Доха споразум за
Баш као што се дешава у
У спољној политици нема непроменљивих истина. Данашњи верни савезник може сутра постати парија. Дакле, док се не може рећи да је империјалистичка стратегија у
Али дефинитиван ударац је задат
Сам Џорџ Буш је бескрајно инсистирао и понављао током своје последње турнеје по региону која се скоро поклопила са преузимањем
У војном смислу, како примећује левичарски либански дневни лист Ас Сафир, поред јасне домаће поруке о крхкости војних структура прозападних снага које су САД, Саудијци и Јорданци толико покушавали да Претворено у противтежу Хизболаху, преузимање Бејрута од стране Хизболахових милитаната и њихових савезника има и спољну поруку: „подсетило је Американце и Израелце да ће војне авантуре имати тужне последице.“(2) Догађаји у
У политичком смислу, чињеница да су либанске политичке снаге постигле договор у
Крај саудијске ере
Споразум који су прозападне либанске снаге постигле са патриотским националистичким снагама имплицира пораз за интересе
Док је прозападна коалиција „14. март“ инсистирала да су Хизболах и његови савезници извели „државни удар“, Саудијци су, према речима свог министра спољних послова Сауда ал-Фејсала, користили исти језик и додали нови елемент: поређење онога што се догодило између 7. и 11. маја ове године са израелском инвазијом на Бејрут 1982. Саудијска Арабија је тада отишла даље него што је било ко до те тачке, упоређујући генералног секретара Хизболаха са бившим израелским премијером Ариелом Шароном.
Подударност у овим аргументима имала је за циљ стварање неопходне климе мишљења како би било прихватљиво слање арапских војних снага (4) у
Та ситуација је навела Катар, земљу која има све већу тежину на Блиском истоку, коју подржавају друге арапске земље попут оних које су већ поменуте, да неутралише интервенционистичку ескалацију тако што је предложио састанак у својој престоници за који је добио формалну подршку Арапске лиге.
То није био само неки стари састанак, већ амбициозно и суптилно упозорење у вези са покушајем Саудијске Арабије да постане регионална сила (уз пристанак САД). Споразум којим је окончана либанска криза договорен је у Дохи, главном граду Катара, са Катарцима као главним посредницима. Текст споразума почиње овако: „Под покровитељством катарског емира и уз напоре генералног секретара Арапске лиге и министара спољних послова Јордана, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина, Алжира, Омана, Марока и Јемена …“ (5) Обратите пажњу на одсуство било каквог помињања две земље кључне на Блиском истоку до сада, Саудијске Арабије и Египта, лојалних савезника Сједињених Држава заједно са Јорданом, иако Јордан није био присутан у Дохи.
Саудијска Арабија је претрпела повређени понос заједно са војним поразом – суочена са напорима Хизболаха и његових савезника, милиције саудијских либанских заступника су се једноставно распустиле – и политички пораз. На маргинама израелске окупације југа земље, коначно окончане 2000. године након рата на исцрпљивање који је наметнуо отпор предвођен Хизболахом, Таифски споразум из 1990. године окончао је 15-годишњи грађански рат који је искрварио Либан. Договор је постигнут у том саудијском граду и Саудијци су од тада Либан сматрали својим феудом, успевајући да претворе земљу у таоца своје конфронтације са Ираном. Ако је неко требало да надгледа догађаје у Либану, то су морали бити они. Сада се та реалност распала, нешто што ће имати важне последице у будућности.
Индикативно је да док се већина либанских учесника конференције у Дохи вратила у Бејрут, један је изабрао другу дестинацију: Ријад. Ко је био једини либански лидер који се није вратио у Бејрут да објасни споразум својим присталицама?. Па, Саад Харири, главни вођа Покрета за будућност.(6) Харири је јасно ставио до знања да његове потезе контролише саудијски новац и да све што ради није ништа друго до продужетак саудијске политике у Либану. Можда ће он можда бити будући премијер, када се одрже избори договорени Споразумом из Дохе, о чему касније, али његове акције у име Саудијске Арабије остају ограничене, без слободе за маневар.
Саудијска Арабија није сама у свом поразу. У настојању да ометају или закомпликују самит у Дохи, САД, Француска и Британија покушале су да наметну нову резолуцију у Савету безбедности УН против Хизболаха и његове оружане организације. Русија, Кина, Јужна Африка и Либија противиле су се не само тој новој резолуцији, већ и сваком покушају да се промене Резолуције 1559 (која се бави повлачењем сиријских трупа из Либана и разоружавањем Хизболаха и палестинских организација у избегличким камповима) и 1701 ( који је наметнуо примирје између Израела и Хизболаха након рата у лето 2006. и који такође помиње разоружање либанског политичко-војног покрета и Палестинаца) као што су САД, Француска и Британија покушале да ураде након што су схватиле да немају подршку за нова резолуција.
Савет безбедности је морао да се задовољи са одобравањем „необавезујуће декларације“ (7) која са задовољством гледа на споразум из Дохе и подсећа на резолуције Савета безбедности УН које, а да нису наведене у овој необавезујућој декларацији Савета безбедности председништва, позивају на демонтажу и разоружавање свих либанских и страних милиција, израз којим УН означавају Палестинце у избегличким камповима.
Услови уговора
Споразум из Дохе одржава тренутну структуру моћи у Либану: хришћанин Маронит као председник земље и као шеф војске, сунитски муслиман као премијер и шиит као председник парламента. Ово је задовољило Француску и Сједињене Државе упркос демографској еволуцији земље због које су шиити чинили већину становништва земље са 40% од укупно пет милиона становника. Иако та структура моћи остаје нетакнута, постоји једна велика промена која грубо открива како су недавни савезници, до сада, у прозападној коалицији напуштали једни друге да би гарантовали своје квоте моћи.
Споразум подразумева нову реформулацију изборних округа у Бејруту, што очигледно даје одређену предност прозападној просаудијској сунитској фракцији коју представљају Саад Харири и његов Покрет за будућност. То значи да ће врло вероватно постати следећи премијер. Упркос томе, преуређење изборних округа оставља важан бок незаштићеним: хришћанско гласање.
Хришћани су подељени, неки чине део коалиције 14. марта која подржава владу, а други коалиције 8. марта која подржава патриотску и националистичку опозицију. Преуређење изборних округа штети Хариријевим хришћанским савезницима и они се осећају изданим. Поготово група Либанских снага, коју предводи Самир Геагеа, која ће овом новом преформулацијом на следећим изборима једва добити два-три места. Прозападни блок тоне и сви то знају.
Патриотске, националистичке снаге су јасни победници. Они добијају мање места у влади, али добијају мањински вето што ће онемогућити сваку меру коју они не одобре. Неће бити дискусије о Хизболаховом оружју, које спречава сваки покушај Запада, подржан резолуцијама УН-а или не, да инсистира на тој екстремној мери. (Овде треба напоменути да је нови либански председник Мишел Сулејман у свом инаугурационом обраћању рекао да је „неопходна снажна одбрамбена стратегија да би се супротставили израелској агресији“ и да би та стратегија „требало да користи ресурсе Отпора“. (8))
И као што је Набиб Бери наглашено приметио у Сулејмановој инвеститури, (позивајући се на оно што је Кондолиза Рајс рекла о рођењу новог Блиског истока) „амерички план се не уклапа нигде на Блиском истоку“. (9) Да се то нагласи, изабран је датум за именовање Сулејмана за новог председника Либана 25. мај. Тог дана 2000. године, израелски војници су напустили јужни Либан, протерани херојским патриотским отпором који је предводио Хизболах. Сада једине окупиране територије у Либану су фарме Шеба и брда Кафар Шуба.
Тако да никако није чудно што Израел Доху доживљава као нови пораз. Након што се питао себе и свет ко ће зауставити Хизболах након што та организација преузме Бејрут (10), сада сматра да је цена плаћена Хизболаху превисока: „дугорочна де факто контрола Либана“. (11)
Напомене:
(1) Алберто Круз, „Два ударца, стратегија, једна реалност“ – хттп://ввв.змаг.орг/знет/виевАртицле/17645
(Оригинал „Египто и Либано: дос хуелгас, уна естратегиа и уна реалидад” хттп://ввв.нодо50.орг/цеприд/спип.пхп?артицле128)
(2) Као Сафир, 22. маја 2008.
(3) Ибид.
(4) Алберто Круз, „Четири дана која су потресла Блиски исток“ – хттп://ввв.змаг.орг/знет/виевАртицле/17702
(Оригинал: „Цуатро диас куе естремециерон Ориенте Медио” хттп://ввв.нодо50.орг/цеприд/спип.пхп?артицле132)
(5) Тхе Даили Стар, 22. мај 2008.
(6) Ибид.
(7) Декларација председништва Савета безбедности УН С/ПРСТ/2008/17, 22. мај 2008.
(8) Тхе Даили Стар, 26. март 2008.
(9) Ибид.
(10) Хааретз, 12. мај 2008.
(11) Хааретз, 26. мај 2008.
Алберто Круз је новинар, политички аналитичар и писац специјализован за међународне односе – [емаил заштићен]
Превод цопилефт Тортилла цон Сал
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити