„Господари универзума“ су шокирани и незадовољни. Све већи број гласача региструје свој бес, недавно гласањем за Брегзит у Великој Британији. Али многи који су гласали за Бернија Сандерса и Доналда Трампа током недавне америчке првенствене сезоне били су мотивисани сличним фрустрацијама. А пре тога су били Окупирај Волстрит, лос Индигнадос у Шпанији, Сириза у Грчкој и други масовни протести и другде у Европи. Разлог је једноставан.
Више од тридесет година политичке странке десног центра и левог центра и политичари из естаблишмента председавали су огромним променама у функционисању глобалне економије које оснажују мултинационалне корпорације и привилеговану мањину на рачун велике већине, док стварају таласе избеглица без преседана које беже од хуманитарних катастрофа на Блиском истоку, Мексику и Централној Америци.
Све док мејнстрим медији и интелектуалци из естаблишмента говоре о томе зашто су ове промене биле и неизбежне и за добро – када је истина да нису ни једно ни друго. Све више људи се заситило и искључивало гласнике естаблишмента, док се нови гласови и на десној и на левој страни боре око вођства растуће и различите армије незадовољства. Шта можемо рећи о најновијој манифестацији у Великој Британији?
Постоје две главне силе које изазивају незадовољство: погоршање економских изгледа за већину и изазови традиционалним културним хијерархијама. Лева игра на првом, док десна игра на другом. Десница има кохерентан програм у вези са овим последњим са широком привлачношћу међу старијим етничким већинама: поновна сегрегација и враћање привилегија беле коже. Али десница нема кохерентан економски програм осим што окривљује етничке „друге“.
Левица има кохерентну критику неолибералне економије и нуди неке корисне алтернативе: Престаните да се бавите финансирањем и подвргните то компетентној регулативи. Зауставити бесмислену фискалну штедњу и обезбедити потребан фискални стимуланс. И престаните са демонтажом, и поново изградите државу благостања. Штавише, овај програм има широку привлачност међу незадовољницима.
Али левица није успела да се успешно такмичи са десницом у погледу другог извора незадовољства. Ако прогресивне групе воде кампању за принципијелну одбрану мултикултурализма и заштиту права имиграната, добијају подршку етничких мањина и неких међу младима, али отуђују старије, већинске заједнице у економској невољи. Штавише, дилема за левицу је још гора. Јер истина је да све док се леви економски програм не избори и чврсто успостави, принципијелни мултикултурализам и одбрана права имиграната додатно погоршавају економске невоље угроженог, већинског становништва.
Комично је гледати како се естаблишмент са обе стране Атлантика паничи због краткорочне економске штете због „прекореакције” тржишта, јер свака опасност од тога је последица њиховог сопственог немара. Само зато што је естаблишмент наше економске судбине повезао са хировима финансијских тржишта, постоји потреба да се бринемо да би Брегзит могао изазвати још један глобални слом. Само зато што естаблишмент није успео да спроведе опрезну, финансијску регулативу у седам година откако је последња финансијска криза сломила глобалну економију, данас постоји било каква опасност. Само зато што су Камеронова влада и Европска комисија одговориле на Велику рецесију контрапродуктивном фискалном штедњом, повратак у дубљу рецесију у Европи је сасвим вероватан. Али у једно можемо бити сигурни: за све негативне економске трендове сада ће се кривити Брегзит и популистичка „мафија“ која га је изазвала, а не неолиберална политика естаблишмента која је заправо одговорна.
Али сумњам да ће политичке последице гласања о Брегзиту бити далеко веће од било каквих економских последица. Брегзит ће дати више ветра у реакционарна политичка једра у Француској, Холандији и источној Европи. Али дозволите ми да прокоментаришем две потенцијално позитивне политичке последице.
(1) Шкотска и Северна Ирска су великом већином гласале за останак у ЕУ. Нећу се изненадити ако ускоро будемо имали друго гласање о независности у Шкотској које прође. Скоти очигледно више воле ЕУ него УК сада када морају да бирају једно или друго. Штавише, у Шкотској постоје јаке прогресивне снаге које су снажно повезане са тамошњим покретом за независност. Напредњаци у Шкотској били су разочарани што је независност тесно поражена пре две године. Мислим да би им се сада могла остварити жеља, а подршку прогресивним економским реформама у Шкотској више неће осујећивати Вестминстер. Такође се нећу изненадити ако Северна Ирска сада напусти Велику Британију и коначно постане део Републике Ирске, и тиме постане не само чланица ЕУ већ и ЕЗ. То је 1000 година крваве историје на Британским острвима која се заправо може решити на разуман, прогресиван и изузетно миран начин!
(2) Брегзит је ударац за руководство ЕЗ, ЕК и ЕЦБ које се опире захтевима за промену курса. Као што ће га приграбити реакционарне политичке странке, леве снаге ће га добро искористити. Можда је прекасно за Сиризу у Грчкој. Али Подемос у Шпанији, Дие Линке у Немачкој и коалиција за промене у ЕУ коју људи попут Јаниса Варафукиса покушавају да мобилишу, навешће гласање о Брегзиту као знак онога што ће на крају постати ЕУ ако не дође до великих промена у наравно. Тиме се не решава дилема са којом се суочавају прогресивне снаге у земљама чланицама ЕУ: да ли да остану и да се боре за смислене реформе унутар ЕУ? Или треба да се боре да оду јер ово ЕУ никада неће постати другачија од неолибералне кошуље? Али у оба случаја, Брегзит је ударац силама које се налазе у Бриселу и даје ветар у леђа прогресивним снагама унутар ЕУ, као и реакционарним снагама, без обзира на какву политичку стратегију се определе прогресивне снаге.
Робин Хахнел предавао је на одсеку за економију на Америчком универзитету у Вашингтону од 1976. до 2008. године, где је сада професор емеритус. Најпознатији је као радикални економиста и ко-креатор посткапиталистичког економског модела познатог као „партиципативна економија.” Поред десетак поглавља у књигама и више од три десетине чланака у академским часописима, објавио је десет књига, укључујући Тиха револуција у економији благостања Политичка економија партиципативне економије са Принцетон Университи Пресс, Економска правда и демократија са Рутлиџом, а недавно Зелена економија: суочавање са еколошком кризом са МЕ Шарпом.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити