Док се чека без и трунке наде на Трампов 'договор века', палестинска мука се одвија из дана у дан. Многи Израелци би желели да верујемо да је палестинска борба за постизање самоопредељења поражена и да је време да се призна да је Израел победник, а Палестина губитник. Све што треба да се уради јесте да се на силу нахрани горка пилула пораза Палестинцима, и сви Трампови или други разговори о договору постаће неважни.
Недавни догађаји дају другачију слику од овог прераног израелског тријумфализма. Сваког петка од краја марта 2018. Велики марш повратка се суочио са Израелом код ограде Газе. Израел је одговорио смртоносном силом убивши више од 250 Палестинаца и ранивши преко 18,000, више пута користећи прекомерну силу да би се суочио са готово потпуно ненасилним демонстрацијама протестујући због тога што Израел негира основна људска права палестинског народа. Свет дозвољава да ови недељни злочини прођу без икаквих заједничких нежељених реакција. Чак и УН неспретно ћуте.
Чини се да у међународним круговима постоји осећај да се у овој фази не може ништа учинити да се постигне мирно и праведно решење. Такав закључак би могао да објасни различите недавне потезе арапског света ка прихватању Израела као легитимне државе, што укључује кораке ка дипломатској нормализацији. Осим ових дешавања, Израел се придружио Саудијској Арабији и Сједињеним Државама у опасној ескалацији ионако неоправдане и провокативне конфронтације са Ираном која изазива рат. Осим тога, Израел и Египат сарађују на питањима безбедности на граници и на Синају, као и на заједничком развоју пројеката нафте и гаса на мору. Треба напоменути да се ово загревање арапског света према Израелу дешава управо у време када су злостављања палестинског народа достигла највиши ниво оштрине икада.
Ова збуњујућа недавна позадина чини ово погодним тренутком за сагледавање овог сукоба који траје више од једног века и процену шта би био најбољи пут напред. Претпоставка је да једини прихватљив циљ остаје оно што је дуго био – наиме, одржив и праведан миран суживот између два народа.
Најзастрашујући изазов с обзиром на садашњу реалност је како се мир може склопити на начин који остварује основно право палестинског народа да постигне самоопредељење на територијалном простору који је вековима био њихово место становања, њихова сопствена домовина. Преовлађујући међународни консензус је био да ће решење бити постигнуто геополитички уоквиреним преговорима између Израела и прихваћених владиних представника палестинског народа. Ауторитативно уобличавање таквог приступа поверено је Сједињеним Државама, које су саме по себи неизбежно инсинуирале фаталну грешку у дипломатском процесу ако је циљ био постизање мирољубивог компромиса који би био фер за обе стране и правно осетљив на палестинска права на међународно право. закон. Разумно је запитати се: 'Како је могуће да дође до таквог компромиса ако је јача странка имала безусловну подршку геополитичког посредника, а слабија није била чак ни јасно легитимни представник великих сектора палестинског народа?' Још једна непризната препрека овом приступу из Осла био је степен до којег су се његове претпоставке сукобиле са истинским планом ционистичког пројекта, који је требало да стекне суверену контролу над читавом библијски обећаном земљом, циљ који је био очигледно недоследан са одржавањем политичког простора за неке разумно изражавање палестинског права на самоопредељење.
Поред тога, овај већ погрешни оквир је додатно злоупотребљен подређивањем такозваног мировног процеса ционистичким експанзионистичким циљевима, израженим анексијом Јерусалима, ускраћивањем права на повратак избеглицама и ширењем незаконитих насеља у окупираној Палестини. Ове аномалије су биле наглашене америчким инсистирањем да се палестински приговори на такве незаконите потезе Израела одложе до последње фазе преговора под претпоставком да би такви приговори пореметили мировни процес. У ретроспективи, јасно је да су ови обрасци кршења од стране Израела, напротив, сами по себи имали за циљ да спрече мировни процес да икада дође до 'преговора о коначном статусу', а још мање стварног постизања мира договореног. Ова поремећена дипломатија је управо оно што се догодило, можда разочарало неке наивне Палестинце, али нимало не изненађује руководство Ликуда, које је увек очекивало и радило на томе да такав исход постигне.
Овај геополитички оквир, као резултат погрешне имплементације Оквира принципа из Осла, усвојеног 1993. године, до сада је широко дискредитован од стране већине објективних посматрача, као и од стране влада учесница. До овог напуштања Осла, међутим, није дошло пре него што је Израел искористио протеклих 25 година да несметано следи своје експанзионистичке циљеве. У овом процесу, Израел је успео да успостављање независне палестинске државе учини политичком немогућношћу, са секундарним жељеним ефектом стављања Палестинаца у далеко слабију позицију него пре усвајања приступа из Осла.
Перверзни неуспех приступа одозго према доле да се постигне одрживи исход довео је до јавног става дефетизма када је у питању постизање мирног компромиса. Преостала опција одозго на доле после Осла је присилно наметање 'мира' проглашавањем победе Израела и палестинског пораза. Другим речима, ако дипломатија не успе, ратна рачуница победник/губитник је све што је остало осим бесконачног наставка тињајућег статуса кво.
Мир одозго против мира одоздо
Такво размишљање, иако преовлађује у елитним круговима, занемарује историјску активност људи, како оних који се опиру неправди, тако и оних који су мобилисани широм света у знак солидарности са палестинском борбом. Управо су ове врсте политичке динамике одоздо према горе одговорне за најзначајније промене у историји прошлог века. Национални масовни покрети су били ти који су успешно довели у питање, иако уз велику људску цену, неправедне структуре колонијализма и јужноафричког апартхејда, и на крају победили упркос њиховој војној инфериорности и жестоком геополитичком отпору на који су наишли. Другим речима, људи су манифестовали и користили супериорну историјску активност упркос инфериорним способностима на бојном пољу и дипломатски. Ова моћ популарних покрета је реалност са потенцијалом да подри успостављени поредак и управо из тог разлога се сматра ирелевантном од стране мејнстрим размишљања и планера политике.
Управо на основу ове деконструкције моћи и промене лежи нада у светлију палестинску будућност. Снага палестинског националног покрета је, и одувек је била, на нивоу људи што је утврђено растућим међународним моралним консензусом да је израелски колонијализам апартхејда погрешан, заиста злочин против човечности према међународном кривичном праву [видети члан 7. Римски статут који регулише Међународни кривични суд и Међународна конвенција о апартхејду из 1973. о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда] То је овај процес борбе одоздо према горе, предвођен палестинским отпором и под утицајем глобалних иницијатива солидарности као што је БДС [ Бојкот, одузимање и санкције] Кампања док добија на замаху и повећава притисак. Историјски исходи никада нису сигурни, али ток историје је био против ове израелско-ционистичке комбинације колонијалног присвајања Палестине и структура апартхејда на које се ослањало да би осигурале потчињавање палестинског народа.
На основу тога следе нека општа запажања.
Решење две државе требало би да се изговара као „мртво.' Неколико година, барем од де факто напуштања дипломатије из Осла 2014. године, решење о две државе не може се разумно наставити да се поставља на међународном плану иу либералним ционистичким круговима као одржива политичка опција. Ипак, то и даље потврђују многе владе и УН. То није зато што постоји било какво информисано уверење да би се то коначно могло догодити, већ зато што је сваки други исход изгледао немогућ, превише ужасан да би се размишљао, или позива Израел да одустане од своје тврдње да је ексклузивистичка јеврејска држава. Другим речима, многе водеће политичке личности и лидери мишљења држе приступ две државе као алтернативу ономе што су сматрали нултом. Ово одражава осиромашење политичке и моралне имагинације, која је једино способна да замисли решење за продужену борбу овог типа као резултат приступа одозго на доле; приступи одоздо према горе се чак и не разматрају, а ако се помену, исмевају се као ирелевантни.
Чини се да је далеко реалније, а самим тим и поштеније, признати пораз дипломатије две државе и узети у обзир постојећу ситуацију са којом се суочавају Палестинци и Израелци како би се размотриле алтернативе. Да бисмо дошли до ове тачке, можда би било од помоћи објаснити зашто је решење са две државе постало толико ирелевантно. Изнад свега, чини се евидентним да Ликуд, који је дуго био под политичком контролом Израела, никада није желео да се успостави независна палестинска држава, али је ипак препознао предности односа с јавношћу непризнавања тога у јавности или чак у приватној дипломатској комуникацији. Нетањаху је пустио мачку из торбе када је током своје председничке кампање у Израелу 2014. обећао да палестинска држава никада неће постојати све док је он на челу Израела. Ово обећање је ратификовало за оне Израелце који сумњају у то шта је у сваком случају била израелска политика, надајући се да би озваничавање само у хебрејском унутрашњем дискурсу минимизирало било какву међународну реакцију. Ово је омогућило Израелу након избора 2014. да цинично понови своју пријемчивост за преговоре у оквиру мантре о две државе, док је наставио да се бави понашањем које је Израелцима потврдило да се такав исход никада неће догодити.
Можда, што је фундаменталније, покрет досељеника је одавно прошао тачку без повратка. Тренутно има више од 600,000 израелских досељеника који живе у више од 130 насеља широм Западне обале и источног Јерусалима. Лидери насељеника верују да су насеља толико променила карту Израела да би искључила сваку могућност независне Палестине. Њихове вође су сада толико самоуверене да отворено предвиђају да ће популација досељеника постати 2,000,000. Ово би коначно требало да доведе до закључка да палестинске две државе, као и свет, да се Израел више не претвара да је вољан да дозволи успостављање палестинске државе.
Истина, палестинске власти су дуго изгледале спремне да прихвате чак и територијално скраћену државу, уступајући суверенитет над блоковима насеља у близини границе, иако настављају да инсистирају на томе да се главни град палестинске државе мора налазити у Јерусалиму. Широк спектар израелских политичких лидера слаже се да се о будућности Јерусалима не може преговарати и да ће град заувек остати уједињен под искључивим израелским суверенитетом и управом. Под овим условима може се са сигурношћу закључити да више није уверљиво чак ни ПС да настави да подржава став да се пут две државе ка миру између два народа може некако и даље оживети као основа преговарачке резолуције сукоба.
Арапски смештај је слаб. Израел осећа мали притисак да тражи политички компромис с обзиром на садашње услове. Са Трампом у Белој кући и арапским владама које се боре ка нормализацији и прилагођавању, чини се да израелски лидери и јавно мњење нису расположени да направе уступке зарад мира. Као такво, одржавање нерешења са две државе живим као зомби сценарио је начин да се настави са сталним напорима Израела да даље прошири насеља, док у ствари спроводи своју принудну верзију решења са једном државом.
Постоје јаки разлози да се сматра да је ово израелско поверење да се палестински захтев за правима може неограничено игнорисати преурањено и вероватно да ће бити поткопано догађајима у блиској будућности. Као прво, Арапски покрети ка нормализацији су нестабилни као и цео регион. Ако дође до обнове арапских побуна, у духу 2011, сасвим је могуће да би подршка палестинском самоопредељењу нагло скочила на врх регионалне политичке агенде, вероватно у милитантнијој форми него икада раније. Арапски народ, за разлику од влада, наставља да осећа дубоке везе солидарности са својом палестинском браћом и сестрама, и у неком тренутку је готово сигурно да ће осетити своју тежину. Као што је раније речено, људи и мека моћ, а не владе, елите и чврста моћ, су ти који су на крају преовладали од 1945. године, посебно у борби против колонијализма. Палестинска борба је једини недовршени колонијални рат и нема разлога да се верује да ће бити у супротности са обрасцем победе антиколонијалног покрета националног оснаживања.
Осим тога, уколико Трампово председништво буде поражено 2020. године, вероватно ће доћи до преиспитивања њихових интереса Израела. Такву перспективу појачавају знаци да јеврејска безусловна подршка Израелу драматично слаби, укључујући и Сједињене Државе. Штавише, глобални покрет солидарности који подржава палестински национални покрет се шири, продубљује и расте. Постаје све милитантнији, ангажује умерено глобално јавно мњење и има симболичну корист од снажне подршке у Јужној Африци, која борбу за палестинска права сматра аналогном, па чак и на неки начин као наставак њихове сопствене кампање против апартхејда.
Шта даље?. Из ове анализе произилазе два закључка: прво, континуирано ослањање на дипломатију две државе у оквиру који се ослања на Сједињене Државе као посредника или мировног посредника је одавно требало да се сматра ирелевантним и дискредитованим. Његово континуирано одобравање служи само као одвраћање пажње од онога што би могло бити и могуће и пожељно. Друго, упркос недавним успесима Израела у прихватању на Блиском истоку и његовој апсурдној једностраној подршци Трамповом Вашингтону, палестински национални покрет истрајава, и под одређеним условима, могао би да представља озбиљан изазов израелском колонијализму и структурама управљања апартхејдом.
У светлу ових закључака, који је најбољи начин деловања? Чини се да само демократска и секуларна држава може да одржи самоопредељење за оба народа, обећавајући одржив мир. То би требало пажљиво осмислити и промовисати уз међународне гаранције на путу ка реализацији. То се тренутно не чини практичном могућношћу, али изношењем тога као разумног и одговорног исхода који се може сматрати само избегавањем очаја и гаје наде у хумани мир када за то дође време. Корисно је подсетити се да је у Јужној Африци било јединствено мишљење да владајуће елите никада неће добровољно напустити своје ослањање на апартхејд, све док то не учине. Да би се такав исход догодио, претпоставља се крупна модификација израелског идентитета, пре свега прихватање секуларне државе која подразумева напуштање етатистичке димензије ционистичког пројекта.
У таквој бинационалној (једна држава, два народа) ситуацији, новостворена јединствена држава могла би понудити националне домовине Јеврејима и Палестинцима, док би пронашла име за нову државу које би одговарало оба народа. Можда се то никада неће догодити, али то је најправеднија и најодрживија визија мирне будућности која одговара деценијама дипломатског неуспеха, масовне палестинске патње и злостављања. Пре свега, такво решење препознаје да су људи који поседују морални ауторитет и испуњавају политичко обећање националног отпора и глобалне солидарности. Такво схватање би било равно законодавној победи тог још непризнатог, али моћног Парламента човечанства.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити