Тужилаштво Бредлија Менинга, Викиликсовог извора у америчкој војсци, повлачиће све кораке када позива на штанд члан Нави СЕАЛ тима 6, јединице која је убила Осаму бин Ладена. Очекује се да ће СЕАЛ (делимично прерушен, пошто је његов идентитет тајан) рећи војном судији да су поверљиви документи које је Менинг процурио Викиликсу пронађени на бин Ладеновом лаптопу. То ће заузврат бити понуђено као доказ не да је Бин Ладен имао приступ интернету као две милијарде других земљана, већ да је Менинг „помагао непријатељу“, што је смртни прекршај.
Замислите то као позориште цртаних филмова у судници: херојски убица џихади супер-зликовац који сведочи против крајње лошег војника, геј мушкарца високог пет стопа и два инча, који се суочава са 22 оптужбе на војном суду и оптужен за највећи пробој безбедности у историји САД.
Али да будемо јасни у једној ствари: Менинг, млади војни обавештајни аналитичар који је процурио хиљаде јавних докумената и проследио их Викиликсу, учинио је много више за националну безбедност САД од СЕАЛ тима 6.
Убиство Осаме бин Ладена, духовног (али не оперативног) вође Ал-Каиде, био је тријумфални тренутак за многе Американце, јер је саудијски фанатик дошао да инкарнира не само Ал Каиду, већ и све националне претње безбедности. Ово је било тачно упркос чињеници да је Ал-Каида од 9. септембра могла да учини изузетно мало штете Сједињеним Државама или Западу уопште. (Најсмртоноснији напад у западној држави од 11. септембра 9 Атоцха бомбардовање у Мадриду, међутим, није починила бин Ладенова организација бела ципела спољнополитички часописи и експертских рутински ово погрешно схватају, „ал-Каида“ је тако згодан/неуредан метоним за сав тероризам.)
Ал-Каида остаје узаврела претња, али као организација тешко да представља највећу претњу Сједињеним Државама. У ствари, ако мерите националну безбедност у крви и новцу, као што многи од нас још увек раде, далеко највећа претња Сједињеним Државама у последњих десетак година била је наша сопствена бесмислена спољна политика.
Плата безобразлука је смрт
Погледај бројеве. У нападима од 11. септембра 2001. убијено је 3,000 људи, што је злочин великих размера по било којој дефиницији. Ипак, отприлике дупло тај број америчког војног особља је убијен у инвазији Вашингтона и окупацији Ирака и његовом бескрајном рату у Авганистану. Додајте приватне војне извођаче који имају умро у обе ратне зоне, заједно са недавно отпуштеним ветеранима који су починио самоубиство, а цифра се утростручи. Број тешко рањених у оба рата је опрезно процењено на 50,000. А ако се усудите да додате и број Иракис, Авганистанци, и страних коалиционих кадрова погинулих у оба рата, број погинулих достиже најмање стотину 9. септембра, а вероватно и више.
Да ли су ови људи умрли да би Америка била безбеднија? Не вређајте нашу интелигенцију. Практично нико не мисли да је рат у Ираку учинио САД сигурнијим, иако многи верују да је рат створио нове претње. На крају крајева, Ирак који смо ослободили сада је у опасности урушава се у још један огорчени, крвави грађански рат, је а блиског савезника Ирана и селлс превласт своје нафте Кини. Током година, одвод у америчкој каси за све ово биће најмање неколико билиона долара. Што се тиче Авганистана, након разарања кампова Ал Каиде, извршеног пре 10 година, тешко је видети како су актуелна кампања пацификације тамо и ЦИА рат дроновима преко границе у пакистанским племенским областима побољшали безбедност САД у било ком значајан начин. Оба окупациона рата били су ужасни стратешки избори који су убили стотине хиљада, ранили много више, послали милиони у изгнанствои дестабилизовао оно што је Вашингтон у добрим временима називао „луком нестабилности“.
Зашто су наши стратешки избори били тако катастрофални? У великој мери зато што су били милитантно неупућени. Изгладњели су важних информација и медији и јавно мњење гит у рукама Бушове администрације и њених неоконистичких следбеника док су маштали и потом спроводили у дело своје геополитичке фантазије. Од тада је постало мода да политичари који су подржавали рат криве за дебакл у Ираку „лошу интелигенцију“. Али као бивши аналитичар ЦИА-е Пол Пилар подсећа нас, пажљиво одабрани „Интел“ о програму оружја Садама Хусеина заиста никада није био проблем. На крају крајева, ЦИА-ина поверљива обавештајна процена о Ираку тврди да, чак и да је владар те земље Садам Хусеин имао оружје за масовно уништење (а он није), он га никада не би употребио и стога није био претња.
Сенатор Боб Грахам, председник Комитета Сената за обавештајне послове 2003. године, био је један од ретких људи који су имали приступ том извештају ЦИА који су се потрудили да одвоје време да га прочитају. Првобитно заинтересован за идеју инвазије на Ирак, предомислио се и гласао против инвазије.
Шта ако је цела нација имала приступ том високо поверљивом документу? Шта ако су блогери, ветеранске групе, свештенство, новинари, просветни радници и други лидери мишљења могли да виде пуну процену обавештајних служби, а не само залогаје трешања које су изабрали Чејни и његови другови? Чак и тада, наравно, било је довољно информација около да се убеде милиони људи широм света глупости такве инвазије, али шта ако је неки инсајдер заиста изнео целу истину, а не само псеудочињенице које су у тим месецима убрали трешње и игре које су играли други инсајдери да заварају Конгрес и амерички народ у рат избора и дизајна на Блиском истоку? Као што сада знамо, било која потенцијално корисна информација је остала изван нашег видокруга све док није дошло до војне и хуманитарне катастрофе.
Сваки запослени у приватном сектору који би ово јако зезнуо би био отпуштен на лицу места, или у најмању руку стављен под пуни надзор. А ово је био дар Бредлија Менинга: захваљујући његовој множини докумената са којих је скинута тајност, наше неспособне спољнополитичке елите коначно имају надзор очигледно им је потребно.
Није изненађујуће да спољнополитичке елите не уживају много у надзору. Попут ортопедских хирурга, полицијских управа и сваке друге професионалне групе под сунцем, војници и њихови млађи партнери у дипломатском кору дубоко осећају да треба да буду изузети од јавног надзора. Сваки низ откривених докумената са ВикиЛеакса подстакао је исто огорчени одговор из те посаде: скоро потпуна тајност је неопходна за деликатну уметност дипломатије и рата.
Хајде да се шалимо нашим спољнополитичким елитама (које такође имају осећања), упркос њиховом безданом десетогодишњем резимеу угљенисаног рушевина и унакажених удова. Можда постоји време и место за тајност, чак и дволичност, у управљању државом. Али историја показује да се често плаћа висока крвна цена за дипломате који јавно говоре једно, а приватно мисле нешто друго. Крајем 10-их, на пример, Сједињене Државе су јавно изјавиле да Вашингтон не види Корејско полуострво као витални интерес, охрабрујући Север да изврши инвазију на Југ и започне Корејски рат. Наша влада је неславно ескалирала Вијетнамски рат иза димне завесе службене тајне, изобличења и лажи. Садам Хусеин је стигао у Кувајт након америчке амбасадорке у Ираку Април Гласпие Рекао баасистичког моћника да је могао да ради шта хоће на својој јужној граници и да се и даље ужива у милости Вашингтона. Ово није рекорд успеха.
Дакле, шта је лоше у томе да дипломате више раде свој посао на дневном светлу — веома стара идеја која није настала за кухињским столом Џулијана Асанжа пре пет година? Погледајте мејнстрим литературу политичких наука о међународним односима и наћи ћете ригорозне, респектабилне, граничне досадне студије које хвале врлине релативне транспарентности у управљању државом — као, на пример, у прављење пост-Наполеонов Концерт Европе тако дуготрајан мировни споразум. С друге стране, када националне државе постану стидљиве у погледу својих обавеза према другим државама или сопственом грађанству, насилна катастрофа је често на помолу.
Дистопиан Сецрети
Спољнополитичке елите се редовно заклињу да нас пример Викиликса, ако му се дозволи да стоји, ставља на опасан пут ка „потпуној транспарентности“. Опет погрешно. У ствари, без помоћи Викиликса и других, нема сумње да се америчка национална безбедносна држава, као што показују најновија телефонска и интернетска открића, креће ка нечему невероватном попут потпуне државне тајне. Класификација докумената је прошла кроз кров. Вашингтон је класификовао запањујуће 92 милиона јавних записа у 2011., што је повећање са 77 милиона у претходној години и са 14 милиона у 2003. (Поређења ради, различити гомила докумената које је Маннинг процурио чине мање од 1% онога што Вашингтон класификује годишње – не баш дефиниција „укупног транспарентност“.)
У међувремену, декласификација древних тајни унутар државе националне безбедности креће се скоро геолошким темпом. Агенција за националну безбедност је, на пример, само завршила декласификација докумената од председништва Медисона (1809-1817) 2011. Ништа мање индикативно за курс Вашингтона, кривично гоњење владиних узбуњивача у Обаминим годинама горело је посебно осветољубивим бесом, који су подстицале и политичке партије и Конгрес, као и Бела кућа.
Наши фетишисти владине тајне улажу своје безбедносне дозволе (које их држи елитна група КСНУМКС милиона људи) и режим информационе безбедности (ИнфоСец) који настављају да разрађују са свим врстама заштитних моћи над животом и телом. Али оно што доводи до убијања људи, ма колико се наши анкетари и стручњаци трудили да то демантују, нису кршења ИнфоСец-а или цурење у медијима, већ глупи и бесмислени стратешки избори. Пребацивање кривице на цурење је леп начин да се превали новац, али уз ризик да се наведе очигледно, шта је убило 1,605 Амерички војници у Авганистану од 2009. је рат у Авганистану — не Бредли Менинг или било који од осталих пет процурелих информација које Обама има гоњени према Закону о шпијунажи из 1917. Цурења и узбуњивачи не би требало да буду жртвени јагци за лоше стратешке изборе, који би били много мање лоши да су били обавештени о свим релевантним чињеницама.
Извините на мом утопијском екстремизму, али знати шта ваша влада ради заиста и није тако лоша ствар и има везе са помагањем (америчкој) јавности, а не непријатељу. Знати шта ваша влада ради није нека посебна привилегија коју нам власт великодушно даје када смо добри и послушни грађани, то је обавеза која сеже у срж ствари у слободној земљи. На крају крајева, обични грађани попут нас треба да донесу коначну одлуку о томе да ли је рат Кс вредан борбе или не, вредан ескалације или не, вредан окончања или не.
Када се доносе тако важне јавне одлуке, а јавност нема — није јој дозвољено да има — појма, завршавате у фантастичној земљи агресивних акција које су током протеклих десетак година довеле до смрти стотина хиљада и оставио нас у далеко опаснијем свету. Ово су плате дистопијске владине тајне.
Упркос бескрајној паници и хистерији на ову тему из обе главне странке, Беле куће и Конгреса, цурење информација је било добро за нас. Тако смо сазнали много о Вијетнамском рату, много о Вотергејт скандалу, и недавно, далеко о државном надзору наших телефонских позива и е-поште. Нарочито је цурење Бредлија Менинга већ донело стварне, опипљиве користи, најсликовитије мала али значајна улога у подстицању побуне која је избацила диктатора у Тунису и начин на који су посредно убрзано наш војни излаз из Ирака. Менингови процурели извештаји о злочинима САД у Ираку, приказани у новинама широм света, политички су онемогућили ирачким властима да одрже домаћи правни имунитет за америчке трупе, што је темељ Вашингтона за толико жељено стално присуство тамо. Да није било Менинговог цурења информација, САД би можда и даље биле у Ираку, убијајући и убијајући без легитимног разлога, а то је сушта супротност националне безбедности.
Знање није зло
Захваљујући Бредлију Менингу, наша елита склона катастрофама добила је дозу надзора одраслих који им је тако јасно потребан. Уместо да га оптужи за помагање непријатељу, Обамина администрација би требало да му пошаље картицу за излазак из затвора и корпу воћа. Ако желимо да зауставимо самонаметнуте ратове који настављају да крваре крвљу и новцем, морамо брзо да добијемо траг. Ако се икада потрудимо да учимо из нецензурисане истине о нашим спољнополитичким неуспесима, који су уништили толико више живота него што је покојни Бин Ладен икада могао да се нада, имамо барем шансе да их не поновимо.
Не покушавам да меко продам или санирам Менингов величанствени чин грађанске непослушности. Млади редов је понизио америчку војску тако што је показао да сви виде њихов потпуни недостатак стварне информационе сигурности. Менинг је открио да дипломатски кор ради шилинг за произвођаче одеће на Хаитију, за Велика фарма у Европи, а по потписаним налозима тадашње државне секретарке Хилари Клинтон да прикупити биометријске податке и бројеве кредитних картица својих страних колега. Што је најважније, Менинг нас је суочио са два катастрофална рата, приморавајући Американце на то удео терет знања који су раније носили само наши војници, које волимо да називамо херојима са веома безбедне удаљености.
Да ли је Менинг прекршио одредбе Јединственог кодекса војног правосуђа? Он то свакако јесте, а страшна казна од могућих деценија војног затвора сигурно је на путу. Војни закон је невероватно еластичан када је у питању силовања и сексуалног напада и савршено опуштен око клања страних цивила, али се огорчава због неизрецивог чина декласирања докумената. Али чин грађанског пркоса младог војника био је у ствари први корак у преокретању патологија које су нашу спољну политику учиниле низом самоубилачких катастрофа. Откривши нам више од пола милиона „тајни“, Бредли Менинг је учинио много више за америчку националну безбедност него што је то урадио СЕАЛ тим 6.
Цхасе Мадар је адвокат и аутор Страст Бредлија Менинга: Прича иза узбуњивача Викиликса. ТомДиспатцх регулар, пише за Лондонски преглед књига, Ле Монде Дипломатикуе, Амерички конзервативац, и ЦоунтерПунцх. Он свакодневно прати суђење Менингу за Народ магазин.
Овај чланак се први пут појавио ТомДиспатцх.цом, веблог Института Натион, који нуди сталан проток алтернативних извора, вести и мишљења Тома Енгелхарта, дугогодишњег уредника у издаваштву, суоснивача пројекат Америчко царство, Аутор Крај културе победе, као роман, Последњи дани издаваштва. Његова последња књига је Амерички начин рата: Како су Бушови ратови постали Обамини (Хаимаркет Боокс).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити