Након напада израелске владе на флотилу Мави Мармара, писао сам свом посланику (Нику Клегу, који је такође заменик премијера) како бих позвао владу Уједињеног Краљевства да предузме материјалне кораке да изврши притисак на израелску владу да укине блокаду Газе и прекине њен угњетавање палестинског народа. Посебно сам тражио да Уједињено Краљевство престане да испоручује војну робу Израелу и да прекине друге везе које на било који начин подржавају политику Израела против Палестинаца. Написао сам много таквих писама па сам знао какав одговор да очекујем.
Стога нисам био изненађен што сам добио неодољив одговор који каже да влада Уједињеног Краљевства чека извештај УН о нападу. У одговору се такође цитира Вилијам Хејг, министар спољних послова Уједињеног Краљевства, који је рекао: „Заузећемо исти принципијелан став у свим нашим дипломатским напорима...” и „Морамо да знамо да ли је могло више да се уради да се ризици сведу на минимум или да се смањи број погинулих и повређених“.
Како ми је опсежно истраживање показало да влада Уједињеног Краљевства никада није заузела ништа што бих описао као „принципијелни став“ у својим дипломатским напорима, то није говорило много. А други цитат је просто смешан када се говори о оружаном нападу на ненаоружане цивиле у међународним водама.
Наравно, стигао је извештај УН-а у којем се наводи да је напад био илегалан и да крши хуманитарне законе и законе о људским правима, и да постоје јасни докази о намерном убијању, мучењу и произвољном погубљењу, између осталог. Па сам поново написао.
Одговор је овога пута био још краћи и истакао да израелска влада разматра компензацију и да је изразила „жаљење” због инцидента. Господин Клег је тада изјавио: „Такође сам наставио да обавештавам своје колеге у Министарству спољних послова и Комонвелта о вашим осећањима и осећањима других бирача по овом питању.
Дакле, као што се и очекивало, глас јавности којој влада треба да служи нема никакве разлике. Ово је у великој мери лажна демократија. Гласамо сваких неколико година и то је све. Чак и тада велики медијски напори осигуравају да већина јавности буде заслијепљена за било које друге опције осим за главне двије (или можда три) странке, од којих ниједна неће успоставити било какав истински демократски систем.
Што ме доводи до другог дела наслова ове посланице. Зашто се мучимо? Пишемо безброј писама и присуствујемо демонстрацијама у нашим хиљадама без икаквог утицаја. Једва да уђу у вести. Једноставно, не постоји механизам да натерамо власт да ради оно што ми желимо. Чак и огромне демонстрације пре рата у Ираку, организоване упркос владиним пропагандним напорима, нису направиле никакву разлику. Недавно су наши студенти открили колико могу утицати на одлуке владе…..никакав. Више речи потрошено је на осуду напада на аутомобил принца Чарлса него на њихове легитимне жалбе.
Али овакав одговор је у ствари онај који треба да уроди плодом. Што се више расправљамо и демонстрирамо и игноришемо, то је очигледније да ово није демократија и да морамо да форсирамо промену. Већина јавности намерно остаје у незнању о овој чињеници, преферирајући да буде пасивна него да се ангажује у влади. Они гунђају, али не пате довољно да ишта ураде поводом тога. Али сада виде да им се смањују јавне услуге, образовање, здравство и још много тога, док су богаташи дозволили да нас опљачкају. Почињу да увиђају да се одбијају сви напори јавности да то спречи.
Морамо да наставимо да демонстрирамо и вршимо притисак на власт да сви виде какав систем власти имамо. Онда бисмо можда могли да натерамо људе да својим гласовима гласају за нешто сасвим друго када за то дође време.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити