Оно што је упадљиво у последњим коментарима Тонија Блера о његовој улози у рату у Ираку јесте колико је мало научио о земљи у 12 година од инвазије. Могло би се, међутим, додати да ни његови тужитељи нису много научили.
Он спаја два догађаја која треба посматрати одвојено. Каже да се не извињава што је сменио Садама Хусеина: могло би се рећи да је већина Ирачана желела да се тиме оконча Садамова катастрофална владавина у то време. Али САД и Британија су затим наставиле да окупирају Ирак и управо је рат против окупације, који су водили одвојено сунити и шиити, уништио земљу и омогућио Ал-Каиди да тамо стекне своје прво упориште.
Од првих дана инвазије било је очигледно да би председник Буш и господин Блер могли да се извуку са инвазијом, али ако би покушали да остану у земљи били би у невољи.
Тешко је разумети позицију господина Блера, јер овде је реч о интелигентном човеку чији је ум изгледа парализован његовим искуствима из 2003. Његови коментари о Ираку и другим догађајима на Блиском истоку од тог датума су доследно лоше информисани и пристрасни.
Ово је у оштрој супротности са његовим схватањем проблема Северне Ирске о којима зналачки и луцидно пише у својој аутобиографији. Као да је Ирак претворио његове политичке снаге у слабости: његово самопоуздање се претворило у крутост и арогантну неспособност да призна да је погрешио и да избегне такве грешке у будућности.
Од првих дана инвазије било је очигледно да би председник Буш и господин Блер могли да се извуку са инвазијом, али ако би покушали да остану у земљи били би у невољи. Разлог зашто су то урадили није имао никакве везе са већим добром ирачког народа, већ зато што нису желели да Иран, највећа шиитска сила, има користи од пада Садама Хусеина. Али то се увек дешавало јер би сваки избори у Ираку довели на власт шиите који су чинили 60 одсто становништва.
Ирачани кажу да су санкције уништиле ирачко друштво, а да је инвазија уништила ирачку државу. Од тада су постојале тврдње да би постојао план након инвазије у Ираку, све би било у реду, али ово је покровитељска глупост. Једини Ирачани који су поздравили окупацију били су Курди, који нису били окупирани. Штавише, све суседне државе Ирака, укључујући Иран, Саудијску Арабију, Сирију и Турску, нису желеле да окупација успе. Било која побуна унутар Ирака је увек добијала оружје и новац споља.
Држава у Ираку за коју су САД и Британија тврдиле да је обнављају била је од почетка делегитимизована у очима Ирачана јер је тако отворено била страна творевина. Исто је било и у Авганистану где је велика снага талибана био презир и мржња толиког броја Авганистанаца према влади у Кабулу. Британске снаге су послате у Хелманд 2006. са истим неразумевањем опасности, као што су послате у Басру 2003. године, и са истим катастрофалним резултатима. Акције које су требале да покажу САД колико је Британија ефикасна као савезник постигле су управо супротан резултат.
Постоји опасност да се опсесивно интересовање Британије у приписивању кривице за оно што се догодило у Ираку 2003. гони са уском сврхом да се демонизује Блер и игнорише шири контекст онога што се десило тада и што се дешава сада. Није само тада правио грешке, већ их је правио и даље. У свом сведочењу Цхилцот истрази пре неких пет година, он је хвалио успехе тадашње ирачке владе, иако су сви у Ираку знали да је била нефункционална, клептократска и секташка.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити