Пре само неколико недеља председник Клинтон је преговарао о миру са 'коначним статусом'
споразума између Израелаца и Палестинаца. Оно што је изгледало као нагло погоршање
у региону оповргава дубље фрустрације мировним процесом који
настајао неко време.
За своје потребе, Ариел Схарон је савршено темпирао свој потез. Смишљено да искочи из колосека
било каквих даљих преговора о питању Јерусалима, Шаронове посете
ал-Харам ал-Шариф се догодио у најосетљивијем тренутку у преговорима.
Шарон је провоцирањем гарантовао и љуту реакцију Палестинаца
њих на годишњицу догађаја због којих је највише презрен — тхе
масакр више од 2,000 цивила код избеглица Сабра и Шатиља
логоре током израелске инвазије на Либан 1982. Коначно, у емисији о
сила унутар странке Ликуд, Схарон је тог дана кренула на своју турнеју високог профила
вратио се његов главни потенцијални ривал за партијско руководство Бењамин Нетањаху
након што је ослобођен оптужби за корупцију.
Строго говорећи, било је Шароново право на такву посету. Али све
права долазе са инхерентним одговорностима. Требало би да одговарате
за предвидиве последице ваших поступака.
Израелски званичници тврде да су палестинске власти оркестрирале
сукоби, тврдећи да не постоји спонтани устанак.
Иако можда поласкан оптужбом, Арафат би био први
призна да он не влада тако на улици. Нереди су били
предвођен првенствено секторима у којима Арафат има најмањи утицај — млади,
студената и исламиста који Осло процес виде као пут ка трајном
потчињавање. У најбољем случају, Арафат се могао надати да ће успорити или преусмерити устанак
што произилази из све већег осећаја безнађа и обесправљености
међу Палестинцима.
Човек који је могао да спречи крвопролиће је Ехуд Барак. У десетинама
од претходних случајева израелска влада је спречила чланове Кнесета
од посете Источном Јерусалиму у политички нестабилним тренуцима. Али упркос
на наговоре чланова своје партије, Барак је одбио да одложи Шароново
посете, надајући се да ће заштитити своју већ распаднуту коалициону владу од
потенцијална реакција деснице. Уместо тога, завршио је са државом
на ивици рата.
Није шокантно ни то што је наоружана палестинска полиција почела да улази
фраи. Право изненађење је да више од 40,000 јаких палестинских обезбеђења
снаге нису реаговале раније. Ако не неправедно, барем је нереално
очекују од њих да стоје скрштених руку као најближи рођаци, углавном наоружани тинејџери
само камењем, покоше се митраљеским хеликоптерима и
противтенковске ракете.
Посебно је неправедно очекивати такву уздржаност од људи који имају
чекао годинама да изрази добро утврђено право на самоопредељење
у међународном праву и признат од готово читавог света. Палестинац
фрустрација је била посебно велика као пре само две недеље
да је Арафат поново пристао на израелске и америчке захтеве да се одложи
једнострано проглашење палестинске државе. Схаронова недавна ескапада
долази као сурова награда за такво стрпљење.
Стабилност у региону виси о концу. Да поврати мир Палестинаца
биће потребан разлог да се верује у мировни процес и за то САД
мораће да покаже спремност да изврши притисак на Израел. Такви изгледи нису
за сада изгледа добро јер су САД блокирале само резолуције Савета безбедности УН
осуђујући убијање Палестинаца, уместо тога излажући нацрте
који Израел и не помињу по имену.
Неопходан први корак да се преговори врате на прави пут биће за
Израел да заустави своју огромну употребу силе и да отвори међународну
истрага о убиствима. Какав би подстицај имали Палестинци
да се врати за преговарачки сто, ако израелска влада чак и одбије
да се поштено сагледају њена недавна дејства.
Ако се процес из Осла поново успостави, поново ће се окренути на три кључа
питања: границе Јерусалима и повратак палестинских избеглица. Али
испод ових питања лежи фундаменталнија брига о томе да ли мир,
када се једном успостави, може трајати осим ако се не изгради почетно стање
на чвршћим темељима.
Ако би све стране одједном потписале мир у садашњим условима,
јединствена држава Палестина би се највероватније састојала од два блока
земљиште — Газа и Западна обала — удаљене 25 миља. Сва контрола над струјом,
гас и најцењенији ресурс у региону, вода, на крају би
живети са Израелом. Преко половине привреде и највећи део палестинских радних места
би се налазио у Израелу. На националним аеродромима би радили израелски људи
особље са правом да изврши компјутерске провере свих лица која улазе
и напуштање земље. Домаће луке би биле на територији Израела.
Палестински пасоши нису могли бити издати без изјашњења Израела. Чак
дизајн палестинских поштанских марака би био предмет вета Израела,
што је Израел већ више пута упражњавао. Ово није модел
суверену државу, али државу која би могла бити угашена на преокрет
прекидач. То је такође модел за будуће сукобе.
Једно од најзабрињавајућих питања биће слобода кретања. са независношћу,
Палестинци су очекивали да ће барем моћи да путују без сметњи
на сопственој територији. Али „чињенице на терену“ ће стати на пут.
Док су Арафат, Барак и Клинтон недавно преговарали до касних сати,
Израелске друмске екипе повукле су даноноћне смене проширујући мрежу
обилазних аутопутева на Западној обали. Ови аутопутеви са више трака, који се спајају
Израелска насеља међусобно и до самог Израела обухватају најмање 50
метара у пречнику и са обе стране су ограђени високим оградама од ланаца.
Путеви тренутно укрштају читаву Западну обалу и хоће
остају под контролом Израела након проглашења палестинске државе. Ин
теоретски, ови путеви би требало да се повећају, а не да ометају кретање људи
и робе. У пракси, они функционишу као низ баријера за Палестинце
пролаз. Затворени за палестински саобраћај, путеви се само легално прелазе
кроз строго чуване израелске контролне пунктове.
Проблем путног система само ће се погоршавати како број Израелаца
насеља наставља да расте. Током последњих девет месеци, Барак је наредио
изградња више нових насеља него што је то учинио Бењамин Нетањаху
три године. Док враћа 94 одсто Газе и Западне обале у
Палестинци свакако звучи великодушно, долази као закрпа која
неће држати заједно. Ако је било икакве лекције из Интифаде,
то је да ништа не сеје популарну фрустрацију брже него што морате тражити
спољну дозволу сваки пут када неко жели да посети рођака или пријатеља
у суседном суседству у сопственој нацији.
Једноставан потпис Арафата неће смирити улице. Исто тако, територијално
уговор о трансферу по линијама које су тренутно на табели неће створити
одржива палестинска држава. Последњих неколико месеци, Арафатово одобрење
рејтинги су опали — не, како се често тврди, због фанатичности
реса наклоњена распламсавању народног нестрпљења, али међу радничком и средњом класом
Палестинске породице које почињу да гледају своје много најављиване нове
нација као мало више од гламуризованог бантустана. Нико више не жели мир
него они који свакодневно доживљавају насиље и понижење
окупације на Западној обали и Гази. Али пре него што поново полажемо велике наде
о процесу у Ослу, вреди запамтити да је мир без правде
неће трајати. Док се не реше одређена фундаментална питања, дипломатија
на Блиском истоку остаће мит о Сизифу. Z
Иан Урбина је политички аналитичар за Блискоисточна истраживања и информације
Пројекат (МЕРИП) у Вашингтону, ДЦ.