Дана 15. јануара 2002. године, судија Г.Б. Паттанаик и судија Р.П. Сетхи из Врховног суда Индије саслушали су аргументе у предмету за непоштовање суда против писца Арундати Роја. Као иу свакој претходној прилици када је овај конкретни случај дошао на саслушање, ниједном посетиоцу или новинару (осим званично акредитованих судских дописника) није био дозвољен улазак у суд. Секретар је рекао да је у овом случају имао "наређења одозго" да никоме не дозволи улазак. Питање је покренуто пред Већем, али они нису сматрали да је потребно предузети било какве кораке како би се исправило ово озбиљно кршење основног принципа отворености судница и јавног правосуђа, а случај се наставио уз искључење свих независних посматрача или новинара. Након једнодневног саслушања, суд је одложио пресуду за 6. март 2002. и затражио од Роја да тог дана буде присутан на суду. Максимална казна за кривично дело непоштовање суда је шест месеци затвора.
Пошто се саслушања одржавају практично у затвореном простору, коментари и јавно мњење о овом питању су углавном неинформисани. Ово је покушај да се сумирају и разјасне значајна питања у предмету.
Прво треба направити разлику око две одвојене и прилично различите оптужбе за непоштовање које се помињу у вези са Арундати Рој.
Први случај за непоштовање суда произашао је из следећих догађаја:
* Врховни суд је 18. октобра 2000. донео коначну пресуду у случају Сардар Саровар, дозвољавајући наставак изградње спорне бране на реци Нармади. Сама пресуда изазвала је значајне контроверзе. Међу његовим најгласнијим критичарима били су Медха Паткар, вођа Нармада Бацхао Андолан (НБА), Прашант Бушан, саветник НБА, и писац Арундати Рој. * 13. децембра 2000. неколико стотина људи из долине Нармада организовало је једнодневну дхарну (демонстрацију) испред капија Врховног суда Индије против пресуде у случају Сардар Саровар. Дарна је одржана у присуству неколико високих полицијских званичника, стотина полицајаца, штампе и медија, као и локалних присталица НБА. У сумрак је полиција мирно ухапсила и уклонила демонстранте. * Дана 14. децембра 2000. пет адвоката (предвођени Јагдисхом Парасхаром и Р.К.Вирманијем) покушали су да поднесу Први информативни извештај у полицијској станици Тилак Марг у којем се наводи да су Паткар, Рои и Бхусхан предводили демонстрације испред Врховног суда, узвикујући прљаве слогане против суду, и физички напао адвокате подносиоца представке и претио им да ће их убити. Полицијска станица није сматрала за сходно да региструје случај. * У јануару 2001. исти адвокати су поднели петицију Врховном суду за кривично дело непоштовање суда против Паткара, Роја и Бушана. Њихова молба је прихваћена, а суд је издао обавештење за сву тројицу, тражећи од њих да се лично појаве пред њим. Паткар, Рои и Бхусхан су одговорили са појединачним изјавама под заклетвом негирајући оптужбе и рекавши да су оптужбе толико смешне да их чак ни локална полицијска станица није прихватила. Истакли су и чињеницу да представка не испуњава ниједан од услова предвиђених Законом о непоштовању суда. (Није поткријепљен одговарајућим изјавама под заклетвом, није потписан од стране подносилаца представке, није садржавао адресе подносилаца представке или тужених, и што је најважније, није имао сагласност државног тужиоца или главног тужиоца.)
Пресуду у овом првом случају донели су 28. августа 2001. године судија Г Б Паттанаик и судија Рума Пал, који су одбацили представку за непоштовање суда коју су поднели Парасхар ет ал., против Паткара, Роиа и Бхусхана. Сматрали су да је представка у великој мери мањкава и непоткријепљена и да је није требало ни да прихвати Секретаријат Суда. Суд је приметио да је „скоро свако од Правила које је саставио Суд” прекршено и да је представка „отрцано састављена, процедурално грубо мањкава”. Суд је такође приметио да је „осим мањкаве природе” петиције, необјашњиво оклевање од стране четири подносиоца петиције да потврде изјаву под заклетвом којом се потврђују чињенице садржане у петицији, неуспех да чак ни покушају да добију сагласност главног тужиоца и што је најважније, одбијање полицијске станице да евидентирају ФИР на основу притужбе подносиоца представке бр. 1 говоре о околностима против предмета у представци.“ Суд је даље рекао да Секретаријат није требало да реши представку и „да је наша пажња је скренута на процедуралне недостатке, ми не бисмо имали оклевања да одбијемо пријаву ин лимини само по овом основуа€.
Изузетно, ствар се ту није завршила.
Иако прихватају да случај који су поднели 5 адвоката никада није требало да буде разматран, судија Г Б Паттанаик и судија Рума Пал су наставили да кажу да је изјава под заклетвом Арундати Роја садржала најмање три параграфа који су прима фацие презриви. То су били:
„На основу тога што су судије Врховног суда биле превише заузете, главни судија Индије је одбио да дозволи постојећем судији да води судску истрагу о скандалу Техелка, иако се ради о питањима националне безбедности и корупције на највишим местима.
Ипак, када је реч о апсурдној, одвратној, потпуно неоснованој петицији у којој су сва три испитаника случајно људи, који су јавно – иако на изразито различите начине – довели у питање политику владе и оштро критиковали недавну пресуду Врховног суда, Суд показује узнемирујућу спремност да изда обавештење.
То указује на узнемирујућу склоност Суда да ућутка критику и неслагање, да узнемирава и застрашује оне који се с тим не слажу. Прихватајући петицију засновану на ФИР-у по којој чак ни локална полицијска станица не сматра прикладним да поступи, Врховни суд наноси велику штету сопственом угледу и кредибилитету.а€
Суд је сматрао да је у ова три става „Она је приписала мотиве одређеним судовима за вођење парница или доношење налога против ње. Оптужила је судове да је `узнемиравају` (о чему је овај поступак наведен као пример) као да правосуђе спроводи личну освету против ње. Она је покренула ствари које не само да нису биле релевантне за питања о којима ће се одлучивати, већ је повлачила необавештена поређења да би дала изјаве о суду за које се чини да нису заштићени законом који се односи на поштену критику.
Арундати Рој је 5. септембра 2001. издато ново обавештење о непоштовању суда.
У свом одговору на ово обавештење, Рој је у изјави под заклетвом истакла околности у којима је рекла шта је урадила. Она је истакла да је и сам суд признао апсурдну и крајње дефектну природу прве тужбе за непоштовање суда против ње. За обичног грађанина као што је она не постоји разлика између суда и његовог регистра. Било јој је веома чудно да иако су судије Врховног суда очигледно биле веома заузете, ипак су нашли времена да се позабаве таквом представком. Она даље каже да се, у датим околностима, „чинило сасвим прикладним да изнесем свој став да у овом конкретном случају суд, дозвољавајући одређеним грађанима да грубо злоупотребе свој процес на овај начин, ствара узнемирујући утисак да постоји склоност Суда да ућутка критику и неслагање. Ово не значи, нити је требало да импутира мотиве неким одређеним судијама. То није, нити је требало да поткопа достојанство суда. Једноставно сам износио искрен утисак који ми се створио у уму.а€
Она је рекла да би њен утисак био исправљен да је Суд урадио нешто или све од следећег:
а€œа) Одбацио петицију без издавања обавештења.
б) Наложио истрагу о функционисању Уреда регистрара како би се утврдило како је могло доћи до таквог 'процедуралног пропуста'.
ц) предузео мере против подносилаца представке због подношења лажног случаја и намерног покушаја да обмане Суд.а€
Уместо тога, истиче она, ниједном становништву није било дозвољено да уђе у суд на сваком претресу представке. Штавише, суд није предузео никакве радње против предлагача Р.К. Вирмани, који је устао и без икаквог оправдања викао да је изгубио поверење у судије које су разматрале ствар и да је треба пребацити на другу клупу.
Она је скренула пажњу на непоштовање судског поступка против бившег министра права Шива Шанкара који је у јавном говору оптужио судије да имају „нескривене симпатије према сиромашнима“ и који је даље рекао да „антисоцијални елементи тј. Прекршитељи ФЕРА-е, спаљивачи невјеста и читаве хорде или реакционари нашли су своје уточиште у Врховном суду. Он, међутим, није проглашен кривим за непоштовање суда, а Врховни суд је сматрао да су, иако на несрећу, то били његови ставови и да је имао право да их износи.
Рој је закључио речима:
„Чудовита тумачења истог закона остављају грађане на милост и немилост појединачним судијама. Ако се 3 параграфа моје изјаве под заклетвом од 16. сматрају кривичним делом, то ће имати застрашујући ефекат зачепљења штампе и спречавања да извештава и анализира ствари које се од виталног значаја за животе милиона индијских грађана . Ово ће бити несрећни ударац за једну од најодговорнијих, најснажнијих институција индијске демократије. а€¦Изглед да ће морати да се подвргне дуготрајном и претераном процесу парничења, као и претња евентуалном затворском казном, ефикасно ће спречити штампу да пише или анализира поступке правосуђа. То ће учинити правосуђе одговорним никоме осим себи. Као што сам навео у својој изјави под заклетвом од 4., ако се правосуђе удаљи од јавног надзора и одговорности, и прекине своје везе са друштвом којем је и постављено да служи, то ће значити да ће други стуб индијска демократија ће се на крају срушитиа€.
Дана 15. јануара 2002. друга представка за непоштовање суда изашла је на завршну расправу пред судски суд Паттанаик и судија Сетхи. Појављујући се у име Роиа, г. Сханти Бхусхан је поднела захтев у њено име тражећи од судије Паттанаика да се изузме из поступка и пребаци овај случај неком другом суду, на основу тога што је оптужба против Роја била да му је она приписала мотиве ( будући да је судија који је дао обавештење у првој тужби за непоштовање суда), имала је разумну бојазан за пристрасност са његове стране. У њеном захтеву је речено да ће судија Паттанаик током саслушања и одлучивања о овој представци за непоштовање суда бити судија у својој сопственој ствари. Суд, међутим, није благонаклоно прихватио ову представку. Судија Паттанаик је рекао да је ово требало да буде покренуто раније, и напоменуо да је изношење ове приговоре било лоше.
Г. Сханти Бхусхан је тврдио да је слобода говора најважнија према индијском уставу и да може бити подвргнута само 'разумним' ограничењима због непоштовања суда. Универзално је прихваћено да се судови и њихове пресуде могу најоштрије критиковати. Штавише, оно што је Рој рекао било је као одговор на судско обавештење (за разлику од Шива Шанкара који је одржао јавни говор). Изражавање нечије перцепције у изјави под заклетвом на суду сигурно се не може рећи као непоштовање које је он изнео.
Додатни генерални адвокат Алтаф Ахмед, који се појавио као амикус (пријатељ Суда), навео је да слобода говора подлеже закону о непоштовању суда. Рекао је да је Роиева изјава под заклетвом садржавала еклатантно импутирање мотива на суду и да је стога деструктивна по независност правосуђа. Он је рекао да су се у прошлости људи који су „погрешили“ изговарали безусловна извињења која је суд великодушно прихватио. Међутим, како је рекао, Рој је била пркосна, њена тренутна изјава под заклетвом није садржала ни наговештај извињења или кајања, већ је уместо тога одржала бесплатну лекцију суду. Он је тврдио да је чак и након случаја Схив Сханкар било много случајева у којима је суд осуђивао особе због приписивања мотива или на други начин скандалозирања суда.
Још једном, узнемирујућа страна поступка било је грубо и одвратно понашање на суду Р.К.Вирманија, једног од адвоката који је поднео првобитну тужбу за непоштовање суда. Почео је виком на суду, инсистирајући да му се дозволи да интервенише у овом поступку. Касније је седео у другом реду суда и наставио да износи гласне и непристојне коментаре о Шанти Бхушану, Алтафу Ахмеду и Роју. Све се то радило веома у оквиру саслушања и обавештења суда. Међутим, опет ништа против њега није предузето.
Овај случај и начин на који је вођен отвара низ важних питања:
1. Да ли је грађанима Индије забрањено да негативно коментаришу суд и изражавају своје перцепције о мотивацији суда чак и ако су такви коментари поштени или оправдани? Како се таква ситуација може прихватити у демократији у којој је право на слободу говора основно право и да је свака институција подложна јавној контроли и критици? 2. Да ли је правосуђе потпуно неодговорно? Може ли произвољно прогласити сваку критику на рачун непоштовања суда, а затим казнити критичаре тако што ће седети као судије у сопственој ствари? 3. Може ли суд забранити новинарима и грађанима да саслушају одређени предмет без навођења ваљаног разлога?
Дана 6. марта 2002. године на Врховном суду Индије, петиција за непоштовање суда (ЦРЛ) бр. 10 из 2001. године, пресуда ће бити изречена од стране судије који ће заступати своју ствар, након низа саслушања затворених од јавног увида. Биће изложен један од начина на који највећа светска демократија понижава своје критичаре.
Анураг Синг Химансху Тхаккар Јхарана Јхавери Прасхант Бхусхан Сањаи Как
За више информација и копије судских докумената контактирајте [емаил заштићен]
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити