У последње две године амерички медији су драстично смањили извештавање о Авганистану. Према Америцан Јоурналисм Ревиев, само три новинске организације – Невсвеек, Ассоциатед Пресс и Васхингтон Пост – имају сталне новинаре стациониране у Кабулу. Оно мало што се објави углавном се фокусира на приче о добром осећају, површне промене и неоспорне извештаје о тврдњама Бушове администрације. Мало је или уопште нема критичког покривања ефеката текућег америчког војног и политичког присуства. На пример, 18. марта, Џоел Брикли и Карлота Гал из Њујорк тајмса су известили о посети Кондолизе Рајс Авганистану и њеној тврдњи да „не може бити боље приче... од демократског развоја Авганистана“. Бринкли и Гал су се очигледно сложили са Рајсовом – нису споменули како централна влада легитимише ратне вође које подржавају САД и који гуше демократију.
Ово није ново. Почетком 1990-их, најгори злочини бораца муџахедина (укључујући неке чланове садашње владе) довели су до десетина хиљада смрти цивила и стотина хиљада избјеглица само у Кабулу у периоду од четири године. За то време медијска покривеност је драстично опала. Крајем 1990-их, када су талибани спроводили своје репресивне законе, медији су то углавном игнорисали. Године 2000, када су десетине хиљада авганистанских избеглица биле заробљене у ужасним условима у избегличким камповима на пакистанској страни границе, наставио се исти образац ћутања. Тек када су статуе Буде у Бамијану дигнуте у ваздух, или када су се десили напади 9-11, Авганистан је вредело усредсредити се на њега.
Зашто данас медији не испитају Авганистан и Бушове тврдње о „слободи и демократији“? Истина, већина Авганистанаца је свим срцем прихватила обећање да ће сами бирати своје вође путем изборног система, упркос томе што им је нека страна земља наметнула одређене аспекте демократије. Али моћ недемократских војсковођа угушила је тежње авганистанског народа. Када сам посетио Авганистан пре месец дана, разговарао сам са независним продемократским политичким активистима као што је Малалаи Јоиа, која је принуђена да свој рад води у подземљу. Плашећи се напада ратних вођа, користе лажна имена и путују прерушени или са телохранитељима. Упознао сам новинаре који ризикују своје животе да би извјештавали о злочинима војсковођа пред пријетњама власти.
Већина Авганистанаца гласала је за Хамида Карзаија, иако је он очигледно америчка марионета. Учинили су то јер је обећао да никада неће правити компромисе са ратним вођама. Али након свог избора, Карзаи је именовао бившег гувернера Херата Исмаила Кана, фундаменталистичког мизогиног војсковођу, за министра енергетике. Карзаи је недавно именовао познатог ратног злочинца Абдула Рашида Достума за начелника штаба Националне армије. Ове потезе је амерички амбасадор Залмаи Кхалилзад похвалио као „мудре“, иако је недавно истраживање Независне комисије за људска права Авганистана открило дубоку жељу међу Авганистанцима широм земље за правдом за ратне злочине из прошлости које су починили попут Кан и Достум. Авганистанци које сам срео били су жељни да виде како су војсковође разоружане и процесуиране, а не награђене државним положајима.
Осим свог „демократског развоја“, Бушова администрација одбија да помене озбиљна питања живота и смрти која муче Авганистан. Послушно слиједећи примјер, амерички медији не прате борбу за опстанак. У Националном извештају о људском развоју за Авганистан из 2004. године, који су спровеле Уједињене нације, ова земља је рангирана на 173 од 178 земаља у смислу људског развоја. Само пет земаља, све у субсахарској Африци, било је горе: Бурунди, Мали, Буркина Фасо, Нигер и Сијера Леоне. Избеглице, чији (понекад присилни) повратак је Бушова администрација гласно хвалила као доказ слободе Авганистана, сада су бескућници у својој земљи и претвориле су делове Кабула у кампове за сквотере. Они немају домове и мало или нимало обуке, могућности запошљавања или здравствене заштите. Смртност мајки, посебно у провинцијама у којима живи већина Авганистанаца, међу највишима је у свету, баш као и пре 9-11 када су медији игнорисали Авганистан. Образовање – које Бушова администрација најгласније наводи као мерило успеха америчке политике у Авганистану – УН сматра „најгорим на свету“. Изван Кабула постоји ужасно мало могућности за образовање за авганистанске девојке и жене. У градовима су ми рекли да већина школа има наставни план и програм ограничен на исламске науке.
Већина жена и даље носи бурку (вео), или хиџаб, у Авганистану.
Ово је додуше превише поједностављена мера угњетавања жена, али су је искористили Бушова администрација и медији после 9-11 да би визуелизовали бруталност Талибана према женама. Слично томе, одбацивање бурке након пада Талибана нашироко су користили медији за приказивање „ослобођења“ жена. Данас се у градовима и провинцијама изван Кабула већина жена облачи управо онако како су се облачиле под влашћу Талибана. Насрин, 18-годишња повратница избеглица која живи у Хеарту, рекла ми је да не жели да носи свој хиџаб, али да се плаши да привуче превише пажње у атмосфери која је још увек непријатељска према женама.
Овде постоји очигледан образац: пре 9-11 медији нису сматрали Авганистан и његове безбројне проблеме (од којих је већина покренута политика САД 80-их и 90-их) вредним извештавања. После 9-11, када је Бушовој администрацији било згодно да истакне масовно угњетавање и сиромаштво као оправдање за рат, медији су се повиновали. Сада, упркос континуираном масовном угњетавању и сиромаштву, Буш и Рајс су нас обавестили да је Авганистан „спашен“ нашом војном интервенцијом и инсталирањем „демократије“ и да му више не треба наша пажња. Медији настављају да испуњавају жеље владе.
И сами људи које су Американци саосећајно и великодушно подржавали после 9-11 поново пате због недостатка пажње и интересовања. Донације за пројекте спасавања живота као што су болнице, клинике, школе и центри за обуку су нагло опали. Наоружане милиције предвођене војсковођама које подржавају САД замениле су талибане, финансирајући своје војске продајом хероина. Краткорочно, ово поштовање имало је опипљиве последице по народ Авганистана. Дугорочно, недостатак медијског извештавања о успону ових оружаних група могао би поново имати ужасне и шокантне последице, попут напада 9-11.
**Предузети**
Можете контактирати главне медије користећи једноставан алат на нашој веб страници, ввв.афгханвоменсмиссион.орг , и подстичу их да повећају и побољшају своју покривеност Авганистана (достављен пример писма).
Сонали Колхаткар је кодиректор Афганистанске женске мисије, непрофитне организације са седиштем у САД која финансира здравствене, образовне и пројекте обуке за авганистанске жене. Она је такође водитељ и копродуцент Уприсинг, дневног јутарњег радио програма на КПФК, Пацифика у Лос Анђелесу. До Сонали се може доћи на [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити