Уго Чавез је пресекао широки део међународне сцене, више него било који други лидер у новијој историји Латинске Америке, изневши визију света заснованог на равноправним односима међу нацијама и народима. Његов успон у хемисферу почео је на трећем самиту Америка у априлу 2001. у Квебеку, у Канади, када је недавно инаугурисани Џорџ В. Буш покушао да пробије зону слободне трговине Америке која је требало да се протеже од Арктичког круга до Тиерра дел Фуего у Јужној Америци.
Тамо сам први пут видео Чавеса чија је топла и харизматична личност била у оштрој супротности са Бушовим самозадовољним и арогантним држањем. Од тридесет четири шефа држава хемисфере који су присуствовали, само је Чавес одбио да пристане на декларацију самита у којој се позива на примену зоне слободне трговине до 2005. Чавес се сложио са ставом преко 50,000 демонстраната у Отави који су протестовали због разорног утицаја споразума о слободној трговини и економске политике која их је опасала, неолиберализам.
Не задовољавајући се да се једноставно супротстави америчкој политици слободне трговине и неолиберализму, Чавез је на састанку карипских нација касније током године позвао на „економску, социјалну, политичку и културну интеграцију народа Латинске Америке и Кариба“. Затим су 2004. Венецуела и Куба основале АЛБА-у, Боливарски савез за народе наше Америке да подстичу 'поштену трговину', а не слободну трговину. Боливија се придружила 2006, а касније Никарагва, Еквадор и пет карипских земаља. Циљ АЛБА-е је скоро дијаметрално супротан споразумима о слободној трговини, са циљем да промовише трговину на принципу солидарности уместо конкуренције – државноцентричан уместо неолибералног приступа ка интеграцији. Размена кубанског медицинског особља за венецуеланску нафту само је један од раних примера типа споразума постигнутог у оквиру АЛБА. Куба и Венецуела су такође сарађивале у оквиру АЛБА-е како би обезбедиле обуку писмености за народе других земаља чланица АЛБА, као што је Боливија. Кључни концепт је да се тргује и размењује ресурсе у оним областима где свака земља има комплементарне снаге и то на основу правичности, а не тржишно одређених цена.
Данас је АЛБА значајан економски актер у карипском басену. Преко АЛБА-е, земље чланице су створиле тзв емпресас граннационалес („наднационална предузећа“) за производњу лекова и хране. За разлику од транснационалних корпоративних пројеката, ова предузећа се заснивају на служењу друштвеним потребама, а не само на стварању профита. Континентална ТВ станица Телесур и регионална нафтна компанија Петроцарибе су примери наднационалних пројеката. АЛБА такође има банку – са почетним капиталом од 1 одсто монетарних резерви земаља чланица – која даје кредите са ниским каматама за развој пољопривреде и индустрије у земљама чланицама.
АЛБА је такође била значајна сила у политици хемисфере. Када су се лидери хемисфере поново састали 2005. на четвртом самиту Америке у Мар дел Плати, у Аргентини, са Џорџом В. Бушом поново у присуству, АЛБА нације су се удружиле са председницима Нестором Кирхнером из Аргентине и Луизом Инасијом Лигња да Силва из Бразила, задао је смртни ударац америчким надама да ће успоставити зону слободне трговине Америке.
Кулминација Чавесових снова о континенту ослобођеном америчког туторства дошла је у децембру 2011. на историјској конклави у Каракасу у Венецуели. Тамо су се све земље хемисфере, осим Сједињених Држава и Канаде, сложиле да оснују ЦЕЛАЦ, Заједницу Државе Латинске Америке и Кариба, директан изазов Организацији америчких држава коју су промовисале САД, која је деценијама доминирала пословима хемисфере. ЦЕЛАЦ предвиђа коначну политичку и економску интеграцију региона и усвојио је широк и детаљан План акције који је поставио циљеве успостављања преференцијалних трговинских тарифа, сарадње у енергетским и еколошким пројектима и окончања неписмености у свакој земљи за три године.
Можда је Чавесово највеће међународно наслеђе оживљавање социјализма. Он се више него било која друга фигура поистовећује са концептом „социјализма двадесет првог века“. Он се 30. јануара 2005. године обратио на петом годишњем скупу Светског социјалног форума у Порто Алегреу. Био сам међу 15,000 људи на стадиону Гигантинхо, као што је Чавез изјавио: „Немогуће је у оквиру капиталистичког система решити тешке проблеме сиромаштва већине светске популације. Морамо превазићи капитализам. Али не можемо прибегавати државном капитализму, који би био иста перверзија као Совјетски Савез. Морамо повратити социјализам као тезу, пројекат и пут... нови тип социјализма, хуманистички, који ставља људе, а не машине или државу испред свега.'
Чавесов позив да се изгради нови социјализам за двадесет први век означио је прекретницу у прогресивној историји. Пре тог тренутка, чак су и левичари веровали да је распад Совјетског Савеза најавио смрт социјализма. Ипак, овде је био председник спреман да поврати реч „социјализам“, враћајући је на дневни ред јавности. Штавише, то нису биле само речи и тежње једне личности; Чавес је ухватио растућу антикапиталистичку свест о популарном демократском покрету који је директно изазивао неолиберализам и хегемонију САД у региону. Социјализам се може постићи „демократијом“, инсистирао је Чавес, „али не оном врстом демократије коју намеће Вашингтон“.
Током протеклих осам година, Чавес и венецуеланска нација су отишли далеко да усаде социјализам у својој земљи. Крајем 2005. Чавес је почео да позива грађане да формирају општинска већа. Закон о општинским саветима дефинише ове савете као „инстанце за учешће, артикулацију и интеграцију између различитих организација у заједници, друштвених група и грађана, који омогућавају организованим људима да директно управљају јавним политикама и пројектима.“ До данас. формирано је преко 40,000 општинских већа. Задруге су такође главни облик изградње социјализма одоздо. Многим фабрикама сада управљају раднички савети, посебно у индустрији челика, алуминијума и боксита. Центре за дистрибуцију хране такође контролишу радници. Пут ка социјализму је, међутим, пун потешкоћа, јер су несташице и инфлација захватили економију. Чак је и Чавес признао у својим последњим данима да Венецуела никако није постигла социјалистичку утопију.
Упркос овим проблемима, и супротно мишљењу критичара који осуђују његову „ауторитарну владавину“, Уго Чавез је иза себе оставио политичку, друштвену и економску грађевину која је способна да носи револуцију напред. Његов наследник, Николас Мадуро, способан је вођа синдикалног порекла који је био министар спољних послова док није постао потпредседник. Он ће изненадити људе, као и Чавес, својом способношћу да води Венецуелу и да води борбу за демократски социјализам и бољи свет.
Роџер Бурбах је коаутор са Мајклом Фоксом и Федериком Фуентесом књиге Турбулентне транзиције Латинске Америке: Будућност социјализма двадесет првог века, коју је управо објавио Зед Боокс. Четврто поглавље је „Венецуелански социјализам двадесет првог века“. Да бисте наручили књигу, посетите веб локацију: ввв.футуресоциалисм.орг
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити