„Хезболах сумња да Хамас подучава сунитске побуњенике у Сирији како да се боре“
Дакле, Обама грми даље. Хезболах мора да оде Сирија. То ће их натерати да се тресу у чизмама у долини Бекаа. Јер Хезболах – 22 мртва у једном дану пре недељу дана, према речима познаника који би требало да зна – нема намеру да се повуче из битке која угрожава његово постојање у Либану. Жртве? Па огромно, чини се - а на то ћемо доћи касније. Али…?
Ево мале приче која може помоћи да се објасни зашто је шиитски муслимански Хезболах, најнеустрашивија и немилосрдна герилска војска на свету, у Сирији. Без сумње, велика политичка грешка њеног лидера Сајједа Хасана Насралаха. Али не велики војни. Јер сиријски рат је у опасности да пређе у Либан; не у северном либанском граду Триполију, где сунитске и алавитске (шиитске) милиције већ дуго воде међусобну симболичну борбу. Али у прљавом граду Арсалу, горе у брдима поред сиријске границе, једва 20 миља од либанског града Хермела који држи Хезболах – мислим „држани“.
Арсал – ниједан туриста не би требало да губи време овде, иако су људи љубазни и брину о свом граду – је сунитско и прилично салафистичко место. Подржава сунитски устанак против председник Сирије Башар ел Асад.
Ако њени сунитски побуњеници непосредно преко границе у Кусаиру – већина из исламистичке Џабхат ал-Нусре (не Слободне сиријске војске коју воле Обама и амерички сенатор Џон Мекејн) – заузму Кусаир, моћи ће да користе либански град Арсал као место одмора и рекреације и, заиста, пренаоружавања.
Арсал је минобацачки домет од главног аутопута између Хермела и југа Либана, два Хезболахова феуда у Либану. Три либанска војника су убијена у Арсалу прошле недеље – врло вероватно зато што сиријски побуњеници не желе да се надгледа њихово кретање у Либан и из њега.
Дакле, Арсал и Хермел су тренутно два најважнија града у Либану. Либанска војска нема контролне пунктове у Хермелу – због чега наоружани људи Хезболаха јашу тамо на полигону – али је одлучна да чврсто држи Арсал. Због чега би локални анти-Асадови људи више волели да либанска војска остане лево. И због тога је либански председник – и сам бивши генерал – отишао да посети место убистава војске прошле недеље. Није отишао у Хермел где је млада шија убијена неколико сати раније од пројектила који је скоро сигурно испалио Сунитски побуњеници у Сирији.
Ово нису чињенице које доспевају у наслове. И све похвале фином новинарству хришћанских новина Л'Ориент Ле Јоур на француском језику и посебно његовој репортерки Сцарлетт Хаддад (једном ми је признала да су јој родитељи дали име по Сцарлетт О'Хара) што су указали не само на битку -линије северног Либана, али отпорност либанске војске која је сада једини темељни блок на коме сам Либан опстаје. Јер ово је земља која нема ни функционалну владу ни легалан парламент – иако је скупштина управо гласала за још 17 месеци неизабране власти.
Али постоје и други догађаји који су такође измакли насловима ових неколико дана. Не најмање важно је занимљив лик приказан поред сенатора Џона Мекејна на фотографији током његове недавне посете северној Сирији коју држе побуњеници. Јер поред Мекејна може се видети човек идентификован овде у Бејруту као Мохамед Ноур, сунитски муслимански портпарол Северне олујне бригаде, оптужен за киднаповање 11 либанских шиитских ходочасника у Сирији пре годину дана.
Шта је, забога, Мекејн радио са таквим типом? Ако је то био Ноур, било је „за жаљење“, рекао је Мекејнов портпарол. Сасвим тако. Баш као што је било жалосно што изгледа да нико у Вашингтону није осудио убиство младе шиитске жене у Хермелу прошле недеље. Зашто? Зато што је била шија? Или зато што су убице можда били сиријски побуњеници – који су можда, а не морају бити они побуњеници од којих би Обама (и Хаг и други слуге) желели да помогну.
У Либану се дешавају и друге ствари о којима би свет требало да зна. Не мање важно је љутња Палестинаца (већина сунита) на Хезболах.
Прошле недеље, Палестинци су у том најсрамнијем од свих избегличких кампова – у Еин ел-Хилвеху у Сидону – запалили пакете хране Хезболаха поред постера на којем је писало да „не желимо помоћ натопљену крвљу сиријског народа“. Хамас, палестински контролори Газе, напустио је Дамаск након што је револуција почела; сада Хезболах сумња да је Хамас подучавао сунитске побуњенике у Сирији како да се боре.
Да ли због тога Хезболах губи толико људи? Шиитски борци који се враћају из Кусајра причају застрашујуће приче; да сунити ноћу спаљују њихова тела да их не би идентификовали, да имају нове снајперске пушке.
Занимљиво, сиријски војни официр ми је пре неколико месеци рекао да када побуњеници јуришају на владине базе, извлаче тела својих мртвих кукама за хватање; опет, тако да не би требало да буде идентификације.
Питао сам једног Авганистана – увек најпоузданијег извора за такве информације – зашто Хезболах носи тако огромне жртве. Ево одговора који сам добио: „У јужном Либану, када су се борили против Израелаца, Хезболах је знао своју земљу и своју територију.
„Борили су се од куће, а Израелци су упали у замку јер нису познавали Либан. Окупирани увек боље познају територију од окупатора. Али сада је Хезболах на непознатој територији. Сиријци познају Кусаира. Хезболах не.”
Велико "јао". Претпостављам да Саииед Насраллах размишља о овоме.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити