Много пре него што је кампања бојкота, санкција и одузимања инвестиција полако помакла са рубова глобалне солидарности са Палестинцима и заузела централно место, Тони Бен је годинама заговарао бојкот Израела са неограниченим уверењем.
„Британија би требало да понуди своју подршку овој стратегији тако што ће зауставити сву продају оружја Израелу, увести трговинске санкције и забрану свих инвестиција тамо, заједно са бојкотом израелске робе овде и учинити је условом за укидање ових мера које се Израел придржава. ове захтеве одједном“, написао је Бен на свом блогу 19. априла 2002. под насловом „ДРЖАВА ПАЛЕСТИНА САДА“. „Стратегија“ о којој је Бен говорио била је да Арафат прогласи државу, а „пријатељске нације“ да је признају.
Да, наслов је био написан великим словима. Као да је Бен, принципијелни британски левичарски политичар, желео да гласно нагласи своје инсистирање да палестински народ заслужује своја права, слободу и суверенитет. Био је храбар и храбар као што сваки мушкарац или жена правих вредности и принципа увек треба да буде. Остао је бескомпромисан у питањима људских права и правде. Овај интернационални ратник оставио је изазован простор за испуњавање када је преминуо у 88. години, у четвртак, 13. марта.
Након вести о његовој смрти, британски медији били су преплављени извештајима о Бену и његовом дугом наслеђу као тврдоглавог политичара и бескомпромисног заговорника људских права. Искрено речено, било је мање нагласка на овом другом, а много више на првом, упркос чињеници да је Бен схватао да је политика платформа за свађу са моралним дилемама. Парламент је био платформа за служење народу, а не за заверу са другим политичарима зарад своје странке. За неке политичаре, све је у победи на изборима, а не у коришћењу функције за обављање морално утемељеног мандата у служби народа. Бен је био другачији, па је постојао однос љубави и мржње који је Британија имала са њим.
Истински, британски медији су одмах дочарали неколико фраза којима су покушали да дефинишу Беново наслеђе. Био је „незрео са годинама“, био је један од њих. То је била примедба Беновог најжешћих ривала у Лабуристичкој партији, Харолда Вилсона, у вези с тим да је Бен постајао све више радикални левичар како је одрастао. Неки у медијима једноставно воле аксиоме и фразе, јер то поштеди новинаре муке исцрпног истраживања. Вилсон и његов табор уложили су велика средства у додељивање Бену одговорности за узастопне поразе које је Лабуристичка партија доживела од стране конзервативаца. Заиста, Маргарет Тачер, а потом Џон Мејџор победили су на четири изборе заредом, и између њих су променили лице британске економије и поништили главне синдикате. Али кривити Бена за цепање странке је у најмању руку неправедно.
Упоредите наслеђе Тонија Бена са наслеђем Тонија Блера. Први је био принципијелан до сржи, храбро је довео у питање хегемонију САД у свету, и снажно се борио за британску сиромашну, радничку класу и против несметане глобализације која је државе учинила рањивим на инхерентни диспаритет глобалног економског система.
Блер је заступао управо супротно: себичног политичара, лишеног икаквог морала, и с правом је назван Бушовом пудлом због тога што је послушао амерички војни авантуризам, углавном у Авганистану и Ираку.
Бен је, чак и из угла оних који се нису слагали са њим, увек био виђен, и заувек ће остати упамћен као човек високих вредности. Блера су његови вршњаци окрунили чак и пре него што је био приморан да уступи функцију. Може се замислити да су израелски медији ти који ће се Блера сећати са много љубави.
Иако је изгледало да је Бен вођен истим високим моралним вредностима које су га пратиле током више од 50 година колико је био посланик у британском парламенту, када се пензионисао 2001. године, чинило се да је спреман да прихвати још веће изазове. Његов задатак се претворио од оног жестоког политичара код куће, који се бори за саму дефиницију Лабуристичке партије, у интернационалисту, који преузима најтеже теме и никада не поклекне.
Након америчко-британског такозваног 'рата против тероризма' – осмишљеног око економских и стратешких интереса – Бенн је стекао већи значај, не као још један 'стручњак' за ТВ познате личности, већ као жестоки противник масовног покоља САД и његове властите владе стотина хиљада невиних људи. Од тада, човек се никада није клонио улице. Говорио је са страшћу и очарао публику на свом прелепом, беспрекорном енглеском. Најважније у вези са тимингом Беннових храбрих ставова била је чињеница да су тада сви јавни дискурси у вези са ратовима били засићени страхом. Али, кад год је Бен проговорио, гурао је наратив на више степене смелости.
Једном сам га слушао како говори на Трафалгар скверу у Лондону. Носио је Куфију, традиционалну палестинску мараму. Говорио је о Ираку, Либану и Палестини, као да су њихови народи његови. Хиљаде нас је аплаудирала са толико ентузијазма. Као да су саме његове речи биле спас који ће ослободити арапске нације из ропства војне окупације и рата. Али понекад, речи живе у сопственој сфери где се умножавају и када се понављају довољно често, могу променити свет.
„Главна одговорност за ужасне злочине почињене над Палестинцима мора бити подједнако подељена између Јерусалима и Вашингтона, јер су узастопне америчке владе финансирале Израел, наоружавале Израел и користиле свој вето у Савету безбедности како би заштитиле Израел од присиљавања да се повинује ономе што свет тражено мишљење“, рекао је он 2003. у интервјуу за египатски Ал Ахрам.
Истина, Бен није био једини британски политичар који је тако искрено говорио о заједничкој одговорности за злочине почињене над Палестинцима, али мало ко је отишао тако далеко.
Следећи пут када буде митинг за Палестину, требало би да буде празна столица са палестинским Куфијом и именом Тони Бен. Палестинска традиција је одати почаст својим херојима, чак и онима са сјајно лепим британским нагласком.
– Рамзи Баруд је међународно синдиковани колумниста, медијски консултант, аутор и уредник ПалестинеЦхроницле.цом. Он је докторант на Универзитету Ексетер, Велика Британија. Његова последња књига је „Мој отац је био борац за слободу: неиспричана прича у Гази“ (Плуто Пресс, Лондон).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити