Да, Махмоуд ал-Мабхоух је био палестински активиста. Немамо разлога да верујемо другачије. Провео је године свог живота у израелском затвору – и једну годину у египатском затвору – због свог политичког активизма. То, међутим, не даје кредибилитет израелским оптужбама да је ал-Мабхоух био убица Израелаца. Ова тврдња постаје још проблематичнија када се узме у обзир да су убиство ал-Мабхоуха, према британским медијима, наручили оптужени израелски ратни злочинци и десничарски политичари.
Према Сандеј тајмсу, Меир Даган, актуелни директор Мосада, обавестио је израелског премијера Бењамина Нетањахуа о плану убиства током састанка почетком јануара. "Народ Израела вам верује. Срећно", рекао је Нетањаху, наводно, на крају овог састанка.
Довољно је срамотно што су атентатори користили 'преварне' европске пасоше, као и кредитне картице повезане са америчком банком да спроведу своје планове. Али још више узнемирује чињеница да је ова окрутна и прорачуната акција инспирисала нешто више од израза „беснеће“. Да ли смо постали оволико помирени са израелском некажњивости?
Шта је са светошћу живота, суверенитетом народа и поштовањем међународног права? Да ли се оне могу одмах употребити када је жртва Палестинка, а место злочина арапска земља?
Ал-Мабхоух је такође безобзирно лишен сопственог значаја за причу. Ми заправо не знамо много о том човеку осим онога што Израел жели да знамо – високом оперативцу Хамаса који је био одговоран за отмицу и убиство два израелска војника; један од оснивача милитантног огранка Хамаса, Из ал-Дин ал-Касам; посредник између Хамаса у Гази и Ал-Кудс снага Револуционарне гарде у Ирану.
Ко је у тако кратком временском периоду уткао овај фасцинантно редукционистички приказ Ал-Мабхоуховог живота? Његова породица? Хамас? Палестински медији? Не, ништа од овога. Творац ове биографије је Израел, управо та земља која га је убила. То је заиста нечувено: убица пише и убеђује свет у причу о жртви убиства. И медији радо трче са тим.
Очекивано, Палестинац би испричао Ал-Мабхоухову причу у потпуно другачијим терминима. Рођен је у Џабалији, једном од најсиромашнијих и најнасељенијих избегличких кампова у Гази. Већ саме ове кључне речи – Газа, сиромашан, пренасељен, избеглица – помажу да се открије права прича о ал-Мабхуху. То је прича коју дели толико људи који и даље живе животом потпуног муке, сиромаштва и отпора у Појасу Газе – и другде – који је под нехуманом опсадом и узастопним ратовима четврте најјаче армије света. Прича није о отетим окупаторским војницима, већ о милионима избеглица, не о Ирану, већ о Гази и Палестини, не о луксузним хотелима, већ о стравично опустелим избегличким камповима.
Али Палестинци – као и многи потлачени народи широм света – немају право на сопствени наратив. Њихова прича је занемарљива, ако не и потпуно небитна. Израел почини убиство, Израел нуди објашњење, и на крају се Израел извлачи и са злочином и са лажом. Ал-Мабхоухово убиство могло би на крају инспирисати неколико документарних филмова који наглашавају убилачку природу палестинских милитаната и неупоредив сјај израелске одмазде. Још један Минхен Стивена Спилберга можда је већ у изради. Прва сцена овога не би била да је Ал-Мабхоухова породица приморана да побегне из свог села у Палестини након неописивог касапљења од стране ционистичких милитаната 1948. Уместо тога, могла би да прикаже тамнопутог, претећег Палестинца како коље два беспомоћна израелска војника који моле за своје животе.
Речено нам је, мање-више, да заборавимо на Ал-Мабхоуха. Уосталом, његово име се користи уз Хамас и Иран у истој реченици. То би требало да буде довољно да нам каже да је његов живот неопходан – баш као и животи преко 1,400 Палестинаца које је убила израелска војска у Гази између децембра 2008. и јануара 2009. Израел се можда спрема за још један напад на осиромашени појас . Тунеле који представљају спас за огромну већину Палестинаца у Гази рутински дижу у ваздух израелски ратни авиони, детонирају динамити и блокирају египатски челични зид. Ни становницима Газе се не може дозволити да се бране било какво оружје. „Међународна заједница“ је одржала многе састанке како би осигурала да никакво оружје не нађе пут до Газе. Сједињене Америчке Државе су посебно одлучне у вези са овим питањем – иако уопште нису чврсте у погледу обезбеђивања да храна или лекови стигну у Стрип. Ал-Мабхоух је можда убијен јер је Израел вјеровао да он наоружава отпор. Ово делимично објашњава зашто 'међународна заједница' уопште није дирнута убиством. Ал-Мабхоух је можда био умешан у кршење западног консензуса о ускраћивању Газе хране и оружја.
ЕУ је забринута само због своје везе са причом, а не због самог убиства. У саопштењу ЕУ објављеном у Бриселу 22. фебруара осуђује се „чињеница да су они који су укључени у ову акцију користили лажне пасоше држава чланица ЕУ“. Али нису назвали Израел. Како је решио Фајненшел тајмс, „критика Израела је била онолико оштро колико је ЕУ могла да изнесе, с обзиром на то да Немачка, Италија и неколико других земаља стављају велики нагласак на блиске односе са Израелом.
Може се само замислити шта би се десило ако Хамас одлучи да узврати, ширећи бојно поље из Газе на остатак света. Да ли би ЕУ изразила неодобравање Хамасове употребе лажног пасоша, али се онда уздржала од стварног именовања групе – због страха, рецимо, да ће узнемирити муслиманске земље?
Не. Али када је жртва Палестинац, а убице Израелци – њих 27 до сада – то је сасвим друга прича и потпуно другачији концепт правде.
Рамзи Бароуд (ввв.рамзибароуд.нет) је међународно синдиковани колумниста и уредник ПалестинеЦхроницле.цом. Његова последња књига је „Мој отац је био борац за слободу: неиспричана прича Газе“ (Плуто Пресс, Лондон), сада доступна на Амазон.цом.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити