Део канадског колективног самопоштовања зависи од перцепције да смо ми племенита нација мировњака који су се одупрли милитаристичким тенденцијама наших америчких вршњака.
Ова заблуда може објаснити злокобну тишину која је дочекала најаву министра одбране Питера Мекеја да савезна влада повећава број канадских снага за 13,000 редовних и 10,000 резервног особља.
Ово наивно веровање у нашу моралну чистоту цвета упркос злочинима које је Хуман Ригхтс Ватцх документовао у активностима које су НАТО трупе извеле у оквиру „Операције Трајна слобода“ против авганистанског народа.
Далеко од тога да су добронамерни спасиоци Авганистана, наше трупе су учествовале у забрињавајућем низу кршења људских права у распону од произвољних хапшења, прекомерне употребе силе, малтретирања затвореника и позивања на бомбардовање из ваздуха који су резултирали огромним цивилним жртвама.
Када је генерал Рик Хилиер, шеф наших оружаних снага, урлао да су авганистански побуњеници „одвратне убице и олоши“, додајући да „мрзну наше слободе, мрзе наше друштво, мрзе наше слободе“, то је требало да нас застане.
Сигурно нам недостаје морални ауторитет да проповедамо о жеђи за слободом цивилима који ризикују своје животе протестујући против зверстава савезничких војника.
Сигурно не можемо да се размећемо нашим слободним медијима пред нацијом чије хиљаде цивилних жртава не можемо да пребројимо и да срамотно пропустимо да их пријавимо.
Иако и сам масовни убица, Стаљин је био у праву када је истакао да је једна смрт трагедија, док је милион мртвих статистика.
Сви канадски војници који су погинули током инвазије с правом су имали лица, имена, породице и јавност која их је оплакивала. Није изненађујуће да је уграђени медиј који једе, спава и идентификује се са нашим војницима био способан да хуманизује њихову смрт.
Ипак, Арапи никада нису приказани са потпуно истим нивоом хуманости. Они су све чешће бљеснули преко наших телевизијских екрана као љута, скандирана руља, чија се историја окупације игнорише.
Било је запањујуће да су Американци очекивали да ће бити дочекани као ослободиоци у истом Ираку у којем смо сви учествовали у бомбардовању деценију раније и подвргнути санкцијама које су однеле милион живота.
На сличан начин, показали смо слично својевољно незнање сећајући се зашто је терорисано цивилно становништво које се борило против узастопних окупација током прошлог века отпорно на нашу инвазију.
Када је капетан Никола Годард убијен, канадске трупе су позвале амерички бомбардер Б-1 који је убио око 15 до 20 људи.
У ономе што постаје алармантан образац занемаривања, канадски медији су углавном игнорисали 28 цивила који су пријављени мртвима у Набо Аки. Слично томе, није успела да на одговарајући начин појача поновљене опомене власти Авганистана да заустави ваздушне нападе у којима је убијен небројени број цивила кршећи Женевске конвенције.
Нити су медији на прави начин поставили питање зашто трошимо милијарде на подршку мизогиној, корумпираној влади бивших ратних господара.
Локалне женске организације извјештавају да су жене данас несигурније него што су биле чак и под талибанима, а Хуман Ригхтс Ватцх напомиње да је насиље над авганистанским женама и даље ендемско шест година након рата због њиховог наводног ослобођења.
Наше кампање бомбардовања и политике искорењивања мака, заједно са нашим неуспехом да значајно уложимо у помоћ, држали су Авганистан заувек на ивици глади.
Поред тога што наша земља има сумњиво признање да је шести највећи произвођач оружја на свету, канадски грађани су заједно уложили 2.55 милијарди долара у трговце оружјем кроз канадски пензијски план.
У овој клими, наши кампуси све више одражавају наш национални марш у рат.
Министарство за националну одбрану започело је огромну кампању регрутовања у настојању да Канада изгради сопствени војно-индустријски комплекс.
Широм националних кампуса, као што је Рајерсонов, видели су инфузију огласа за регрутацију војске у студентским новинама, у тоалетима и на сајмовима каријера.
Док су практично све франкофоне студентске новине одбиле да објављују огласе ДНД-а, а око 25 студентских синдиката ЦЕГЕП-а се противило милитаризацији својих школа, отпор изван Квебека је био пригушенији.
Заговорници реклама оне који им се противе сликају као потиснике слободе говора.
Да будемо јасни, слобода плаћања реклама није укорењено право из Повеље. Напротив, додатних 13 милијарди долара које је савезна влада доделила нашој војсци даје им знатно гласнији глас од авганистанских или хаићанских цивила који сносе највећи терет наших окупација.
Ако треба да говоримо о правима на смислен начин, зашто би право војске да купује рекламе надмашило право осиромашених Авганистанаца да избегавају бомбардовање, фумигацију усева, понижавајуће свакодневне рације у кућама и мучење?
Придруживање војсци није морално неутралан посао као било који други. Сам Хилиер потврђује да војска „није јавна служба Канаде. Ми нисмо само још једно одељење. Ми смо канадске снаге, а наш посао је да можемо да убијамо људе“.
Нити се од свих Канађана тражи да убијају и умру подједнако.
Док су расне заједнице несразмерно заступљене у 4,000 војника који су се вратили у врећама за лешеве из рата у Ираку, у Канади је највероватније да ће се пријавити сиромашни.
Није случајно да четири најсиромашније канадске провинције имају највећу стопу ангажовања у Канади. Насупрот томе, четири најбогатије провинције имају најмањи број нових регрута.
Забрињавајуће је да се ниједан студент из Рајерсона никада није пожалио на војне рекламе у штампи нашег кампуса.
Ако је истина прва жртва рата, на нама је као критички ангажованим студентима да осигурамо да не дозволимо да будемо искоришћени као пијуни у бесконачном рату против народа који није наш непријатељ.
Слике Кликните за увећање |
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити