ДА ЛИ ЋЕ 2003. бити година када ће радништво коначно узвратити ударац? Свакако да послодавци гурају синдикате до зида. Од смањења плата које су наредиле стечајне судије у Унитед Аирлинес-у и УС Аирваис-у до укидања пензионерских бенефиција у куповини банкротираних челичана, Цорпорате Америца проналази начине да гурне трошкове економске кризе на леђа радника – а синдикати иду уз.
Синдикати јавног сектора такође осећају притисак, а државе се суочавају са највећом фискалном кризом од можда Велике депресије 1930-их. А велика три произвођача аутомобила спремају се за преговоре о уговору са Уједињеним радницима аутомобила најављујући своју намеру да затворе фабрике и смање пензије. У индустрији телекомуникација која је погођена кризом, чак и релативно здраве компаније попут СБЦ-а и Веризон-а ће искористити пад да покушају да извуку више уступака.
Подстиче ове нападе Џорџ В. Буш, чије су забране штрајкова у авио-компанијама, интервенција у борби пристаништа Западне обале и елиминација синдикалних права у Министарству за унутрашњу безбедност само охрабрили Корпоративну Америку.
Упркос овом нападу, председник АФЛ-ЦИО Џон Свини није огласио аларм – а камоли покушао да мобилише одговор. Уместо тога, сваки синдикат очајнички покушава да одржи „партнерство“ са послодавцима без обзира на цену коју плаћају обични људи.
На површини, чини се да се синдикални званичници извлаче са овим повлачењем не изазвани побуном обичних људи. У 2001. години забележен је најмањи број изгубљених радних дана у штрајковима од када су први пут вођени 1947. године. И док бројке за 2002. нису доступне, бројке се неће превише разликовати, осим 10-дневног закључавања које је наметнуо Шефови транспорта Западне обале.
Али ближи поглед на прошлогодишње борбе показује да је гнев у порасту – а синдикални лидери су морали да се изокрену да би избегли штрајкове, од којих би неки имали велики утицај на америчку политику. Синдикат запослених у хотелима и ресторанима, на пример, спровео је импресивну мобилизацију за могући штрајк хотела у Чикагу пре него што је склопио договор.
У Јунајтед ерлајнсу, челници Међународног удружења машиниста (ИАМ) морали су да разговарају о штрајку пре него што погурају уступке неколико месеци касније – а затим да их одбију све док стечајни судија није изнудио смањење плата.
Званичници ИАМ-а у Боингу су се изврнули и преокренули током прошле јесенске борбе за уговор – позивајући на гласање против, поништавајући резултате и позивајући другог који није успео да добије двотрећинску већину потребну за одбијање уговора и штрајк.
Неколико недеља касније, званичници Међународне уније за дубинско складиштење и складиштење (ИЛВУ), пошто нису успели да распишу гласање за штрајк, нашли су се приморани да подрже иницијативу од рада до владања од стране обичних и досијеа након низа провокација менаџмента – које су затим дао изговор за локаут. Под оружјем Бушове интервенције са Тафт-Хартлијевим законом против синдиката, ИЛВУ је прихватио уговор о концесији.
У Њујорку, реформски председник Синдиката транспортних радника Лоцал 100, Рогер Тоуссаинт, обећао је да ће у децембру сазвати незаконит штрајк уместо да прихвати уступке – али је преговарао до рока за уговор и уместо тога склопио договор.
У међувремену, Комуникациони радници Америке потрошили су милионе на рекламну кампању и сазивали бројне скупове да зауставе отпуштања у Веризону – али су се повукли када је дошло до отпуштања радних места.
Ниједан од ових исхода није био неизбежан. Ако је синдикална бирократија сматрала да је потребно да разговара оштро, па чак и да се мобилише у одређеној мери, то је зато што је горчина радника према послодавцима у порасту. Али ако су званичници могли да заобиђу било какву праву борбу, то је зато што радници тек почињу да обнављају организацију и развијају политику неопходну за преузимање иницијативе.
Међутим, процес је почео – и широка подршка радничким антиратним резолуцијама одражава жељу чланова синдиката да се позабаве тешким питањима. Не може се тачно рећи када и где ће бес у редовима најзад прерасти у праву конфронтацију са послодавцима. Али што се систематичније припремамо за те битке данас, веће су шансе за успех сутра.
ЗНетворк се финансира искључиво захваљујући великодушности својих читалаца.
поклонити