Било би поштено претпоставити да је недавни чланак Гершона Баскина у Јерусалем Посту – Сусрет с миром: Очигледно сада нема мира, па шта онда? (24. јун) – није пука интелектуална вежба која има за циљ проналажење „креативних” решења за израелску окупацију Палестине.
Баскин је редовни сарадник Јерусалем Поста, десничарских новина. Он је мање-више оличен у израелском политичком естаблишменту, иначе му никада не би било дозвољено да покрене „тајни повратни канал за ослобађање (заробљеног израелског војника) Гилада Шалита“, како поносно наводи у својој биографији.
У чланку Баскин нуди начин управљања израелском окупацијом Западне обале и Јерусалима. Није крај окупације, већ блажи начин да се она одржи, ако не и профит од ње. Копредседавајући 'Израелско палестинске креативне регионалне иницијативе' је заиста 'креативан', врста креативности која је довела до Сеоских лига, Осла и Женевске иницијативе, а да се истински не удубљује у срж ствари – незаконитост и бруталност Израелска окупација, опсаде и ратови.
Баскиново тумачење ситуације је прилично мрачно. Пажљиво се труди да ни на једну страну не свали одговорност за недостатак било каквог политичког хоризонта, као начин да стекне кредибилитет. „Чини се да ниједна страна није посебно заинтересована за ескалацију и насиље“, написао је он, дошавши до збуњујућег закључка који се чини у супротности са реалношћу, барем палестинском реалношћу: „Вриједан пажње је осјећај који млади људи с обје стране имају више заинтересованости у њиховом свакодневном животу него у националним стварима.”
Није сасвим сигурно како су свакодневни животи 'израелске омладине', који служе управо у војсци која је посвећена покоравању 'палестинске омладине', уопште упоредиви.
Али то на страну, Баскин има решење, које захтева одређени степен флексибилности од стране израелске владе, да покаже више попустљивости у начину на који управља окупацијом Палестинаца. Баскин позива израелског премијера Бењамина Нетањахуа да преузме иницијативу да погранична подручја постану мјеста трговине и економске размјене и да учини ефикаснијим систем дозвола који се захтијева од Палестинаца да се крећу у властитој окупираној земљи.
За сваки случај би се помешало са Баскиновом имитацијом Нетањахуов гамбит године 2008-09 'економског мира' – усмјереног углавном на одржавање профитабилне окупације, покоравање Палестинаца и избјегавање било какве политичке одговорности – Баскин позива Нетањахуа да „буди опрезан да не користи концепте попут 'економског мира' који се одмах тумаче као значи да се замени „политички мир“, што значи крај окупације и стварање палестинске државе“.
„Не би требало да буде спиновања и лажи. Сада нема шансе за преговоре о миру, па хајде да видимо шта се може учинити да се побољшају животи људи док не буде шансе за постизање мира“, написао је он, мање-више исти водећи принципи који стоје иза Нетањахуовог „економски мир'.
Занимљиво је да Баскин не помиње реч насеља (као у 'нелегалним насељима' како је то међународно право). Не једном. А знајући за Нетањахуов непоколебљив став о континуираном ширењу илегалних насеља, Баскиново потпуно изостављање теме такође мора да значи да његов предлог није предусловљен окончањем или барем замрзавањем крађе палестинске земље за изградњу насеља.
Још један пропуст је било какво позивање на међународно право, а посебно на Четврту Женевску конвенцију. Поступање према Палестинцима са поштовањем („неефикасност“ на контролном пункту Каланидија била је Баскинов главни пример) није услуга коју Нетањаху и његова војска треба да пруже, већ је дуго артикулисана у Женевска конвенција о заштити цивилних лица у време рата.
Члан 50, на пример, гласи: „Окупациона сила ће, у сарадњи са националним и локалним властима, омогућити правилан рад свих институција које су посвећене бризи и образовању деце.”
Престанком да циља палестинску децу, било путем хапшења или насиља, Израел тешко да би пружио руку за мир или коегзистенцију. Другим речима, оно што Баскин тражи да би управљао израелском окупацијом је захтев међународног права који је требало да буде постављен пре више деценија, као предуслов за окончање окупације.
Такође се не помиње у Баскиновом 'па шта онда?' иницијатива је Газа, чија су деца некажњено изгладњивана и убијана током 9 година дуготрајне и гнусне опсаде коју само прекидају смртоносни и гнуснији израелски ратови. Тхе најновији извештај УН о израелском рату против Газе 2014 не оставља никакву сумњу да Нетањаху и његове владе нису имале ни најмању намеру да поштују међународно право, поштују конвенције УН о деци или цивилима током рата, или да постигну било каква политичка решења, ни сада ни икада.
Али зашто је Баскин потпуно занемарио Газу? Не може бити да човек који је написао и профитирао од књиге о својим авантурама везаним за Газу под називом „Преговарач: Ослобађање Гилада Шалита од Хамаса“, није успео да разуме централну улогу опсаде Газе за целокупни палестински национални дискурс.
Дакле, шта се заправо крије иза Баскиновог наводно смелог предлога?
Баскин је веома близак онима на власти. Његове иницијативе су ретко његове сопствене, а последња је само одраз политичког стечај Нетањахуове владе.
Баскин, наравно, није у праву. Палестинци су показали велику спремност да окончају сукоб на начин који зависи од израелског поштовања међународног права, укључујући и окончање изградње илегалних насеља.
Сада када је Нетањахуова влада пуна више десничарских фанатика – појединаца који су направили каријере и стекли славу и озлоглашеност, због свог инсистирања на одржавању окупације и исхране, политички и финансијски, илегалним насељима – повратак на „преговоре“ сто' је недостижна.
У међувремену, палестинске власти Махмуда Абаса налазе се у немогућој ситуацији; будући да, с једне стране, она убире велике користи од тога што је привремена влада замишљене 'ауторитете', и сама под израелском окупацијом, а с друге стране, мора тражити међународно признање палестинске државе, што је питање које је највише узнемирујући за Израел.
Штавише, Сједињене Државе, које су изгледа одустале од убеђивања Нетањахуа да се поново укључи у „мировни процес“, сада су прешле на хитније ствари у региону, чија је равнотежа нестабилнија него икада раније.
САД такође смирују, барем за сада, своју опсесију перципираном иранском нуклеарном претњом. Ако се постигне споразум између Ирана и САД и њихових савезника, Израел не би имао другу опцију осим да пронађе други непријатељ да оправда своју војну ратоборност и појачан осећај политичке хитности.
Заиста, тај нови непријатељ се брзо производи, као Израелски председник Реувен Ривлин, премијер Нетањаху, и моћни ционисти са седиштем у САД као нпр Схелдон Аделсон изгледа да се сви слажу да је покрет оснаженог ненасилног цивилног друштва: БДС, чији је циљ бојкот, одузимање и санкционисање Израела, израелска највећа претња.
Док се Израел спрема за своју нову 'егзистенцијалну' битку против организација цивилног друштва, он је заинтересован за нормализацију окупације Палестине. Због тога се формула „економског мира“ с времена на време изнова појављује, а најновије је Баскиново разјашњење.
Али мир није рат, а Баскин би требало да зна да ниједна прошла формула која је имала за циљ формирање 'мирне' војне окупације никада није функционисала. Такође треба да се сети да је такозвано златно доба израелске окупације било управо тих неколико година које су претходиле Првом палестинском устанку 1987. Тада је избио пакао.
Др Рамзи Баруд пише о Блиском истоку више од 20 година. Он је међународно-синдиковани колумниста, медијски консултант, аутор неколико књига и оснивач ПалестинеЦхроницле.цом. Његова последња књига је Мој отац је био борац за слободу: неиспричана прича у Гази (Плуто Пресс, Лондон). Његова веб страница је: рамзибароуд.нет.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити