Прогон Џулијана Асанжа мора да се оконча. Или ће се завршити трагедијом.
Аустралијска влада и премијер Малколм Турнбул имају историјску прилику да одлуче која ће то бити.
Они могу да ћуте, за шта ће историја бити немилосрдна. Или могу деловати у интересу правде и човечанства и довести овог изузетног аустралијског држављанина кући.
Асанж не тражи посебан третман. Влада има јасне дипломатске и моралне обавезе да заштити аустралијске држављане у иностранству од грубе неправде: у Џулијановом случају, од грубог неостварења правде и екстремне опасности која га чека ако незаштићен изађе из амбасаде Еквадора у Лондону.
We know from the Chelsea Manning case what he can expect if a US extradition warrant is successful — a United Nations Special Rapporteur called it torture.
Ја добро познајем Џулијана Асанжа; Сматрам га блиским пријатељем, особом изузетне отпорности и храбрости. Гледао сам како га цунами лажи и мрља гута, бескрајно, осветољубиво, перфидно; и знам зашто га блате.
In 2008, a plan to destroy both WikiLeaks and Assange was laid out in a top secret document dated 8 March, 2008. The authors were the Cyber Counter-intelligence Assessments Branch of the US Defence Department. They described in detail how important it was to destroy the “feeling of trust” that is WikiLeaks’ “centre of gravity”.
То би се постигло, написали су, уз претње „разоткривањем [и] кривичним гоњењем“ и немилосрдним нападом на углед. Циљ је био да се ућутка и криминализује Викиликс и његов уредник и издавач. Као да су планирали рат против једног јединог човека и на самом принципу слободе говора.
Њихово главно оружје би било лично мазање. Њихове шок трупе би биле уврштене у медије - оне којима је суђено да воде евиденцију и говоре нам истину.
Иронија је што овим новинарима нико није рекао шта да раде. Зовем их Вишијеви новинари — по Вишијевској влади која је служила и омогућила немачку окупацију ратне Француске.
Прошлог октобра, новинарка Аустралиан Броадцастинг Цорпоратион Сарах Фергусон интервјуисала је Хилари Клинтон, коју је сматрала „иконом ваше генерације“.
This was the same Clinton who threatened to “obliterate totally” Iran and, who, as US secretary of State in 2011, was one of the instigators of the invasion and destruction of Libya as a modern state, with the loss of 40,000 lives. Like the invasion of Iraq, it was based on lies.
When the Libyan President was murdered publicly and gruesomely with a knife, Clinton was filmed whooping and cheering. Thanks largely to her, Libya became a breeding ground for ISIS and other jihadists. Thanks largely to her, tens of thousands of refugees fled in peril across the Mediterranean, and many drowned.
Процурели мејлови које је објавио Викиликс открили су да је фондација Хилари Клинтон – коју она дели са својим мужем – примила милионе долара од Саудијске Арабије и Катара, главних поборника ИСИС-а и тероризма широм Блиског истока.
As Secretary of State, Clinton approved the biggest arms sale ever — worth $80 billion — to Saudi Arabia, one of her foundation’s principal benefactors. Today, Saudi Arabia is using these weapons to crush starving and stricken people in a genocidal assault on Yemen.
Сара Фергусон, високо плаћена новинарка, није рекла ни реч о томе док је Хилари Клинтон седела испред ње.
Уместо тога, позвала је Клинтонову да опише „штету” коју је Џулијан Асанж „лично вама нанео”. Као одговор, Клинтонова је оклеветала Асанжа, аустралијског држављанина, као „веома јасно оруђе руске обавештајне службе“ и „нихилистичког опортунисту који извршава налог диктатора“.
Она није понудила никакве доказе – нити је од ње тражено – да подржи своје тешке оптужбе.
Асанжу ни у једном тренутку није понуђено право на одговор на овај шокантни интервју, који је аустралијски државни емитер који је финансиран из јавних фондова имао дужност да му да.
Као да то није било довољно, Фергусонова извршна продуценткиња, Сели Неигхоур, пратила је интервју са злобним поновним твитом: „Асанж је Путинова кучка. Сви то знамо!”
Много је других примера Вишијевског новинарства. Тхе Старатељ, некада велике либералне новине, спровеле су освету против Џулијана Асанжа. Као одбачени љубавник, Старатељ своје личне, ситне, нељудске и похлепе нападе усмерио на човека чије је дело својевремено објављивао и профитирао.
Бивши уредник часописа Старатељ, Алан Русбриџер, који је откриће Викиликса, које су његове новине објавиле 2010. године, назвао „једном од највећих новинарских открића у последњих 30 година“. Награде су раскошне и слављене као да Џулијан Асанж не постоји.
Викиликсова открића постала су део Гуардиан'с маркетиншки план за подизање насловне цене листа. Зарађивали су новац, често велики новац, док су се Викиликс и Асанж борили да преживе.
Без пенија који иде на ВикиЛеакс, хипед Старатељ књига је довела до уносног холивудског филма. Аутори књиге, Лук Хардинг и Дејвид Ли, неоправдано су злостављали Асанжа као „оштећену личност“ и „бешћутну“.
Такође су открили тајну лозинку коју је Јулиан дао Старатељ in confidence and which was designed to protect a digital file containing the US embassy cables.
Пошто је Асанж сада заробљен у еквадорској амбасади, Хардинг, који се обогатио на леђима и Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена, стајао је међу полицијом испред амбасаде и ликовао на свом блогу да би се „Скотланд Јарду могао последњи смејати“.
Питање је зашто.
Џулијан Асанж није починио никакав злочин. Никада није оптужен за злочин. Шведска епизода је била лажна и фарсична и он је потврђен.
Катрин Акелссон и Лиса Лонгстафф из Вомен Агаинст Рапе су сажеле то када су написале: „Оптужбе против [Асанжа] су димна завеса иза које бројне владе покушавају да угуше ВикиЛеакс због тога што је дрско открио јавности своје тајно планирање ратови и окупације са пратећим силовањима, убиствима и разарањима... Власти толико мало воде рачуна о насиљу над женама да по вољи манипулишу оптужбама за силовање.”
Ова истина је изгубљена или закопана у медијском лову на вештице који је срамотно повезивао Асанжа са силовањем и мизогинијом. Лов на вештице укључивао је гласове који су себе описивали као левичаре и феминисткиње. Они су намерно игнорисали доказе о екстремној опасности ако Асанж буде изручен Сједињеним Државама.
Према документу који је објавио Едвард Сноуден, Асанж је на „листи мета за лов на људе“. Један званични меморандум који је процурио каже: „Асанж ће бити лепа невеста у затвору. Јеби терористе. Заувек ће јести мачју храну.”
У Александри, Вирџинија – предграђу америчке ратне елите – тајна велика порота, враћање у средњи век – провела је седам година покушавајући да смисли злочин за који Асанж може бити кривично гоњен.
This is not easy; the US Constitution protects publishers, journalists and whistleblowers. Assange’s crime is to have broken a silence.
Ниједно истраживачко новинарство у мом животу не може изједначити важност онога што је ВикиЛеакс учинио позивајући грабежљиву моћ на одговорност. Као да је једносмерни морални параван померен да би се разоткрио империјализам либералних демократија: посвећеност бесконачном рату и подели и деградацији „недостојних“ живота: од Гренфел куле до Газе.
When Harold Pinter accepted the Nobel Prize for Literature in 2005, he referred to “a vast tapestry of lies up on which we feed”. He asked why “the systematic brutality, the widespread atrocities, the ruthless suppression of independent thought” of the Soviet Union were well known in the West while America’s imperial crimes “never happened … even while [they] were happening, they never happened.”.
У својим открићима лажних ратова (Авганистан, Ирак) и ћелавих лажи влада (острва Чагос), Викиликс нам је омогућио да сагледамо како се игра империјална игра у 21. веку. Да због чега је Асанж у животној опасности.
Пре седам година, у Сиднеју, договорио сам састанак са истакнутим либералним послаником у савезном парламенту, Малколмом Турнбулом.
Хтео сам да га замолим да влади достави писмо Герета Пирса, Асанжовог адвоката. Причали смо о његовој чувеној победи — осамдесетих година прошлог века када се, као млади адвокат, борио против покушаја британске владе да сузбије слободу говора и спречи објављивање књиге Спицатцхер — на свој начин Викиликс тог времена, јер је открио злочине државне власти.
The prime minister of Australia was then Julia Gillard, a Labor Party politician who had declared WikiLeaks “illegal” and wanted to cancel Assange’s passport — until she was told she could not do this: that Assange had committed no crime: that WikiLeaks was a publisher, whose work was protected under Article 19 of the Universal Declaration of Human Rights, to which Australia was one of the original signatories.
Напуштајући Асанжа, аустралијског држављанина, и договарајући се у његовом прогону, нечувено понашање премијера Гиларда наметнуло је питање његовог признања, према међународном праву, као политичке избеглице чији је живот био угрожен. Еквадор се позвао на Конвенцију из 1951. и дао Асанжу уточиште у својој амбасади у Лондону.
Гилард се недавно појавио на свирци са Хилари Клинтон; наглашене су као пионирске феминисткиње.
Ако постоји нешто по чему се Гиллард сећа, то је ратнохушкачки, улизички, срамотни говор који је одржала пред Конгресом САД убрзо након што је захтевала незаконито поништавање Џулијановог пасоша.
Малколм Турнбул је сада премијер Аустралије. Отац Џулијана Асанжа писао је Турнбулу. То је дирљиво писмо у којем је апеловао на премијера да му сина врати кући. Он се позива на реалну могућност трагедије.
I have watched Assange’s health deteriorate in his years of confinement without sunlight. He has had a relentless cough, but is not even allowed safe passage to and from a hospital for an X-ray .
Малколм Турнбул може да ћути. Или може да искористи ову прилику и искористи дипломатски утицај своје владе да одбрани живот аустралијског држављанина, чију храбру јавну службу признаје безброј људи широм света. Може да врати Џулијана Асанжа кући.
This is an abridged version of an address by John Pilger to a rally in Sydney, Australia, to mark Julian Assange’s six years’ confinement in the Ecuadorean embassy in London.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити