Tњегов је један од најсензационалнијих политичких узнемирава нашег времена. Тереза Меј – јадни непоштени изговор политичара, немојте је жалити – покренула је опште изборе са јединим циљем да сломи опозицију у Британији. Био је то безобразан опортунизам, голо отимање моћи: приватно, како ми је речено, њен тим је желео драгоцену „смешу“ да уђе у историју као гробари британске лабуристичке партије. Уместо тога, уништила је себе. Она је тост.
Она је управо узурпирала Дејвида Камерона као „најгорег премијера икад под њиховим условима“ (пре Камерона, то је била титула лорда Норта од 18. века). Погледајте какав је политички капитал имала: феноменално вођство у анкетама, скоро целокупну подршку британске штампе, најефикаснија изборна машина на свету иза ње. Њени савезници су представили Рада опозиција као забавна, ексцентрична шала која се могла згњечити као мува којој су већ била откинута крила. Искрено су веровали да могу да добију већину од 180 места. Ускоро ће напустити број 10, осрамоћена, ући у историјске књиге које се воде под „хубрисом“.
Не: радило се о милионима инспирисаним радикалним манифестом који је обећао трансформацију Британије, напад на неправде и изазов интересима који држе земљу. Не дозволите да вам кажу другачије. Људи верују да добростојећи људи у процвату треба да плаћају више, да тај новац треба да улажемо у школе, болнице, куће, полицију и јавне службе, да сви који раде треба да имају праву плату за живот, да млади људи не треба да буду оптерећени дуговима за тежећи образовању, да наша комунална предузећа буду под контролом народа ове земље. Годинама су многи од нас тврдили да су ове политике – избегаване, вређане чак иу политичкој и медијској елити – имале истинску подршку милиона. И данас је тај аргумент одлучно потврђен и решен.
Не дозволите им да се извуку са тврдњом да, „Ах, ови избори само показују да је бољи лидер Лабуриста могао да победи!“ Рисибле трулежи. Да ли заиста мислимо да би Корбинови претходни изазивачи руководства – а то није ништа лично – инспирисали милионе иначе политички неангажованих и отуђених људи да изађу и гласају, и доведу лабуристе до највећег процента од чувеног Блеровог клизишта? Да је понуђен исти стари, устајали, технократски центризам, лабуристи би се суочили са апсолутним ударом, баш као што су то урадиле њихове европске сестринске партије.
Радна снага је сада трајно трансформисана. Њен програм политике је неоспоран. То је сада консензус странке. То се не може и неће одузети. Они који су тврдили да то не може добити подршку милиона једноставно су погрешили. Не, лабуристи нису победили, али одакле су кренули, то се никада неће догодити. Тај политички програм омогућио је партији да постигне једну од највећих промена у подршци у британској историји – да, помрачивши замах Тонија Блера 1997.
Социјалдемократија је у кризи широм западног света. Британски лабуристи су сада једна од најуспешнијих партија левог центра, од којих су многе сведене на јадне грчеве под вођством деснице. И заиста, друге странке у Европи и Сједињеним Државама треба да извуку поуке из овог искуства.
А шта је са нашим младима? Они су несразмерно претрпели ових последњих неколико година: студентски дуг, стамбена криза, недостатак сигурних послова, пад плата, смањење социјалног осигурања – листа се наставља. Млади гласачи су игнорисани, исмевани, чак демонизовани. Једноставно их не занима политика, каже се, или су једноставно превише лењи. „Млађи од 30 година воле Корбина, али им није стало до тога да сиђу са својих лењих гузица и гласају за њега!“ један неименовани торијевски посланик рекао је Овен Бенет из Хафингтон поста. Ти млади гласачи су се заиста дигли са својих „лењих гузица“ и избацили су гузице неколико торијевских посланика из Доњег дома.
А онда следи медијски напад. Чак и по стандардима наше такозване слободне штампе – смрдљиве канализације у најбољим временима – њена кампања против Корбина и Лабуристичке партије била је крајње мучна. Мрље тероризма, екстремизма, како се зове. Веровали су да једноставно могу да испрају мозак милионима Британаца. Али људи у овој земљи су паметнији него што барони штампе мисле, а милиони су одбацили њихову жуч.
Али белешка о Корбину, и руководству, такође. Дугујем Корбину, Џону Мекдонелу, Сеумасу Милну, његовом шефу политике Ендру Фишеру и другима, безрезервно и искрено извињење. Страствено сам водио кампању за Корбина први пут када се кандидовао и два пута сам гласао за њега. Пре неколико недеља, високи посланик Лабуриста ме је осудио као једног од главних гробара Лабуристичке партије, а новинари су предложили да бих проглашен витезом од стране Торијеваца за моје напоре.
Али сам поверовао да, да, заиста лабуристи иду ка ужасном поразу који ће срушити све ствари у које сам веровао. Чинило се да су то говорила сва гласања, превремени избори и локални избори. Мислио сам да су се људи одлучили о Корбину, ма колико неправедно, и да се њихово мишљење једноставно неће променити. Нисам ни мало погрешио, ни мало погрешио, ни углавном погрешио, али потпуно. Пошто сам једном ногом био у Лабуристичком покрету, а другом у мејнстрим медијима, несумњиво сам учинио подложнијим њиховом групном мишљењу. Никад више. Корбин остаје и – ако су торијевци заиста бачени у кризу како се Брегзит приближава – има несумњиве шансе да постане премијер, а био би и добар премијер.
Сада када сам рекао да грешим – можда једна од најслађих ствари које сам морао да напишем – тако да и остали главни коментари, укључујући и ове новине, морају признати да су погрешили. Погрешили су што су Корбинове присталице – од дана када је он стао – оцрњивали као обмане култисте. Погрешили су што су сугерисали да Корбин не може да мобилише младе људе и раније не-гласаче. Погрешили су што су сугерисали да не може да продре у Шкотску. Погрешили су када су сугерисали да је програм радикалне левице аутоматски рецепт за изборну катастрофу. Не, лабуристи нису формирали владу. Али далеко је ближе него што је било веома дуго. Перспектива социјалистичке владе која може да изгради економију вођену у интересу радних људи – а не картел стечених интереса који су нас гурнули у поновну кризу – па, то је можда била перспектива за коју су многи од нас мислили да се никада неће догодити у нашој животни век. Сада је много ближе него што је икада био. Дакле, да – да цитирам много исмејаног јереми Цорбин твит: права борба почиње сада.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити
2 Коментари
Лабуристи би можда прошли боље да Тхе Гуардиан није провео скоро две године покушавајући да поткопа Корбина.
Заинтересовани за читање нису именовани стварни наслови који чине канализацију која се зове слободна штампа. Претпоставља се да ћемо аутоматски мислити на десничарске медије, а не на Гардијан, којег је само Би-Би-Си окривио због пристрасности и клевете о Корбину. Зашто је пре нешто мање од годину дана штампао овај типичан уреднички приговор.
https://www.theguardian.com/commentisfree/2016/jun/28/the-guardian-view-on-jeremy-corbyn-after-the-experiment