Градоначелник мог града северно од Њујорка живи једну улицу даље. Био је – до прошлог месеца – видно поносан присталица Барака Обаме: више од годину дана након председничких избора, на његовом предњем трему је било истакнуто неколико постера Обамине кампање са речима као што су „нада“ и „промена“ на њима, заједно са Америчка застава са знаком мира уместо педесет звездица. Из непознатих разлога плаката и заставе више нема.
Без обзира на намере градоначелника, ово одсуство је манифестација онога што је једно од најзначајнијих достигнућа Барака Обаме током његове прве године на функцији: разбијање нада многих који су подржали његов избор. Од разбуктавања рата у Авганистану до разводњеног закона о здравственој заштити који је погодан за индустрију осигурања, до његових жалосно недовољних гестова везаних за климатске промене, Обамину администрацију до сада је карактерисао много више статус квоизам него смелост. , прогресивне иницијативе. Током ове прве године, заговорници далекосежних промена научили су да мало очекују од Беле куће.
На много начина такав исход није изненађујући. Док је привлачност кандидата са позадином организатора заједнице и оног који значајно симболизује слабљење ружних расних баријера у земљи неоспорна, он је био и остао дубоко мејнстрим политичка личност. Као што су различити аналитичари истакли, његова прича о нади и променама током кампање била је углавном реторичка и без озбиљне суштине. То што многи од нас то нису успели да виде говори о дубинама до којих се политика спустила током година ГВ Буша и о жељи и спремности да се види обиље светлости тамо где је било мало; слабост прогресивних друштвених покрета и наше колективне политичке кратковидости; и генијалност маркетиншке шеме која окружује бренд Обама.
Ови фактори – и његова способност да пређе – Клинтон Бил Клинтон у стварању илузије да каже нешто емпатично, смислено и другачије када је, у стварности, рекао мало значајног – одвели су га далеко, помажући да се угради у пантеон бића. -бити прогресивни политички лидери. Заиста, помогли су му да добије Нобелову награду за мир.
На први поглед, додељивање награде за мир некоме ко командује највећом војском у светској историји – оном чији је буџет отприлике једнак буџету свих осталих светских војски заједно, и чију је потрошњу повећао – и чија је војска већ бомбардовала четири различите земље у његовом једва деветомесечном председништву, изгледа смешно. Али за разлику од, рецимо, ГВ Бусха, Обаму треба судити на основу његових речи и потенцијала, а не његових дела.
Како је Норвешки Нобелов комитет објаснио најављујући награду у октобру, Обамина „визија света без нуклеарног оружја снажно је стимулисала преговоре о разоружању и контроли наоружања“. А захваљујући његовој иницијативи, „треба ојачати демократију и људска права“. Он је, тврди Комитет, „привукао пажњу света и дао народу наду у бољу будућност“. Другим речима, осим веома преувеличане тврдње да је он „снажно стимулисао“ напоре за смањење наоружања и контролу, обећање Обаме је оно што је наводно толико вредно пажње.
Док су се многи питали како је Нобелов комитет могао да даје такве изјаве у светлу колико је мало Обама постигао до тог времена – и с обзиром на то колико је урадио (супротно циљу мира) – други су у додели видели доказ Обаминог прогресивног генија. Према Њујорк тајмсу новински коментатор Боно, на пример, Обама нуди смелу визију, ону која је ребрендирала Сједињене Државе. У комбинацији са оним што је рок звезда окарактерисао као своје напоре у борби против климатских промена и побољшању односа са Блиским истоком, ови разлози – између осталог – чине да Обама заслужује ту част.
Такво осећање није било ограничено само на политички празнине. Чак су и неки аналитичари тешке категорије повезани са прогресивном политиком славили одлуку да одају почаст Обами. Професор Универзитета Колумбија и често критичар америчке спољне политике Хамид Дабаши, на пример, истакнута on ЦНН.цом Обамина „идеја“ да се планета ослободи нуклеарног оружја, заједно са оним што мора бити невидљиво онима који примају моћ САД и њених савезника: „председничком посвећеношћу дипломатији уместо ратовања“. У међувремену, колумнисткиња Патриша Вилијамс из Нација покушао да се супротстави критичарима Обаминог избора истичући да „90 одсто Британаца, Француза и Немаца верује да је Обама афирмативно променио курс дипломатије и да су САД сада суперсила која слуша“. (Човек се пита шта би показале анкете у окупираној Палестини или Пакистану.)
Какви год да су разлози за такво осећање упркос тако малом броју, оно указује на, или барем појачава, жалосно низак скуп очекивања. Где су захтеви као што су прекид америчког рата у Авганистану, драматично смањење надуваног америчког војног буџета и спољна политика САД према Израелу и Палестини заснована пре свега на међународном праву и људским правима?
Да бисмо остварили такве циљеве, морамо да избегнемо да паднемо у очај, осећање које, како каже писац Ребека Солнит истиче, омогућава нам да живимо удобно и цинично и „не захтева од нас“. Уместо тога, заиста нам је потребна нада, али не само реторичке врсте, нити она која се улаже у харизматичне појединце. То мора бити нада која изазива неправде које су у основи онога ко смо и како живимо, и, по Солнитовим речима, „захтева све“. То треба да буде нада заснована на трезвеној анализи граница Обамаизма док стратешки свесна отварања које пружа, нада која нам помаже да „освојимо нешто што је важно, ако не и све стално“. То мора бити нада рођена из радикалне визије и борбе.
24. децембра год извештај on Аљазеера.нет о загушљивим ефектима израелске окупације на туристичку економију Западне обале, новинар Ноур Одех је препричао речи јерусалимског католичког патријарха током његове божићне поруке: „Болна стварност је у супротности са нашим сновима“, рекао је он. „Упркос свему томе, наша нада остаје жива“, додао је, „јер нада не значи предати се злу, већ му се одупрети“.
Само та врста наде може да доведе до далекосежне промене, промене у коју не можемо само да верујемо, већ да се организујемо и мобилишемо да бисмо остварили.
Џозеф Невинс је ванредни професор географије на Васар колеџу. Његова најновија књига је Умирање за живот: прича о америчкој имиграцији у доба глобалног апартхејда објављено у Опен Медиа Сериес од стране Цити Лигхтс Боокс, ввв.цитилигхтс.цом
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити