Тешко је не поверовати да јучерашње незаконито и репресивно хапшење око 200 мирних пешака преко пута Гроунд Зероа није наређено са врха. А под врхом не мислим на шефа Реја Келија или градоначелника Блумберга. Мислим на хвале из Републиканске партије.
Можда су хтели да пошаљу поруку: клоните се те локације током нашег конгреса. То је наш реквизит који користимо како сматрамо прикладним.
Они очигледно нису видели трагичну иронију у ономе што се догодило. Гроунд Зеро је свето парче земље за многе Американце, место где треба да се поново посветимо борби за правду и демократију за све. На крају крајева, ово је једина одбрана од тероризма лишених или оних који су љути због све милитаристичке и репресивније самосталне улоге САД у свету.
А јуче је то била кулиса за још један демонстрациони пројекат тактике полицијске државе 21. века.
Био сам један од оних које су захватила ова хапшења. Отишао сам у Гроунд Зеро без намере да будем ухапшен. Петнаест минута пре него што сам био, разговарао сам са пријатељицом и објаснио јој да једноставно нисам био померен да то урадим овом приликом, иако сам у прошлости хапшен 10 пута због неке врсте акција ненасилне грађанске непослушности.
Оно што сам био спреман да урадим је да мирно ходам тротоаром у знак подршке овој акцији коју је покренула Лига ратних отпора. А када је полицајац у белокошуљаши проговорио преко мегафона око 4:00. рекавши нам да, иако ове демонстрације нису имале дозволу, све би било у реду да уђемо у један и по двоје на тротоару и послушамо саобраћајну сигнализацију, шетња је почела. Нас око 200 прешло је Цхурцх Ст. и упутило се преко Фултона ка Бродвеју, где смо намеравали да се упутимо у центар града.
Али за неколико минута зауставила нас је полицијска линија преко средине тротоара и неколико редова полиције на улици. Неколико минута касније постављена је наранџаста мрежаста ограда од четири стопе и сви који су се затекли унутар овог полублока били су заробљени и нису могли да оду.
Никада није дато упозорење да ће људи, ако не оду, бити ухапшени. Није било прилике да оду упркос захтевима једног броја људи да то учине. Хапшења су почела да се дешавају тек када је кренуо први ауто-вагон.
Током наредних 15 сати које сам провео у притворским просторима на Пиеру 57 и 100 Центар у улици, сазнао бих за сличне, мање акције полицијске државе. Било је троје људи који су постављали анти-Бушов скеч на тротоару на 7. авенији који су незаконито ухапшени док су користили своје право на слободу изражавања из првог амандмана. Речено ми је о шест младих људи који су офарбали своја лица у бело да симболизују болест и смрт и који су ухапшени док су се возили подземном железницом. Био је један човек из Истанбула, Турска, који је ухапшен са мном у Гроунд Зеро док је делио верске трактате нама миротворцима. Листа се може наставити.
Није било забавно превозити се у ауто-вагону до пристаништа 57 са рукама везаним лисицама на леђима. Није било забавно бити затворен са 40 других мушкараца у оловци величине 25 к 15 стопа са три кратке клупе од тврдог дрвета и бетонским подом за седење или лежање. Није било забавно бити приморан у мали простор у кавезу у полицијском аутобусу, поново везан лисицама, са још једним ухапшеним због наше неравне вожње од Пиер 57 до 100 Центер Ст. или врло мало спавања у његовим светлим, бучним и неудобним оквирима.
Али било је јасно да дехуманизирајући и застрашујући третман који смо примили није имао жељени ефекат. Људи су били расположени и солидарност међу нама била је опипљива. Љутња је била доминантна емоција међу готово свима нама, љутња због кршења наших права и третмана који смо добили.
Радујем се учешћу у одређеној тужби против града Њујорка и, надам се, Националне републиканске партије. Не може се дозволити да ове полицијске државне акције прођу без снажног, јавног одзива.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити