У јесен 2008. велике финансијске институције су пропадале широм света. Претерали су се у подржавању стамбених мехура који су настали у САД и великом делу остатка света. Банке су се уплеле не само у кредите који су директно подржавали ове балоне, већ и у сложене и слабо схваћене деривативне инструменте. Када је балон почео да се надувава, појавила се токсична мешавина која је претила да сруши међународни финансијски систем.
У том контексту, владе широм света пожуриле су да спасу своје највеће финансијске институције од колапса. Такође су интервенисали да заштите неке велике нефинансијске институције, пре свега Џенерал моторс и Крајслер, чији је опстанак био угрожен последицама колапса.
Ови пакети спаса навели су многе да постану забринути због све веће улоге коју држава игра у економији. Неки конзервативци у САД су чак подигли јединствену америчку узбуну због 'социјализма'.
Сада када се свет повукао из финансијске кризе и када је прошло неко време, требало би да буде врло јасно да ова талас интервенција нема никакве везе са социјализмом – па чак ни са проширењем улоге владе у економији. Ови пакети спаса су били о спасавању банкара у тренутку њихове потребе, спасавајући их од њихове сопствене похлепе и непромишљености.
Док ће закон о финансијској реформи у САД-у и регулаторним променама на другим местима вероватно спречити неке од најгорих злоупотреба које су довеле до ове кризе, изгледа да је крајњи резултат владине интервенције било обнављање претходног статуса куо. У ствари, амерички финансијски сектор је више концентрисан него икад као резултат неколико великих спајања до којих је дошло усред кризе, а да није подложан испитивању са којим би се такве консолидације обично суочиле.
'Чиста' тржишна економија? Чиста фикција.
Појам 'чисте' тржишне економије – у којој влада седи и само пушта жетоне да падну где год могу – одувек је била фикција. Влада поставља основна правила на начин који значајно утиче на економске резултате.
На пример, у САД, правила корпоративног управљања дозвољавају највишим руководиоцима да углавном управљају компанијама у сопственом интересу, маргинализујући акционаре. Као резултат тога, плате за оне који су задужени често могу достићи десетине или чак стотине милиона долара, бројке које превазилазе пакете компензација чак и најуспешнијих шефова у Европи и Јапану.
Правила о ауторским правима и патентима омогућавају да се Бил Гејтс и Лејди Гагас у свету енормно обогате. Лако је замислити мање строге заштите или потпуно другачији механизам финансирања креативног рада и иновација који не би омогућио тако лако стицање тако огромног богатства.
И, наравно, владе постављају правила око односа управљања радом. Правила која су прихватљивија за рад олакшавају радницима да организују синдикате и ефикасно преговарају. Као резултат тога, вероватно ће добити већи део колача.
Али спасавање из 2008. је превазишло само постављање правила; то је била активна интервенција. Десетине великих банака у САД и широм света суочиле би се са банкротом да владе нису ускочиле да их подрже.
Наводно је разлог за ову интервенцију био одржавање оперативног финансијског система. Ово је дискутабилно. Свакако да је интервенција могла да дође са строжијим условима него што јесте – на пример, строга ограничења надокнаде и озбиљна ограничења спекулативног понашања.
Владе су такође могле да дозволе да банке пропадну и да се умешају да покупе комаде након тога. Ово је можда довело до неколико страшних недеља, али знамо како да вратимо новац у финансијски систем, пошто смо научили много о монетарној политици од 1930-их.
Већина интервенција је уследила уз релативно мало услова. Јасно је да је циљ био да се банке спасу и да се у великој мери врате на њихов претходни положај. Овај циљ је постигнут, са профитом и бонусима банака у САД и другде који су се вратили на нивое пре рецесије.
Ово би требало да буде проблематично. Ове огромне банке би требало да буду у стању да се брину о себи у тржишној економији. Они радо хватају профит када су добра времена; то би требало да значи да су спремни да трпе губитке иу лошим временима.
Међутим, ово није оно што се догодило 2008. и вероватно неће бити оно што ће се десити следећи пут када се велике банке суоче са озбиљном кризом. Вероватно ће се поново обратити влади и добити новац који је потребан да опстану.
Овај наратив је управо супротан оном у којем влада задире у улогу приватног сектора. Уместо тога, богати приватни интереси користе своју моћ да користе државну касу као извор неограниченог и неплаћеног осигурања. Ово није начин на који би тржишна економија или демократија требало да функционишу – и то свакако не представља „социјализам“. Грађани, међутим, имају право да буду веома узнемирени.
–Овај чланак је првобитно објавио 25. новембра 2010. године Мрежа за међународне односе и безбедност.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити