Назовите то стратегијом Џејсона Борна.
Замислите то као ЦИА-ин урон у Холивуд — или у апсурд. Као што су недавна открића јасно показала, потези те Агенције нису могли бити намишљенији или стварнији. У свом глобалном рату у сенци после 9. септембра, запослила је и приватне извођаче и неке од најозлоглашенијих затвореника на свету на начин који оставља последњу епизоду Борнових филмова у прашини: унајмљене наоружане људе обучене да убијају, као и бивше затворенике који је уновчио славу да је носио наранџасти комбинезон у најзлогласнијем затвору на свету.
Прву групу тајних агената регрутовале су приватне компаније из специјалних војних снага и морнаричких фока, а затим су их пренамениле ЦИА-и уз лепе плате у просеку од око 140,000 долара годишње; друга посада је регрутована из затворских ћелија у заливу Гвантанамо и плаћена из тајног вишемилионског фонда за бљузгање под називом „Заклетва“.
Прошлог месеца, Ассоциатед Пресс открила да је ЦИА одабрала неколико десетина људи међу стотинама осумњичених за терор који се држе у Гвантанаму и обучила их да буду двоструки агенти у групи од осам викендица у програму названом „Пени Лејн“. (Да, заиста, име је преузето из песме Битлса, као и "Стравберри Фиелдс, програм у Гвантанаму који је укључивао мучење заточеника „високе вредности“.) Ови људи су потом враћени на оно што је Бушова администрација волела да назива „глобалним бојним пољем“, где је њихова мисија била да се спријатеље са члановима Ал-Каиде и обезбеде информације о циљању за програм Агенције за убијање дронова.
Такав тајни програм двоструког агента, иако шаролик и изузетно неуспешан, није требало никога да изненади. На крају крајева, преговарање о кривици или убеђивање криминалаца да цинкаре своје сараднике — тактика пожељан од међународних правних стручњака — широко се користи у америчкој полицији и правном систему. Током последњих годину дана, међутим, на видело је изашла цурица информација о другом тајном програму и отворила запањујући нови прозор у приватизацију америчких обавештајних служби.
Холивуд у Ленглију
У јулу 2010, на саслушањима за потврђивање за место директора Националне обавештајне службе, Џејмс Клапер је објаснио употребу приватних извођача у обавештајној заједници: „Непосредно након Хладног рата… били смо под мандатом Конгреса да смањимо заједницу за 20%… Онда се догодио 9. септембар… Са шикљањем… средстава која су посебно прикупљена од финансирање додатних или ванредних операција у иностранству, што је, наравно, годину по годину, веома је тешко запослити владине службенике годину по годину. Тако да је очигледан излаз за то био пораст извођача."
Хиљаде „Зелених значки“ ангажовано је преко компанија попут Цши д Ц Ц ш е Ц Ц Ц ш е Ц Ц д Ц Ц д Ц Ц Ц Ц ш е Ц Ц Ц Ц Ц ш Ц Ц Ц Ц Ц Кинетик да ради у канцеларијама ЦИА и Агенције за националну безбедност (НСА) широм света, међу редовним особљем које је носило плаве значке. Многи од њих — попут Едварда Сноудена — обављали су специјалистичке задатке у области информационих технологија које су имале за циљ да повећају ефикасност државних службеника.
Тада је ЦИА одлучила да не постоји аспект тајног рата који се не може корпоратизовати. Тако су основали јединицу приватних извођача као тајне агенте, дајући им зелено светло да носе оружје и да буду послати у ратне зоне САД у тренутку. Ова елитна јединица наоружаних телохранитеља и суперпоправљача налик Џејмсу Бонду добила је анодино име Глобал Респонсе Стафф (ГРС).
Међу 125 запослених у овој јединици, из специјалних снага Војске преко приватних извођача дошли су Рејмонд Дејвис и Дејн Парези; из морнаричких фока Глен Дохерти, Џереми Вајс и Тајрон Вудс. Свих пет ће се ускоро наћи у све само не прикривеним насловима новина широм света. Ови мушкарци — ниједна жена још није именована — били су распоређени у мисије од три до четири месеца пратећи аналитичаре ЦИА-е на терен.
Давис је распоређен у Лахоре, Пакистан; Дохерти и Вудс у Бенгази, Либија; Пареси и Висе у Кхост, Авганистан. Како се ГРС ширио, други извођачи су отишли у Џибути, Либан и Јемен, између осталих земаља, према a Вашингтон пост профил јединице.
Од самог почетка, његов рад није био баш узор тајности. До 2005. године, на пример, бивши припадници специјалних снага већ су почели отворено да разговарају о пословима у јединици у онлине форуми. Њихови описи су звучали као нешто директно из холивудског трилера. Тхе после приказао фокус особља ГРС на свакодневници као „дизајниран да остане у сенци, обучава тимове да раде на тајном задатку и обезбеђују ненаметљив ниво безбедности за официре ЦИА-е у испоставама високог ризика“.
„Они не уче језике, не састају се са страним држављанима и не пишу обавештајне извештаје“, рекао је бивши амерички обавештајни званичник том листу. „Њихови главни задаци су да мапирају путеве бекства са места састанка, потапшају доушнике и обезбеде 'коверту' обезбеђења... ако дође до гурања, мораћете да пуцате."
У наредним годинама, ГРС се уградио у Агенцију, постајући од суштинског значаја за њен рад. Данас су нови агенти и аналитичари ЦИА који иду у опасне зоне обучени да раде са таквим телохранитељима. Поред тога, ГРС тимови су сада позајмљени другим јединицама попут НСА за задатке попут инсталирања шпијунске опреме у ратним зонама.
ЦИА-ини приватни извођачи (не) спасавају дан
Недавно су ови људи, предводници ЦИА-иног рата са извођачима после 9. септембра, доспевали у вести са запањујућом регуларношћу. За разлику од њихових холивудских рођака, међутим, вести које су објавили биле су лоше. То оружје које пакују и погрешне ствари које треба да иду уз њих више пута су довеле не до бекства од којих застаје дах и пуцњаве, већ до катастрофе. Јасон Боурне, наравно, побеђује; они немају.
Узети Дане Пареси Јереми Висе. Године 2009., недуго након што је Пареси напустио војне специјалне снаге и мудриле морнаричке фоке, ангажовали су их Услуге (бивши Блацкватер) да ради за ГРС и распоређен у Цамп Цхапман, база ЦИА у Хосту, Авганистан. Дана 30. децембра 2009. год. Хумам Кхалил Абу-Мулал ал-Балави, јордански лекар којег је ЦИА регрутовала да се инфилтрира у Ал Каиду, позван је на састанак у базу након што је провео неколико месеци у пакистанској племенској граници. Позвано је и неколико виших чланова особља ЦИА-е из Кабула који су се надали да би им Балави могао помоћи да гађају Ајмана ал-Завахирија, тада другог човека Ал Каиде, који такође потиче из Јордана.
Детаљи о томе шта се догодило још су недоречени, али припадници ГРС-а очигледно нису испунили своју безбедносну мисију. Некако је Балави, за кога се испоставило да није двоструки већ троструки агент, бомбом стигао до затворене базе и дигао у ваздух себе, убивши не само Паресија и Вајза, већ и седам службеника ЦИА-е, укључујући Џенифер Метјуз, шефицу базе.
Тринаест месеци касније, у јануару 2011, други ГРС извођач радова, Раимонд Давис, одлучио је да се извуче из, како је сматрао, тешком ситуацијом у Лахореу у Пакистану. Ветеран војних специјалних снага такође је радио за Блацкватер, иако је у време пуцњаве био запослен у Хиперион Протецтиве Сервицес, ЛЛЦ.
Додијељен да ради у сигурној кући ЦИА-е у Лахореу како би подржао агенте који прате Ал-Каиду у Пакистану, Давис је очигледно провео дане фотографишући локалне војне објекте попут штаба паравојних граничних корпуса. 27. јануара његов аутомобил је заустављен и он тврди да су га суочила два младића, Фаизан Хаидер и Фахеем Схамсхад. Дејвис је наставио да их обојицу убије, а затим фотографише њихова тела, пре него што се радио-везом вратио у сигурну кућу за помоћ. Када је дошло резервно возило, погоршало је катастрофу возећи се великом брзином у погрешном правцу низ улицу и убивши мотоциклисту у пролазу.
Дејвиса су касније ухватила два саобраћајца, одвели у полицијску станицу и затворили. Настао је фурор у који су умешане обе земље и огорчени пакистански медији. Амбасада САД, која је првобитно тврдила да је он био конзуларни службеник пре Старатељ објавио вест да је а ЦИА уговарач, коначно је извршио притисак на пакистанску владу да га пусти, али тек након што је пристао да исплати 2.34 милиона долара одштете породицама оних које је убио.
Годину и по касније, још два извођача ГРС-а доспела су на насловне стране под најгорим околностима. Бивши морнарички фоке Глен Дохерти Тироне Воодс био додељен а ЦИА база у Бенгазију, Либија, где је Агенција покушавала да прати развој северноафричког покрета Ал Каиде и поврати тешко наоружање, укључујући ракете Стингер, које је опљачкано из државних арсенала након интервенције САД-НАТО која је довела до пада аутократе Моамера Гадафи.
11. септембра 2012. амерички амбасадор Кристофер Стивенс боравио је у оближњем дипломатском комплексу када је био на удару. Милитанти су ушли у зграде и запалили их. Тим ЦИА-е, укључујући Дохертија, притрчао је у помоћ, иако на крају, за разлику од холивудских акционих тимова, нису спасили ни Стивенса ни дан. У ствари, неколико сати касније, милитанти извршио рацију у базу ЦИА, убивши и Дохертија и Вудса.
Банда која није могла да пуца право
Катастрофални расплет ова три инцидента, као и смрт четири извођача ГРС-а — више од четвртине жртава ЦИА-е од почетка рата против тероризма — поставите низ питања: да ли је ово још један пример начина на који приватизација рата и обавештајних служби не функционише? И да ли је одговор да се такви послови врате у кућу? Или холивудско извлачење лобање (које се више пута погрешило) наговештава већи проблем? Да ли је садашњи обавештајни систем, у ствари, ван контроле и упркос комбинованом буџету од $ КСНУМКС милијарди годину дана, једноставно неспособни да испоруче нешто попут обећане „безбедности“, остављајући разне шпијунске агенције, укључујући ЦИА, све очајније да докажу да могу да „победе“ тероризам?
Узмимо, на пример, гомилу докумената Едвард Сноуден — још један приватни извођач који је у једном тренутку радио за ЦИА — објављено је о тајни НСА програми покушавајући да усиса глобалне комуникације по раније незамисливим брзинама. Широм планете чули су се урлици гнева, укључујући и шпијуниране шефови држава. Они који осуђују такве очигледне инвазије на приватност редовно изазивају страх да бисмо могли бити сведоци пораста нагона тајне полиције да се свуда сузбије против неслагања.
Али као и код ЦИА-е, можда постоји још једно објашњење: очај. Највиши обавештајни званичници, у страху да ће бити виђени као да су лоше обавили посао, опседнути су све већом жељом да докажу своју вредност тако што ће обавештајну заједницу натерати на све више (уместо мање) истог.
Као Џереми Баш, шеф кабинета Леона Панете, бившег директора ЦИА-е и секретара одбране, Рекао МСНБЦ: "Ако тражите иглу у пласту сена, потребан вам је пласт сена." Истина је да, иако различите обавештајне агенције и ЦИА можда неће успети када су у питању игле, оне су се заиста показале ефикасним када је у питању стварање пластова сена.
У случају НСА, напори Обамине администрације да докаже да је њено огромно прикупљање података имало било какав утицај на спречавање терористичких завера - у једном тренутку су тврдили 54 такве парцеле осујећен — има својство истинског патоса. Тврдње имају доказано тако танак да су се званичници администрације и обавештајних служби борили да убеде чак и оне у Конгресу који подржавају програме, а камоли остатак света, да је урадио много више од прикупљања и складиштења запањујућих гомила информација о готово свима без икакве посебне сврхе. Слично томе, ФБИ је настојао да труби о сваком „терористичком“ хапшењу које је извршио, од којих се већина, ако се детаљније испита, испостави да је ријеч о лаковјерним муслиманима, уоквирен подметнутим доказима у заплетима које су често у суштини осмислили доушници ФБИ.
Упркос задивљујућим улагањима средстава и обилатом ангажовању приватних извођача, када је у питању неспособност, ЦИА даје ФБИ и НСА трку за свој новац. У ствари, оба његова недавно откривена програма високог профила — ГРС и двоструки агенти Гвантанамо — су се показала страшним неуспехом, доносећи мало или ништа од вредности. Извештај Асошијетед преса Пени Лејн, једини опис тог програма до сада, наводи, на пример, да је Ал-Каида никад веровао бивши затвореници Гвантанамо пуштени у своју средину и да је, након што су милиони долара бескорисно потрошени, програм отказан као неуспех 2006. године.
Ако бисте могли да пронађете фразу која је супротна од „више новца за свој новац“, сви ови напори би били квалификовани. У случају ЦИА, такође имајте на уму да говорите о агенцији која је годинама водила кампање атентата дроном у Пакистану, Јемену и Сомалији. Стотине невиних мушкараца, жена и деце су убијене заједно са бројним типовима Ал Каиде и „осумњиченим милитантима“, а ипак — верују многи стручњаци — ове кампање нису функционисале као ваздушни рат против, већ за терор. У Јемену, на пример, мала група Ал Каиде која је постојала када је почела кампања дронова 2002. године има експоненцијално нарастао.
Шта је са извођачима налик Џејсону Борну који раде за ГРС, а испоставило се да су банда која није могла да пуца право? Колико су они били успешни у помагању ЦИА-и да нањуши Ал-Каиду на глобалном нивоу? Добра је претпоставка, на основу онога што већ знамо, да њихов досије неће бити ништа бољи од оног остатка ЦИА-е.
Један наговештај, када су у питању операције потпомогнуте ГРС, може се наћи у документима које је 2010. открио Викиликс о заједничким програмима ЦИА-е и специјалних операција ловци-убице у Авганистану као што је Оперативна група 373. Не знамо да ли је било који запослени у ГРС-у био укључен у те операције, али је приметно да је једна од главних база Оперативне групе 373 била у Хосту, где су Пареси и Вајз помагали ЦИА-и у операцијама циљања дронова. Докази из докумената Викиликса сугеришу да су, као и са мисијама ГРС, ти тимови ловаца и убица редовно кварили свој посао убијајући цивиле и изазивајући локалне немире.
У то време, Метју Хо, бивши маринац и сарадник Стејт департмента који је често радио са Оперативном групом 373, као и са другим програмима „хватања/убијања“ Снага за специјалне операције у Авганистану и Ираку, рекао ми је: „Убијамо погрешне људе, Талибани средњег нивоа који се боре против нас само зато што смо ми у њиховим долинама. Да нас нема, они се не би борили против САД"
Како детаљи програма као што су Пени Лејн и ГРС излазе на видело, бацајући светло на то како је ЦИА водила свој тајни рат, постаје јасније да цела прича о неуспесима Агенције и већим неуспесима америчке обавештајне службе и њених парамилитаризованих , приватизованим помоћницима тек треба да се каже.
Пратап Чатерџи, а ТомДиспатцх регулар, је извршни директор ЦорпВатцх и члан одбора Амнести Интернатионал УСА. Он је аутор Халибуртонова војска Ирак, Инц.
Овај чланак се први пут појавио ТомДиспатцх.цом, веблог Института Натион, који нуди сталан проток алтернативних извора, вести и мишљења Тома Енгелхарта, дугогодишњег уредника у издаваштву, суоснивача пројекат Америчко царство, Аутор Крај културе победе, као роман, Последњи дани издаваштва. Његова последња књига је Амерички начин рата: Како су Бушови ратови постали Обамини (Хаимаркет Боокс).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити