Како се банкарска криза у Шпанији продубљује, поново се јавља осећај да су потребне мере за спречавање европског финансијског слома са великим последицама по глобалну економију. Одражавајући растући осећај да једносмерна тежња ка штедњи коју фаворизује Немачка није решила европску дужничку кризу, већ је изазвала продубљивање рецесије у великим деловима континента и социјалну кризу како незапосленост ескалира, постоји много дискусија о потреби допуњавања пооштравање буџета уз институционалне интервенције које би могле да ојачају поверење европских земаља у невољи.
У недавном уводнику Нев Иорк Тимес с правом указује на потенцијалне користи од таквих мера као што је усвајање еврообвезница, које би смањиле трошкове задуживања за слабије економије тако што би бар део дуга гарантовале јаче земље, попут Немачке, као и „осигурање депозита широм Европе“, које би могло спречити будуће провале банака, попут оних које су можда већ започеле у земљама, као што су Грчка и Шпанија. У исто време, међутим, чини се да уводник имплицира да је разлог зашто до сада нису донете ефикасне мере против продубљивања европске кризе политичарима недостаје „храброст да својим бирачима кажу основне тешке истине – о томе како се ова криза догодила и шта биће потребно да се ископа.”[и]
У својој оптужници уредништво криви грчке политичаре што нису убедили своје бираче да се, с обзиром на њихово 'разуздано' задуживање, "не могу избећи штедња и болне реформе, без обзира на све" и да би повратак драхми нанео још већи бол. . Слично, немачки политичари морају да одустану од демонизације Грка и да објасне својим грађанима да су немачке банке биле вољни учесници у презадуживању и задуживању које је довело земље попут Грчке у невоље и да су пакети спаса земаља на европској периферији исто толико усмерени на штитећи немачке банке и немачку привреду као што јесу у помагању неодговорним и недисциплинованим јужњацима.
Иако је наизглед поштен и разуман, овај покушај да се кривица за тренутни неред припише подједнако политичарима из јужне и северне Европе, у ствари, кризу капитализма такође окривљује претпостављену дисфункцију демократске политике. Проблем, навели смо да верујемо, није у недемократској природи економског система који користи сопствене кризе као прилику да покрене дивљачки напад на услове живота радника, обичних грађана и угроженог становништва. Проблем су грађани који су вероватно превише отпорни на чињенице и политичари који су превише кукавички да би својим бирачима рекли истине које ови не желе да чују. Када би само политичари говорили истину, тргајући своје бираче из предрасуда и самозадовољства, све би опет било у реду, што би омогућило да се усвоји оптимална комбинација штедње и институционалне интервенције.
Истог дана објављен је овај уводник Пол Кругман, у својој редовној колумни у Нев Иорк Тимес, пружио је тачнију процену објективне функције политике штедње усвојене широм Европе.[ии] Ова функција није смањење дефицита већ величине и функције државе. Међутим, Кругманово приписивање ове политике штедње непоштењу и идеолошким слепилама конзервативних политичара једва да загребе површину ширег процеса, наиме улоге коју је европски пројекат одиграо у последњих неколико деценија у реструктурирању европских друштава по неолибералној линији. Сам Кругман је један од многих академика у Сједињеним Државама који на Европу гледају као на модел капитализма који је нежнији и хуманији од оног у Сједињеним Државама, баш као што на кејнзијански капиталистички модел у непосредно послератној ери гледају као на пожељнији и егалитарнији модел од оног који је преовладао у последњих тридесет година.
Ако, међутим, постоји поука коју треба извући из последњих тридесет година и из садашње кризе, то је узалудност тежње за хуманијим моделом капитализма који или постоји негде другде или је постојао у нашој прошлости. Напредак неолиберализма чак и у Европи, где су људи некада били поносни на разлику између свог друштвеног модела и модела Сједињених Држава, подсећа нас да су сви прогресивни добици унутар капитализма несигурни и да ће бити преокренути оног тренутка када се однос снага промени у наклоност капитала. Моћ коју капиталистичке елите извлаче из своје контроле над економијом и произведеним вишком, у комбинацији са завршетком хладног рата, омогућила им је да реструктурирају глобалну економију и домаће друштвене системе на начин који погоршава економску неједнакост и ослабити политичку демократију.
Тако је чак и Немачка, економски најмоћнија земља у Европи и модел на који би сви остали требало да се угледају, забележила експоненцијално повећање броја запослених сиромашних последњих година. У међувремену, европске капиталистичке елите дају све од себе да обесхрабре Грке да искористе своје демократско право да збаце социјалистичке и конзервативне странке које се залажу за штедњу које су током деценије корумпиране и неспособне владавине створиле све већи дуг, а затим искористиле овај дуг као изговор за брутално реструктурирање грчког друштва које је довело до ескалације незапослености, сиромаштва, глади и очаја.
Упркос великим разликама, Грчка, Немачка и остатак континента сведоче о неправди и проблемима које је створило окретање Европе неолиберализму, заокрет који је омогућила недемократска моћ коју капиталистичка класа ужива над нашим економским и политичким системима. Европска криза је криза демократије, али ова криза не потиче од кукавичких политичара који нису вољни да својим размаженим грађанима кажу тешке истине које они морају да чују. Ова криза демократије је предвидљиви резултат економског система који омогућава малим капиталистичким елитама да доносе одлуке које одређују нашу колективну будућност, као и будућност наше културе и планете од које зависи наш опстанак.
Костас Панајотакис је ванредни професор социологије на Технолошком колеџу у Њујорку на Градском универзитету у Њујорку и аутор Ремакинг оскудице: од капиталистичке неефикасности до економске демократије.
[и] Види „Игра окривљавања, у европском стилу“, Нев Иорк Тимес, Мај КСНУМКС, КСНУМКС,http://www.nytimes.com/2012/06/01/opinion/blame-game-european-style.html
[ии] Види Паул Кругман, 'Агенда штедње,' Нев Иорк Тимес, Мај КСНУМКС, КСНУМКС,http://www.nytimes.com/2012/06/01/opinion/krugman-the-austerity-agenda.html
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити