети будућност када је земља толико поларизована. Сугестије да је египатско друштво подељено између про- и анти-Морсијевих табора, или између присталица Морсија и војске, сувише су поједностављени. Сукоб је далеко сложенији и вишеслојни. Многи противници свргнутог председника протестују сада када је војска поново на власти.
Орвелов Египат
У Египту има много парадокса. Председник Морси је победио на изборима и Муслиманска браћа стекла су легитимитет према закону, али су потом истрајали на уставним маневрима који су многима изгледали као пузајућа граба власти. Морси је неразумно закључио да је египатски војни естаблишмент укроћен након што су неки високи војни официри смењени.
Братство у влади није успело да схвати да је војска пала, али никако напољу. Артикулисана мањина либерала и секулариста није хтела да ћути. Египат је управо изашао из тоталитарне ере, али је још увек био склон да се врати. Важна арапска земља као што је Египат у региону од великог стратешког интереса за стране силе је мало вероватно била препуштена свом народу да доноси изборе. Јер постоје докази да се војни удар догодио под Помно посматрање Америке.
Обамина администрација је била у нелагодности због египатских избора и једва може да обузда олакшање помешано са одушевљењем због свргавања Морсија од стране војске. Осигурати да Египат остане под утицајем САД, задржавањем војске на својој страни, било је далеко важније од демократије. Примат египатске корисности над оним што је морално исправно или погрешно било је важно. Тако је рођен појам „демократског“ пуча, који је поздравио амерички државни секретар Џон Кери, који је тврдио да су војници „обнављање демократије" када су збацили Морсија. Керијева изјава је била апсурдна вежба.
Подсећамо се на Џорџа Орвела, аутора дистопијског романа Хиљаду деветсто осамдесет четири, који је рекао: „Скоро универзално се осећа да када земљу називамо демократском ми је хвалимо. Сходно томе, браниоци сваке врсте режима тврде да је то демократија“. Орвелове речи имају чудну сличност са Египтом 2013. године.
Деепак Трипатхи, сарадник Краљевско историјско друштво и Краљевско азијско друштво Велике Британије и Ирске, британски је историчар Блиског истока, хладног рата и Америке у свету.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити