Нешто необично се дешава у политичким и медијским круговима Сједињених Држава када се говори о „слободној трговини“ са Колумбијом.
Узмимо на пример тему услова рада. Навикли смо на озбиљне и потребне осуде дечјег рада, услова у радњи, итд., када разговарамо о трговинским питањима са Кином, Тајландом и другим земљама. Ово је како треба да буде.
Исти услови рада постоје иу Колумбији. На пример, независни извори истраживања процењују да данас у Колумбији ради најмање 2.5 милиона деце и да само 1 од сваких 5 деце ради легално. У нафтним компанијама као што су Бритисх Петролеум, Натурал Гас оф Спаин, Схелл и друге, синдикати су забрањени. У великим ланцима супермаркета у Боготи и другим већим градовима радници који вреће намирнице раде само за напојницу. У америчким, колумбијским и шпанским банкама синдикати су елиминисани. Државним службеницима је ускраћено право на колективно преговарање и право на штрајк. Очигледно је да су услови рада у Колумбији жалосни.
Амерички медији и политички кругови расправљају о раду у Колумбији у оквиру дебате о споразуму о слободној трговини. Али за разлику од приступа који се користи у другим земљама, коментатори се фокусирају само на једну ствар, наиме, на чињеницу да је у Колумбији опасно постати организатор рада јер је живот у опасности. Ово се не сме минимизирати. Али оно што је необично је сабласна рачуница смрти коју користе неки коментатори када тврде да су се услови рада у Колумбији некако побољшали, пошто су убиства колумбијских синдикалиста смањена са 275 у 1996. на 39 у 2007. години. Они немају. Смањење укупног броја убијених синдикалних лидера (и даље ужасно по сваком тумачењу) одражава ефикасност државног терора, а не правосудног система. У реторичком лукавству изгледа да, за Колумбију, све док стопа убистава повезаних са радом задовољава „прихватљиву” границу, други мизерни услови за раднике могу бити игнорисани и споразум о „слободној трговини” са Колумбијом треба бити подржан.
Окренимо се питању кризе људских права. О њима, како и треба, слушамо свакодневно у медијима. Знамо за страдање народа у Дарфуру захваћених унакрсном ватром. Изабрани званичници и председнички кандидати дају изјаве о Дарфуру, нпр. Барак Обама је указао да Сједињене Државе имају моралну обавезу да зауставе хуманитарне катастрофе и више пута је позивао на заштитне снаге Уједињених нација на терену у Дарфуру. Високи комесар УН за избеглице управо је објавио свој годишњи извештај о интерно расељеним лицима. Број људи који су били приморани да напусте своје домове у 2007. порастао је на више од 26 милиона. Дарфур води на листи са 5.8 милиона расељених људи. Али Колумбија је друга: више од 4 милиона људи је расељено, у односу на 3.8 милиона годину раније. Ови расељени Колумбијци, несразмерно афро-колумбијски и староседеоци, протерани су са своје земље насиљем или претњом насиљем од стране наоружаних герилаца, одреда смрти осветника или обоје. Зашто ову трагедију колумбијских избеглица једва да помињу медији или званичници у Вашингтону? Зар не би изабрани представници који расправљају о Споразуму о слободној трговини са Колумбијом требали да се запитају зашто су милиони људи постали бескућници у својој земљи? Није ли то показатељ велике кризе и готово безаконог стања? Тишина на ово питање је заглушујућа. Очигледно неки политичари и медији не желе да мале сметње, попут 4 милиона расељених избеглица, замагљују нашу визију о предностима „слободне трговине“.
Не прође дан без медијских референци о кршењу људских права у Кини, Тибету, Чеченији и наводним антидемократским склоностима разних страних лидера, нпр. Путина, Чавеза, кинеског руководства, итд. Последњих недеља Тибет и Зимбабве добијају све пажња. Али када је у питању Колумбија, чини се да ове праведне бриге нестају. Врло је мало покривена „статистика“ о скандалу са одредима смрти у Колумбији, која открива да су многи чланови Урибеове владе, његови важни савезници у колумбијском конгресу и блиске политичке присталице који су му помогли да два пута буде изабран или у затвору или под истрагом због својих веза са водовима смрти који су убили стотине Колумбијаца. Или да је канцеларија колумбијског председника свим расположивим средствима покушала да заустави и осујети истраге и да прикрије доказе који повезују самог председника са активностима одреда смрти.
Може ли бити да је слободна трговина превише важна да би се дозволила забринутост око дечијег рада, забрана синдикалног организовања и права на штрајк, мизерне плате и услови рада, искорењивање милиона људи и корумпирана влада дубоко уплетена у будне одреде смрти, ометају предности слободног тржишта?
Шта је толико важно у слободној трговини? Овде двоговор постаје сложен јер медијска дискусија потискује кључни контекст: агробизнис Сједињених Држава ће наставити да прима своје више милијарди долара годишње субвенције, ускраћене Колумбији у споразуму, правећи шалу од било каквог аргумента за „једнаке услове“ или поштовање „слободног тржишта“. Пољопривредне субвенције САД дозвољавају америчким произвођачима да продају своје усеве испод цене. Под овим условима, САД извозе кукуруз за 30% испод трошкова производње, пшеницу за 40% испод, а памук за 57% испод, да поменемо само неколико примера. Суочена са овом узнемирујућом реалношћу, влада председника Урибеа пристала је, потписивањем споразума о слободној трговини, да укине пољопривредну заштиту Колумбије, као и тарифе. Преговори су само дефинисали временски оквир за укидање сваке пољопривредне заштите за колумбијске фармере. Истовремено, међутим, влада Сједињених Држава ће, на неједнак и асиметричан начин, задржати домаћу подршку за своје пољопривредне произвођаче који ће наставити да извозе своје вишкове испод цене производње, што је пракса која се сматра незаконитом у светској трговини и позната као дампинг.
Још једним реторичким триком брани се програм благостања за агробизнис који подржавају порески обвезници у име „слободног тржишта“ и антипротекционизма.
Као што је Џорџ Орвел тако добро изразио, такве заблуде неће пасти на памет људима ако институције индоктринације функционишу како треба: „Ум треба да развије слепу тачку кад год се појави опасна мисао. Процес треба да буде аутоматски, инстинктиван. , зову то на новоговору“.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити