Мој комшија, пре много година из избегличког кампа у Гази, био је светогрдна особа пар екцелленце. Незапослен као и већина становника логора, био је изузетно сиромашан. Његове породичне обавезе биле су застрашујуће, али продужени полицијски час у израелској војсци онемогућио му је да нађе посао, а камоли да се упусти ван своје бедне једнособне куће да пуше јефтине цигарете, које је често позајмљивао од неког другог комшије.
Када је живот гурнуо Гасана преко његове способности да се избори, он би отишао у двориште своје куће и почео да виче, вичући најмаштовитије псовке против свега светог. Његово урлање би се често завршавало пригушеним плачем и сузама, посебно када би схватио да је прешао сваку свету линију коју је требало да пређе, укључујући и ону која се односи на Бога, Пророке (нико конкретно) и све свете књиге.
Али када су израелски војници извукли Гасана из његове куће и наредили му да псује Алаха и да вређа пророка Мухамеда - иначе би га бесмислено тукли - он је тврдоглаво одбио. Није да човек не би направио компромис, јер је већ ходао четвороношке, лајао као пас и невољно пљунуо на постер Јасера Арафата. Али Аллах и Посланик су тамо где је повукао црту. Гхассан је препричавао причу много пута, чак и дуго након што су му ожиљци на лицу зарасли и његова сломљена рука поново била корисна. И зачас, наставио је са својим редовним богохуљењем кад год би га живот гурнуо да је прошао ту страшну преломну тачку.
Током војног полицијског часа, израелским војницима је често било досадно. Када су све избеглице биле закључане и ниједна деца која су гађала камење нису им се ругала у малим уличицама кампа, војници би развалили неколико климавих врата и забављали се понижавајући несрећне избеглице. Пракса је била широко распрострањена и понављана. Мушкарци и дечаци су често испуњавали све врсте захтева, али су многи остали непоколебљиви када су захтеви војника стигли до Бога и Пророка. Много костију је било сломљено на тај начин, превише да се изброји.
Духовне, верске личности и симболи често представљају последњу наду за коју се сиромашни, понижени и обесправљени људи држе апсолутном жестином, јер је та нада њихова последња линија одбране. Без тога, све је изгубљено.
Палестина често је служио као микрокосмос за већу болест, коју многи муслимани виде као најнижу тачку свог колективног понижења које обухвата генерације. Иако је муслиманска солидарност са Палестинцима често умотана у верске симболе и слогане, у стварности их највише мучи деградација појединца као репрезентације Умма (нације).
Палестина, међутим, више није једина ниска тачка. У последње две деценије, друге муслиманске нације придружиле су се растућој листи: Авганистан, Ирак, Јемен, Судан, Сомалија, Либија итд.
Увреда исламских симбола често представља ту преломну тачку за многе муслимане. Феномен је превише очигледан да би се пропустио. Много пре Салмана Руждија Сатаниц Версес постао узрок целебре међу западним владама и интелектуалцима – наводно толико жељним заштите слободе говора од хорди осветољубивих муслимана – увреда муслимана је некако успела да преживи све фазе политичке коректности које су западне земље искусиле последњих деценија.
Није било изненађујуће што је најновији антиисламски видео Невиност муслимана је режирао порнограф, промовисали су десничарски распиривачи мржње, а заговарали су га врло самоправедни „интелектуални“ елементи који су поздрављали сваку америчку војну авантуру у муслиманским земљама. Они који користе филм, и много насиља и беса који је изазвао, да проповедају слободу изражавања и слично, или су намерно незналице или не знају ништа о политичком контексту који стоји иза свега овога.
Слично, то није био једини акт данских новина Вестерн-Постен је објављивање увредљивих Мохамедових карикатура 2005. или спаљивање Часног Кур'ана од стране пастора Терија Џонса 2010. што је разбеснело многе муслимане. Управо је идентитет починилаца – западних и америчких – ставио увреде у ионако неподношљив политички контекст: сексуално и физичко злостављање ирачких затвореника у Абу Граибу, лудило затвора Баграм у Авганистану, мучење и незаконито затварање Муслимани заточеници у Гвантанаму, милиони мртвих, осакаћених и расељених и још хиљаду таквих примера.
Они који инсистирају на постављању „муслиманског беса“ (насловна прича недавног Њузвик издање) у оквиру неке јалове расправе о слободи говора само збуњују питање.
Увредљиве карикатуре које циљају на пророка Мухамеда објављене су у бројним земљама, укључујући новине у Африци, Јужној Америци, па чак и у неким арапским земљама. Није било галаме. Јужноафричка Пошта и чувар је озлоглашен по покушају доливања уља на ватру, очајнички тражећи међународну пажњу. 2010. године, непосредно пре Светског првенства, карикатуриста Џонатан Шапиро се надао да ће пробити међународну славу увредљивим карикатуром у истим новинама, али безуспешно. Реаговале су само локалне муслиманске заједнице и то питање је мање-више заборављено. Зашто?
Да ли је то зато што су муслимани толерантнији према слободи говора у Чилеу, Естонији и Перуу, него у САД, Данској и Француској? Или је то зато што први нису укључени у ратове који настављају да понижавају муслимане, гурајући их до ивице, као мој стари комшија из Газе?
Баш када су протести добијали замах, у ваздушном нападу НАТО-а 16. септембра убијено је 8 жена у авганистанској провинцији Лагман. Хиљаде бесних Авганистанаца, беспомоћних пред понављајућим смртоносним ударима, лутало је улицама у сузама певајући анти-САД. слогани, паљење америчких застава и још много тога. Њихов бес због филма био је наглашен смртоносним ударом. Мало ко у мејнстрим медијима се уопште потрудио да повеже оба догађаја, као да им је намера једноставно да тврде да су муслимани ирационални и да њихова погрешна логика не заслужује никакво разматрање.
Када сам видео пакистанске, авганистанске, јеменске, либанске и друге демонстранте како се окупљају против сталних провокација које долазе из западних земаља, нисам могао а да не помислим на Гасана. Захтевати од муслимана да постану толерантнији јер се скрнаве њихови најсветији симболи, док дим НАТО бомби наставља да испуњава авганистанско-пакистански хоризонт, није много другачије од захтевања од незапосленог, сломљеног и очајног човека да седи на све четири, лаје као пас и понављају увреде на мети пророка Мухамеда. Колико год Гасан био непоштован према религији, тај тренутак је дефинисао његову хуманост. Одбио је да послуша војнике и почело је премлаћивање.
Z
Рамзи Бароуд (ввв.рамзибароуд.нет) је међународно удружени колумниста и уредник ПалестинеЦхроницле.цом. Његова најновија књига је Мој отац је био борац за слободу: Неиспричана прича из Газе (Плутон Пресс, Лондон).