Њујорк, Њујорк: Након ратног поклича председника Буша за ескалацијом из Библиотеке Беле куће, вести вести су били скептични у погледу његових шанси за успех, али изгледало је да су импресионирани његовом спремношћу да се заложи за у шта мисле да верује, као неки усамљени, али смели херој у прерији.
Велики део коментара говори о њему као о опкољеном лидеру који се снажно бори против јавног мњења, али ради оно што сматра да је морао да уради. Подтекст је био да се само мораш дивити том човеку.
Фокус је био на једном човеку који разговара са једном камером, како стоји сам у библиотеци, соби Беле куће за коју сте имали осећај да није упознат, разговара са телепромптером, чита нечије речи са исто толико добро увежбаном убеђењем како је могао да прикупи. Тон је био разуман због његових бројних тврдњи да је слушао савете свог тима, па чак и својих критичара.
Није било анализе о томе ко је написао говор или ставова његових бројних генерала и саветника који се нису слагали са његовом идејом. Није било подсетника да се ирачка војска томе противила. Позитивно је цитирао Групу за истраживање Ирака чије је препоруке заправо одбацио, на пример, „у складу са препорукама Групе за проучавање Ирака, повећаћемо ангажовање америчких саветника у јединицама ирачке војске и партнер коалиционе бригаде са сваким Ирачаном Војна дивизија.“ Избацио је име Џоа Либермана, демократу којег је демократска база одбацила, а који је сада повезан са републиканцем Џоном Мекејном.
Глупост (и цинизам) је цурила из једне реченице у другу.
За новинаре, ова ратна дебата је сада само између Конгреса и Беле куће. ПБС је водио демократски одговор сенатора Цхарлеса Дурбина који је објаснио зашто његов план не може и неће успјети. Нико други није. Већина мрежа нудила је само једну страну као и обично.
Што се тиче јавности и антиратног покрета, они су накратко чули како узвикују пароле испред Беле куће, али нису виђени на ЦБС-у. Антиратни активисти су увек маргинализовани у дебати.
Садржај говора – његове претпоставке, тврдње и политички правац није био подвргнут никаквој контроли. Није било анализе могућих последица, посебно претњи нападом на Сирију и Иран. Укратко, није било извештавања. Како је то могуће на догађају који је био пропраћен недељу дана и чији су кључни принципи били добро познати ПРЕ него што је објављен?
Активиста Давид Свансон је прокоментарисао:
„Буш је управо тврдио да чини Американце сигурнијим својом окупацијом Ирака. Медији неће супротставити ову тврдњу било каквим студијама о стварним ефектима рата у Ираку.
Буш је управо тврдио да му је стало до америчких службеника и жена. Медији неће питати наше војнике шта мисле. Борачке и војне породичне организације које се противе рату неће бити тражене да коментаришу јутарње наслове.
Медији ЋЕ известити о Бушовом држању, тону гласа, боји кравате и ставу. Тривијално ће се претворити у огромну. Битно ће бити увучено постранце, тихо, у облику неизречене претпоставке да је „налет“ већ у току и да није у рукама Конгреса да се заустави – радња која би ионако била непристојна.
Медији неће питати нити покушати да одговоре шта Буш мисли када каже „победа“. Медији неће постављати питање због чега се води овај рат. Медији ће описати антиратни покрет као да на крају тежи само одбијању „налета“. Неће се помињати напори за деескалацију и окончање рата. А медији ће наставити да „налет“ називају налетом, постепено спуштајући наводнике.
Медији нам неће приказати Ирачане који су погинули и повређени у нашем рату.
Дакле, ево га. Опет Бусхаганда! Налазимо се у 2007. години у рату који је трајао дуже од Другог светског рата. Овај бес је у току од 2. године – пре него што су испаљене прве крстареће ракете – када је Конгрес срамно ставио печат на Бушов захтев за овлашћењем да води рат. Па ипак, готово да нема понуђеног контекста.
Сви у медијима знају да не функционише, да губимо, да је његова имплементација, према речима наслова књиге војног писца Вашингтон поста Тома Рикса, „фијаско“. Сви знају да нас извођачи краду. , и да мушкарци и жене умиру за ништа. Сви знају да овај рат срамоти Америку од мучилишта Абу Граиба до презира линча Садама Хусеина.
Нема осећаја пристојности који овај рат не вређа.
Јавност се одметнула. Свет се окренуо против нас. Ирачани желе да нас нема. Сви најмудрији политичари који су то проучавали слажу се да је једини разуман начин да изађемо што је брже могуће.
Па ипак, две институције изгледају заглављене у овом великом блату. Једна је Бела кућа, која очајнички жели да издржи и постигне нешто, било шта, што може да искористи да оправда најлошије вођени рат у историји и назове га „победом“. Џорџ Буш у овој драми све више подсећа на капетана Ахава.
Речи настављају да сипају заједно са његовим уверавањима да ће још више умрети и да је покољ вероватно почетни; одговор. Као што је Том Енгелхард објаснио:
„Синоћни „налет“ био је углавном талас речи, двадесетак минута, њих 2,898. У надоградњи говора, док је готово сваки детаљ о њему процурио у медије, неиспричане стотине хиљада речи су се појавиле на страницама вести, на ТВ вестима, у разговорима на радију и на мрежи — и тако још много стотина хиљада, укључујући ове, уследиће у данима који долазе.а€
Он цитира Цхристиан Сциенце Монитор да ће вероватни одговор на ове речи бити више речи из Конгреса - али мало више. Прве анкете показују да се људи томе противе – али многи су анкетари спремни да дају шансу „ПЛАНУ“ иако нико не мисли да има шансе да успе. Већина не жели одговорност да смисли сопствени план.
Друга страна у крвопролићу који долази су медији, који не могу и неће да уче из својих грешака, који не могу и неће да одбију да престану да јачају овај злочин против нашег устава и човечанства. Медији су ти који колективно немају храбрости и храбрости да одбију да пренесу више пропаганде Беле куће, да помно испитају опције и дају више времена критичари. Заглављен је у послу легитимисања институција које су изгубиле сваки кредибилитет. За разлику од Бритиана, Цханнел 4 ће емитовати програм о злочинима Тонија Блера.
Написао сам две књиге о овим медијским злочинима и снимио филм ОМУ о споју вести и пропаганде. Нажалост, они остају превише релевантни. Настављам да додајем које мисли и мало страсти имам да се борим против медијског рата, што мој бивши колега Давид Деграв сада назива „Уметношћу менталног ратовања“ у смелој новој књизи која оживљава начине на које јавно мњење обликују невидљиви владари.
Проблем је у томе што су нам многи од тих владара и њихових оперативаца добро познати, добро 'брендирани' у нашем мозгу, препознати по њиховим логоима и медијагенским личностима. Знамо ко су они, али да ли смо спремни да урадимо оно што морамо да урадимо у вези са њима – да их искључимо, искључимо и изградимо опозициону медијску реч коју можемо да подржимо и из које учимо? Јесмо ли спремни да схватимо да су медији дио рата и да их треба узети у обзир.
Дисектор вести Данни Сцхецхтер уређује Медиацханнел.орг. Његова књига КАДА ВЕСТИ ЛАЖУ укључује ДВД са оружјем за масовно уништење. Погледајте вмдтхефилм.цом. За коментар напишите: [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити