Извор: Истина
На средини председничке дебате у четвртак увече, Џо Бајден је погледао директно у камеру и обратио се Американцима који се боре да плате своје рачуне. Он је говорио о изазовима са којима се породице суочавају у жонглирању са свим својим финансијским обавезама у тренутку каскадне економске кризе, и критиковао Трампа што се противи повећању минималне зараде, док уместо тога мери опоравак привреде искључиво вредношћу берзе.
Трампов одговор је показао колико је његов поглед на свет удаљен од погледа људи који живе од плате до плате. "ИРА", повикао је. „ИРАс“. Другим речима, ако имате индивидуални пензиони рачун, уложен у берзу, Трамп жели ваше захвалности и ваше гласове за растући Дау Џонс.
Али, од прошле године, само једна трећина радника је имала ИРА, а око половина радника у земљи није имала пензиону штедњу на коју би се вратила. За ове раднике, тешки економски избори данас, и потенцијално још тежи избори како постају старији и близу пензије, све више обликују њихову стварност.
Пречесто се дискусије о сиромаштву које би се бавиле зашто толико људи у овој богатој земљи живи управо на економској маргини бивају уклоњене у страну. Иако се Бајден обратио на то питање директније него што је то урадио Трамп током дебате, он се такође потрудио да се осврне на борбе са којима се суочавају људи средње класе у САД, а не да се фокусира на оне који никада нису имали приступ средњој класи у САД. Прво место.
Радећи то, Бајден се придржавао временски тестираног сценарија. Јер у недавним председничким изборним циклусима то је постало нешто као клише кандидати се више фокусирају на „средњу класу која се бори“ него на проблем укоријењеног сиромаштва У Сједињеним Америчким Државама. На крају крајева, обично постоји много више политичког капитала који се може учинити привлачнијим економској средини него њој они у доњем квартилу економије, који имају тенденцију да гласају по далеко нижој стопи него остало становништво — тачка која Берние Сандерс, ко је много говори о сиромаштву иу кампањама 2016. и 2020., али ко није завршио као победник, са жаљењем је признао.
2020. године, међутим, пандемија је створила два различита тренда који мењају терен на којем се оцењује став политичара о сиромаштву: Први је да је пандемијска економија убрзала све трендове ка неједнакости који су већ дефинисали америчку економију 21. века. . Три милијардера - да, добро сте прочитали - сада контролишу онолико богатства колико и доња половина свих Американаца, више од 160 милиона људи. То је крајње изванредан пример олигархије; у ствари, поштено је рећи да ово представља једну од најекстремнијих нерасподела богатства у људској историји.
Људи о којима је реч — Бил Гејтс, Џеф Безос и Ворен Бафет — успели су да консолидују несагледиве количине новца у ово време јавне здравствене и економске кризе. Безос је, посебно, форсирао пословни модел — продајући производе по стопи која поткопава конкуренте, испоручујући те производе домовима потрошача на начин који је безбедан и погодан за јавност која је свесна здравља, и узимајући део сваке трансакције — то, у суштини, каналише растући део америчке потрошачке потрошње директно на банковне рачуне једног Џефа Безоса. Назад у КСНУМКС, пре Безосова нето вредност се више него удвостручила, његово лично богатство било је веће од бруто домаћег производа више од 140 земаља. Нисам наишао на ажуриране бројке на том посебном фронту, али се може кладити да је економија пандемије довела до тога да Безосово богатство надмашује богатство многих других нација. Ставите Безоса, Гејтса и Бафета заједно и практично имате економију Г20.
Наравно, супротна страна овог дубоко неугодног ефекта цурења је ескалирајућа криза сиромаштва на дну америчке економије — и, уопштеније, глобални преокрет трендова против сиромаштва који сада доводи до стотина милиона људи широм света који је запао у оскудицу током ових месеци пандемије.
Упркос трилионима долара које је Конгрес издвојио на почетку пандемије како би покушао да ублажи последице масовне незапослености и стагнације великих делова економије, до краја лета, бројке у САД о сиромаштву биле су оштре.
У 2019. години, након скоро деценије економског раста, стопе сиромаштва у САД, према анализама Бироа за попис становништва, пале су на 10.5 одсто. Иако тај број није испричао целу причу - на пример, није узео у обзир утицај милиони који губе приступ здравственом осигурању док је Трампова администрација тражила начине да поткопа Закон о приступачној нези — то је сугерисало да је економија са ниском незапосленошћу видела неку расподелу економских користи низ лествицу прихода. До ове јесени, међутим, сви ти добици су нестали, а десетине милиона породица, на чији приход и пословање је утицала пандемија, видело је да им је помоћ владе смањена. Неки су у стању да преживе без додатних плаћања за незапослене и стимулативних чекова, или без додатних кредита и грантова за мала предузећа. Али, са високом незапосленошћу и ограниченим могућностима за нове послове, многи нису.
A недавна студија истраживача са Универзитета Колумбија проценио је да је од маја додатних 8 милиона Американаца пало испод границе сиромаштва. Мера коју ови истраживачи користе – мерење на месечној основи, а не преко годишњих просека – донекле се разликује од мера Бироа за попис становништва, што доводи до тога да процењују веће бројке сваког месеца у сиромаштву. Али, чак и ако узмемо у обзир ту разлику, трендови су тужни.
Пре годину дана, по овој методологији, око 15 одсто становништва САД било је у сиромаштву у октобру 2019; данас, узимајући у обзир плаћања по Закону о ЦАРЕС-у, тај број износи 16.7 одсто. Ако узмете у обзир та плаћања, то је 18 процената. То је скоро сваки пети Американац, или негде северно од 60 милиона људи, који се бори у било ком месецу.
Можда још више забрињавају бројке о „дубоком сиромаштву“. Сматра се да је породица у дубоком сиромаштву ако је различити токови прихода (од посла, од државне помоћи) доводе до највише 50 процената линије сиромаштва. Заговорници и истраживачи против сиромаштва дуго су тврдили да су избори које породице у дубоком сиромаштву морају да направе (да ли плаћају кирију или купују храну, на пример) толико екстремне да резултирају дуготрајним физичким и психичким здравственим утицајима, посебно за малу децу. Истраживачи са Колумбије су документовали огроман пораст дубоког сиромаштва од марта па надаље. Чак и узимајући у обзир средства ЦАРЕС Ацт, открили су да више од 7 процената Американаца сваког месеца од почетка лета доживљава дубоко сиромаштво. То је у поређењу са 5.8 одсто пре него што је пандемија ударила.
Пошто је Конгрес био у блокади ових протеклих месеци, додатна средства за помоћ пандемији су углавном престала да притичу. Као резултат тога, за милионе Американаца, дубина сиромаштва и економске несигурности постаје екстремнија. До 35 милиона је у опасности од деложације у наредним месецима. Тхе број старијих Американаца који су у опасности од бескућништва нагло расте. Чак и ако Конгрес и Бела кућа на неки начин склопе споразум о стимулацији ове недеље, као што се чини бар нејасно могућим, биће потребне недеље (ако не и месеци) да се бенефиције дистрибуирају потребитим појединцима и породицама широм земље. У међувремену, за оне на ивици, лоша ситуација се једноставно погоршава.
Чак и ако и када Конгрес ослободи средства, ниједан стимулативни пакет неће моћи да ублажи последице ако конзервативна већина у Врховном суду прогласи Закон о приступачној нези неуставним у наредним месецима. Тхе Институт за економску политику је проценио да би скоро 30 милиона Американаца могло да изгуби осигурање, што их чини посебно рањивим на економску девастацију ако се разболе, а више од милион радника могло би да изгуби посао у области здравствене заштите.
Наравно, каскадна криза сиромаштва није криза која је јединствена за САД. Широм света, пандемија је уништила године економског раста, резултирала је губитком приступа образовању стотина милиона деце и девастирала читаве индустрије, посебно у сектора туризма и разоноде. Недавно, УНИЦЕФ је проценио да је 150 милиона деце гурнуто назад у сиромаштво од пролећа. У свету сада око 1.2 милијарде деце живи у условима сиромаштва. УНИЦЕФ-ова анализа закључује да ће се ови бројеви још више повећати у наредним месецима. Тхе Светска банка је недавно проценила да ће пораст сиромаштва широм света довести до тога да ће десетине милиона сиромашних људи у земљама са средњим приходима поново пасти у дубоко сиромаштво. Другим речима, земље са средњим дохотком, као резултат пандемије, све више изгледају као земље са нижим приходима пре пандемије.
Ово није само морална криза; то је огромна геополитичка криза која расте. Јер, врста неспутаног сиромаштва која се ослобађа ће, ако се не обузда, вероватно довести до великих политичких превирања у наредним годинама и деценијама.
Чак и ако се у блиској будућности развију и широко дистрибуирају ефикасне вакцине против коронавируса, једноставно не постоји начин да се друштва у потпуности опораве од овог огромног преокрета, ове трауме, без креирања смислених, транснационалних иницијатива за борбу против сиромаштва. Давно је прошло време да се амерички политичари директно суоче са овим. Време је да се осмисле политике — као што је повећање пореза за супер-богате како би се обезбедио новац за веће улагање у обуку за посао, предшколске програме, приступ здравственој заштити и друге интервенције које имају доказане резултате у смањењу сиромаштва — који може ефективно да прерасподели богатство које је сада хиперконцентрисано на врху економске пирамиде на десетине милиона у земљи и стотине милиона на међународном нивоу, који су пропали кроз сигурносну мрежу и ушли у економски очај. Време је да се овај разговор једном заувек извуче из сенке и да се призна да је економско здравље не само „средине која се бори“ већ и оних на дну пирамиде од фундаменталне важности за шире благостање наше глобалне заједнице.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити