Не тражите оно што никада нисте имали', основна је порука коју су присталице Израела дале када тврде да Палестина никада није била држава.
Тврдња је, наравно, лако оповргнута. Након распада Отоманског царства почетком 20. века, колонијалне силе су планирале да поделе плен. Када су Британија и Француска 1916. потписале тајни споразум Сикес-Пицот, који је поделио сфере утицаја у западној Азији, једва да је било 'националних држава' у региону које би одговарале савременим дефиницијама тог појма.
Све границе су биле колонијалне измишљотине које су служиле интересима моћних земаља које су тражиле стратешку контролу, политички утицај и сировине. Већина Африке и већи део Азије били су жртве колонијалних сукоба, који су унаказили њихов геополитички, а потом и друштвено-економски састав.
Али Палестинци су, као и многи други људи, себе видели као јединствену групу која је историјски повезана са одређеним географским ентитетом. Све што остаје професора Валида Халидија је један од водећих томова који документује успешну предизраелску историју Палестине и палестинског народа. Таква историја се често занемарује, ако не и потпуно одбацује. Неки бирају да верују да ниједна друга цивилизација никада није постојала у Палестини, ни пре ни између претпостављеног уништења Другог храма од стране Римљана 70. н.е. до оснивања Израела 1948. Али шта је са непобитним чињеницама? На пример, израелски Јерусалем Пост се звао Палестинска пошта када је основан 1932. Зашто Палестина, а не Израел? Чије је постојање, као дефинитивног политичког ентитета, претходило другом? Одговор је очигледан.
Не брине ме порицање или прихватање постојања Израела. Израел постоји, чак и ако одбија да дефинише своје границе, или призна историјске неправде почињене против палестинског народа. Систематско и брутално етничко чишћење већине палестинских хришћана и муслимана од 1947. до 1948. је оно што је створило јеврејску већину у Палестини, а потом и 'јеврејску државу' Израел.
Такође вреди запамтити исто тако систематски покушаји дехуманизације Палестинаца и ускраћивања било каквих права. Када је Ехуд Барак, тадашњи премијер Израела, у интервјуу за Јерусалем Пост (август 2000.) упоредио Палестинце са „крокодилима, што им више меса, они желе више“, он једва да је скренуо са конзистентне ционистичке традиције која је изједначавала Палестинци са животињама и гамадима. Други премијер, Менахим Бегин, назвао је Палестинце у говору у Кнесету „звери које ходају на две ноге“. Познати израелски државници су их описали и као „скакавци“, „бубашвабе“ и још много тога.
Узнемирујуће, такве референце би се могле сматрати побољшањем у односу на тврдњу бивше премијерке Голде Меир да „није постојало нешто попут Палестинаца... они нису постојали.“ (15. јун 1969.)
Да би оправдао сопствено постојање, Израел је дуго потчинио своје грађане некој врсти колективне амнезије. Да ли Израелци схватају да живе на рушевинама стотина палестинских села и градова, од којих је свако уништено током најтрагичније историје крви, бола и суза, што је резултирало етничким чишћењем скоро 800,000 Палестинаца?
Док Израел слави свој 60. рођендан, ништа не сме да укаља наводни херојство његових очева оснивача или оних који су се борили у његово име. Палестина, Палестинци и неизмерно дуг однос између народа и њихове земље тешко да заслужују паузу док израелски званичници и њихови западни колеге настављају са својим свечаностима.
Док су неки згодно заборавили многа историјска поглавља која се односе на патњу Палестинаца, израелски лидери — посебно они који су учествовали у колонизацији Палестине — били су потпуно свесни шта су урадили. Давид Бен Гурион, први премијер Израела, упозорио је 1948: „Морамо учинити све да осигурамо да се они (Палестинци) никада не врате. Осигуравајући да Палестинци буду одсечени од своје земље, Бен Гурион се надао да ће се време побринути за остало. „Стари ће умрети, а млади ће заборавити“, рекао је.
Моше Дајан, бивши израелски министар одбране, такође није имао илузије у вези са стварном историјом која се крије испод важних достигнућа Израела. Његов говор на Тецхниону у Хаифи (4. априла 1969.) цитиран је у израелском дневнику Хааретз овако: „Дошли смо овде у земљу која је била насељена Арапима и ми овде градимо јеврејску, јеврејску државу; уместо арапских села основана су јеврејска села. Не знате чак ни имена тих села, а ја вам не замерам јер ова села више не постоје. Не постоји ниједно јеврејско насеље које није настало на месту некадашњег арапског села.
Израел је, од свог оснивања, радио на поткопавању сваког осећаја палестинског идентитета. Без већине њихове историјске земље, однос између Палестинаца и Палестине могао би постојати само у сећању. Ипак, сећање је на крају успело да се претвори у колективни идентитет који се показао трајнијим од физичког постојања на земљи. „То је сведочанство о упорности Палестинаца да су одржали у животу осећај државности суочени са толиким недаћама. Ипак, препреке за одржање њихове кохезивности као народа данас су веће него икад“, објавио је Економист (8. мај 2008).
Живећи у толико неповезаних области, удаљени од своје земље, одвојени једни од других, са којима се боре на сваком углу, Палестинци нису били само физички угњетавани од стране Израела, већ и физиолошки. Постоје покушаји из свих углова да се натерају да једноставно признају, забораве и крену даље. Управо то што палестински народ одбацује такве идеје чини победу и „независност“ Израела површним и неубедљивим.
Шездесет година након своје Катастрофе (Накба), Палестинци се и даље сећају својих прошлих и садашњих неправди. Наравно, потребно је више од пуког сећања; Палестинци треба да пронађу заједнички основ за јединство – хришћане и муслимане, сиромашне и богате, секуларистичке и религиозне – како би спречили Израел да горљиво искоришћава сопствено нејединство, фракционизам и политички трибализам.
Али, упркос израелским надама и најбољим напорима, Палестинци још нису заборавили ко су. И никакво порицање не може ово да промени.
Рамзи Бароуд (ввв.рамзибароуд.нет) је аутор и уредник ПалестинеЦхроницле.цом. Његов рад је објављен у многим новинама и часописима широм света. Његова последња књига је Друга палестинска интифада: Хроника народне борбе (Плуто Пресс, Лондон).
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити