У септембру 2000. године, усред тензија појачаних колапсом мировних преговора у Кемп Дејвиду претходног лета, почела је друга интифада. Разлози за неуспех у Кемп Дејвиду су били расправља испитани at знатна дужина. Мит да је за ћорсокак у потпуности крив Јасир Арафат – идеја коју су промовисали Ехуд Барак, Бил Клинтон и њихови наследници – учинио је много дипломатска штета.
Упркос томе, преговори су настављени у египатском летовалишту Таба на Црвеном мору. Наводно, напредак је био близу када је Барак изненада прекинуо разговоре. Док су две стране размењивале оптужбе, кривицу и повремене предлоге за окончање сукоба, око 2,700 Палестинаца и 900 Израелаца убијено је у насиљу које траје.
Недавно откривање тзв. а€œЖеневски споразуми“,” незванични мировни предлог о којем су преговарали бивши израелски и палестински званичници, представља кулминацију преговора о Таби. Они су веома слични ономе што је било близу договора на Таби, и чак представљају значајно побољшање. Шаронова влада је одмах и љутито осудила споразуме и умешане Израелце, али око 40 одсто израелске јавности подржава споразум.
Званичне палестинске реакције су помешане и за сада је нејасно како Палестинци на окупираним територијама гледају на споразум. Али можда је најупадљивија реакција била она која није дошла. Вашингтон и амерички медији су у великој мери игнорисали Женевски споразум, упркос чињеници да би се чинило да је споразум у великој мери у складу са врстом решења за које САД тврде да су притискале у последњих 15 година.
Шта у ствари кажу споразуми? Они позивају на потпуно признање Израела и нове палестинске државе, укључујући пуне дипломатске односе. Упркос неким извештајима, они не позивају Палестину да призна Израел као „јеврејску државу”, већ да обе државе признају другу као „домовину својих народа”.
Од Израела се захтева да се повуче на међународне границе које су постојале 4. јуна 1967. године, али две стране би размениле земљу како би Израелу омогућиле да инкорпорира неке од најближих и највећих блокова насеља унутар својих граница. Замена земље изгледа много правичнија од претходних предлога, очигледно права трговина 1:1, иако би земљу Израел добио (означено љубичастом на ова мапа) је очигледно супериорнији у квалитету од онога који би Палестинци добили (означено браон на истој мапи).
Безбедносни аранжмани су слични претходним споразумима, са заједничким патролама, извесном координацијом, обећањима да неће помоћи било каквом насиљу против других на било који начин, итд. Палестина, међутим, има много више контроле над својим границама него у претходним споразумима. Има суверенитет над већим делом Источног Јерусалима и Брдом храма, при чему је Израел задржао суверенитет над Зидом плача, под надзором „Међународне групе“ која би укључивала Израел, Палестину, садашњи „квартет“ који стоји иза америчког спонзорисаног „мапа пута” (САД, Русија, УН и Европска унија) и друге земље.
Палестина би добила суверенитет над муслиманском и хришћанском четврти Старог града (смеђи делови означени на ова мапа), а Израел би добио суверенитет над јеврејском и јерменском четврти (плави и ружичасти делови, респективно, на истој мапи). Остатак Великог Јерусалима остаје Израелу. Становници Јерусалима који већ немају држављанство постали би палестински држављани у областима под палестинским суверенитетом. Обе стране су сагласне да дозволе приступ светим местима под својим суверенитетом, а то такође обезбеђује Међународна група.
Споразуми се директно баве питањем избеглица а€” које је, заједно са Јерусалимом, дуго остало тачка препреке а€”, али су намерно нејасни. Израел не преузима одговорност за проблем избеглица. Већина ће бити пресељена у нову палестинску државу, у њихове садашње земље домаћине или у треће земље. У далеко највећем палестинском уступку у овом документу, Палестинци пристају да се само врло малом броју избеглица дозволи повратак у Израел у сврху спајања породице и пристају да се одрекну било каквих будућих захтева против Израела. (Овај уступак ће несумњиво донети најоштрије критике, посебно од Палестинаца који живе ван региона.) Постоји разрађен процес компензације за оне којима није дозвољено да се врате у своје бивше домове.
Одсуство жена у дијалогу је подједнако еклатантно, а учесницима би било добро да извуку поуке од активисткиња Јерусалим Линк, коалиција израелске феминистичке мировне групе Бат Схалом и Палестинац Јерусалимски центар за жене. Врсте споразуми до којих су успели да дођу, кроз тежак, али континуиран дијалог, да су управо она врста која ће бити потребна да би заживео прави и трајни мир.
Упркос сумњивим изгледима да Палестинци прихвате споразум о избеглицама и непостојању процеса помирења, Женевски споразуми су обећавајући, по томе што се (уз све своје мане) приближавају праведном решењу него било који претходни споразум. Оштар одговор Шаронове владе на споразуме – и чињеница да су о њима преговарали људи са обе стране који су или ван моћи, или у немилости, или обоје – највероватнији су разлози за САД одлука да их игнорише.
И САД тешко да су саме у одбацивању споразума. УН, ЕУ и друга светска тела као што су такође била изузетно ћутала. Поента није нужно да се подрже споразуми, већ пре да се призна да постоје партнери за мир на обе стране и да су спремне да разговарају о значајним уступцима по многим најтежим питањима – као што су границе, Јерусалим и насеља – који пружају основу за прави напредак.
Јавно признање споразума извршило би притисак на Шаронову владу да понуди нешто више од војног решења за сукоб и почне да се креће ка окончању окупације. То би такође вероватно појачало подршку и у Израелу и на палестинским територијама за напредовање у оквиру контура споразума.
Ћутање света пред овим споразумима, док људи настављају да умиру и уништавају им животе, је неприхватљиво. Али можемо се надати у подсетнику споразума да Схарон и Хамас нису збир Израела и Палестине. Остају они који настављају да раде за мир, и - ако је остатак света вољан да пригрли њихове напоре - велика промена на Блиском истоку остаје могућа.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити