„Колико ћу дуго бити у заточеништву? После толико година, где су држава и народ Израела?“ Ово су биле речи, изговорено на хебрејском, о особи за коју се верује да је Авера Менгисту, израелски војник етиопског порекла који је заробљен и задржан у Гази 2014.
Снимак Менгистуа, који изгледа нервозно али и помало пркосно, позива своје сународнике да окончају деветогодишњи затвор, углавном је окончао спекулације у Израелу о томе да ли је војник жив или мртав.
Време објављивања снимка од стране Хамаса било је очигледно и директно је повезано са напорима палестинске групе у циљу размене затвореника сличну оној која је спроведена 2011. године, када је ослобођен заробљени израелски војник Гилад Шалит, у размена за ослобађање преко 1,000 палестинских затвореника.
Главна циљна публика Хамасове поруке је нова влада и, конкретно, ново војно руководство. Израел сада има а нови начелник војске, генерал-потпуковник Херзи Халеви, који је заменио одлазећег начелника Авива Кочавија. Овај други је изгледао незаинтересован за Менгистуову ствар, док нови шеф стиже са узвишеним обећањима о уједињењу земље иза њене војске и отварању нове странице на којој војска више није укључена у свакодневну политику.
Можда се чини да су Хамас и друге групе у Гази у јачој позицији од оне коју су имали током Шалитовог заробљеништво, између 2006. и 2011. Не само да су војно јачи него, уместо да заробе једног Израелца, имају четири: осим Менгистуа, они такође have (имати) Хишама ал-Саједа и за шта се верује да су остаци још двојице војника, Хадара Голдина и Орона Шаула.
Али тада се прича посебно закомпликује. За разлику од Шалита који је бео и има двојно израелско-француско држављанство, Менгисту и ал-Сајед су етиопски Јевреји, односно бедуини.
Расизам заснован на боји и етничкој припадности је рифе у Израелу. Иако ниједан израелски званичник то неће отворено признати, Израел не жури да спасе двојицу мушкараца који нису чланови доминантне групе Ашкеназа, па чак ни социјално мање привилегованих Јевреја Сефарда или Мизрахи.
Црни Јевреји и бедуини су увек били на дну израелских социо-економских показатеља. Израелски лист Тхе Јерусалем Пост је 2011. поделио бројеве из узнемирујућег извештаја, који је објавио сиромаштво међу децом етиопских имиграната на невероватних 65 процената. Број је посебно запањујући у поређењу са просечним сиромаштвом стопа у Израелу, од 21 одсто.
Од тада се ствари нису много поправиле. Министарство правде Израела Годишњи извештај о притужбама на расизам показује да 24 посто свих притужби подносе Етиопљани. Овај расизам покрива већину аспеката јавног живота, од образовања преко услуга до злостављања полиције.
Чак ни пријављивање у војску – најцењенију израелску институцију – није довољно да промени положај Етиопљана у израелском друштву.
Чувена прича о Демасу Фикадеју из 2015. је пример за то. Тада је етиопски војник имао само 21 годину претукли жестоко од стране два израелска полицајца у предграђу Тел Авива без икаквог разлога. Цела епизода је снимљена камером, што је довело до масовних протеста, па чак и до насилних сукоба. За етиопске Јевреје, понижење и насиље над Фикадејем представљало је вишегодишњу патњу, расизам и дискриминацију.
Многи верују да је слаб одговор владе на Менгистуово продужено хапшење директно повезан са чињеницом да је он црнац.
Дискриминаторно понашање Израела према афричким тражиоцима азила, које често доводи до насилне депортације након понижавајућег третмана, добро је познато. Амнести интернешенел је ово описао у а извештај 2018. као „сурово и погрешно напуштање одговорности”.
Али дискриминација црног војника, за кога се, према сопственој процени Израела, верује да пати од менталне болести, је сасвим друга врста 'напуштања'.
Бивши званичник израелске војске, пуковник Моше Тал није се устезао у недавном интервјуу на националном радију када је рекао да су Менгисту и ал-Сајед низак приоритет за јавност „због њихове расе“, пренео је Хаарец.
„Када бисмо говорили о друга два грађанина из другог порекла и социо-економског статуса… висина интересовања би била другачија“, рекао је Тал. За разлику од Шалитове приче, „пажња владе на аферу (и) медијски пулс је близу нуле“.
Израелски етиопски Јевреји број око 170,000, тешко да је важна политичка групација у изузетно подељеном и поларизованом друштву. Већина њих су имигранти или потомци имиграната који су стигли у Израел између 1980. и 1992. Иако су и даље познати као Фалаша, понекад се називају достојанственијим именом 'Бета Израел', или 'Кућа Израела'.
Осим површних језичких промена, њихова борба је очигледна у свакодневном Израелу. Мука Менгистуа, као што је изражено у његовом сопственом питању, „где су држава и народ Израела?“ сумира осећај колективног губитка и отуђења који ова заједница осећа скоро две генерације.
Када је Менгисту стигао са својом породицом са 5 година у Израел, избегавши крваву грађански рат у Етиопији и тамошњој историјској дискриминацији, породица, као и већина Етиопљана, једва да је знала да ће их дискриминација пратити, чак и у наводној земљи 'млека и меда'.
А, највероватније, мало су знали и о невољи Палестинаца, домородаца те историјске земље, који су жртве страшног насиља, расизма и још много тога.
Палестинци добро знају зашто је Израел мало учинио да ослободи црног војника; Менгисту и његова етиопска заједница такође разумеју како је раса важан фактор у израелској политици. Иако би размена затвореника потенцијално могла да ослободи Менгистуа и неодређени број палестинских затвореника који се држе у Израелу, патња Палестинаца од стране Израела и дискриминација етиопских Јевреја ће трајати много дуже.
Док се Палестинци опиру израелској војној окупацији и апартхејду, етиопски Јевреји би требало да учине сопствени отпор за већа права. Њихов отпор мора бити заснован на схватању да Палестинци и Арапи нису непријатељи већ потенцијални савезници у заједничкој борби против расизма, апартхејда и социо-економске маргинализације.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити