Езекиел Маркос Сидиг
(Превод: Тамара Месри)
Лука Казарини је а
вођа бивше Туте Бианцхе (демонстранти обучени у беле комбинезоне које
истакао у протестима у Ђенови против земаља Г-8 прошле године). Данас он
је портпарол Покрета непослушника који је грађанским протестом
одбацује политику неолиберализма и окупља многе различите
Италијанске групе које су учествовале у Ђенови прошлог јула. Разговарао је са Езекиелом
Сидиг у Буенос Ајресу након Светског социјалног форума у Порто Алегреу, Бразил
ЕЗЕКУИЕЛ
МАРЦОС СИДДИГ: Да ли је Покрет непослушних глобалофобичан?
ЛУЦА ЦАССАРИНИ:
Кажу да смо ми антиглобалисти, али ми смо више за глобализацију од њих
јесу, јер се боримо за глобализацију људских права, глобализацију
достојанственог начина живота.
Буш, Блер
и други државни лидери на састанку Г-8 у Ђенови прошле године рекли су да су
народни представници јер их је народ изабрао, и
да демонстранти нису били. Какве су ваше идеје о политичком?
репрезентација?
Ми не осећамо себе
су представници народа који не учествују у покрету. Ми
верујте да је свако од нас представник свих нас. Шта Буш, Блер и
Берлускони каже да је питање репрезентације веома чудно. На пример, за
избори Сједињених Држава потребни су им милиони долара. Ко има тај новац?
Не може свако да се кандидује за председника.
Италијан
Одлука парламента била је да подржи Бушов рат, Бушов и Бин Ладенов, који су
диферентес цостадос де ла мисма монеда
(различите стране истог новчића), јер је Бин Ладен такође а
милионер, има моћ и убија цивиле. Деведесет посто чланова
Парламент је гласао за рат у исто време када је спроведена анкета
највеће новине у мојој земљи (Цорриере де ла Сера) показао да је 70
проценат италијанског народа је био против тога. Међутим, парламент је гласао за
рат. Шта је онда демократија? Доношење важне одлуке без питања
људи?
Можеш бити
конкретније о вашем схватању политичког насиља?
Насиље
расправа о ненасиљу за нас је апсурдна. У поређењу са земљама Г-8, у
оне које убијају 15 милиона људи годишње пуштајући их да умру од глади, да
оне које спречавају милионе људи широм света да трче
воде због приватизације извора, онима који ратују
са екстра тешким бомбама на град који ни не зна ко је Бин Ладен, како
да ли неко може бити насилнији? То је немогуће. Овај аргумент о насиљу
против насиља је чисто идеолошки. Проблем је како пустити сукоб
настати без увођења целог покрета у грађански рат, јер је то оно што
власт жели. Како можемо бити непослушни, како можемо стварати док кршимо
неправедне законе, како да направимо други закон који је уставни закон, као
Аргентинци желе? У Бразилу, када разговарате са неким који живи у а
фавела (слатни град), он ће вам рећи „мој живот је насиље по цео дан јер
Гладан сам и немам хране.”
У том случају,
како цивилно друштво може изградити ефикасну противмоћ која може да изазове
политичка моћ држава и транснационалних предузећа?
Прва ствар
Од Порто Алегреа сазнајемо да немамо одговор за све, имамо
да експериментишу. Међутим, можемо научити из експеримената које су извели други
кретања широм света. Прва ствар коју треба узети у обзир је да без
конструкција двојне моћи нема ни шансе да се експериментише са а
нова демократија, нити шанса да се одупре наметањима и неправди. Као што је било
није јак радикални протестни покрет у Аргентини, нико у свету није разговарао
о овој земљи. Овај дуализам, дакле, делује као простор за демократско
експериментисање, за отпор, јер одупрети се неправди је права ствар
да то учини како би се избегло његово понављање. Овај дуализам такође функционише као подстицај
да достигне неку врсту моћи која контролише моћ, која делује као денунцијација, као
други глас који говори медијима, који има другачију тачку гледишта
од власти.
Друга ствар
узети у обзир је да овај простор – који ја називам „простором конститутивне побуне,“
а то је привремено, а не вечно, јер се мења – мора се користити као место
да разговарају о питањима као што су општинска демократија. О томе се увелико расправљало у
Порто Алегре. Ако се овај простор користи само за протесте, моћ ће га победити
без оружја. Оружје попут различитих друштвених пројеката као што је ел труекуе
(бартер) које имате у Аргентини и које ћу промовисати у Италији: четири
милиона људи који непрестано експериментишу са новом врстом тржишта, а не а
меркантилну, али на солидарности. То је пројекат који ће се наставити
развијати јер је то конкретна алтернатива за борбу против сиромаштва. Порастао је
кроз мале клубове који су се постепено окупљали.
Осим
вредност експериментисања, да ли Покрет непослушних има експлицитну
намера да се „направи револуција“?
Морамо да размислимо
како утицати на власт. Нећемо преузети контролу над влашћу, нећемо
тражећи власт, тражимо противмоћ. Желимо да будемо у
улицама, бити у контакту са комшилуком на паметан начин, трајно
сукоба, јер имамо противречност између политичког представљања и
друштво. Проблем је како настанити овај сукоб. На пример, моћ тежи
да се овај сукоб претвори у рат. Ако се то деси, и почне грађански рат, ми јесмо
иде право у гроб, сви ми. Као што се то догодило у Буенос Ајресу и у
Ђенова, власт не прихвата ове облике колективног учешћа, јер је
плаши се њиховог домета и накнадне трансформације коју ће изазвати унутар
институције.
Током већине
20. века, револуционарни покрети су мислили да је грађански рат одговор
у рат империјализма и пут ка ослобођењу. У Италији је, на пример, била
Отпор фашизму. Данас је империја прихватила грађански рат као
инструмент, а капитализам је ово направио револуцију. У Бразилу је умрло 137,000 људи
годишње због насилних радњи. То је необјављени грађански рат.
У све
демонстрације, оно што моћ чини је да трансформише радикални протест у а
војни проблем како би га блокирали. То се десило у Ђенови. Цара-
Бинијери је убио 23-годишњег компанера, прву особу која је убијена у Италијану
квадрат за 24 године.
Они су погледали
попут латиноамеричких „фуерзас дел орден” (снаге реда).
Зато ми
морамо размислити о томе, јер то значи да не морамо да окрећемо овај простор
побуне у ратну зону. Морамо да размишљамо о сукобу на другачији начин.
Ми то називамо „непослушношћу“, сукобом и консензусом, радњом која је увек отворена
експериментисање, отворен за трансформацију и преиспитивање покрета. Могли смо да одемо
у Ђенову носећи молотовце и одлучили смо да не идемо, јер не ради
против метака и карабињерских камиона који јуре демонстранте. Ми
такође морао да се суочи са полицијом. Направили смо барикаде након што су пуцали на њих
нас. Али ми се увек суздржавамо да не бисмо били увучени у а
грађански рат. То је оно што власт жели: да сукоб постане рат.
у Аргентини,
људи поново освајају јавни простор потпуно другачијим средствима и са
опозиционих идеја, а не оружјем. Која је разлика између тих левичара
милитанти из 1970-их и данашњи транснационални непокорници?
Видели смо шта
догодило у Чијапасу и било је веома важно за нас, јер нам је то омогућило
поново сан после велике репресије током 1970-их у Италији. Запатисмо
прекинула нашу класичну традицију институционалне левице, која је такође била а
отцепљење од традиционалног марксизма. Запатисмо је редефинисао идеју о
сукоба. На пример, Маркосова изјава: „Ми не желимо моћ“ — то вам даје
другу димензију, неконфронтацију моћи са истим методама које користе
власт, односно: војска против војске, смрт против смрти.
Друга ствар
било да Маркос није говорио о друштвеним класама, не говорио о
тлачитеља и потлаченог. Разговарао је са уметницима, младим и старим људима,
радници фабрике, достављачи, гејеви и лезбејке, са потпуно новим
Језик. Говорио је о сновима, поезији, о војсци која је рођена
растворити. Ово је оставило велики утисак на мене. Ово је утицало и на наше
перцепција о револуционарном проблему, о трансформацији света ми
живи у. Наравно „могућ је други свет“ (слоган Светске друштвене
Форум), ако трансформишемо ову, а не другу планету. Ово се мора разумети у
Порто Алегре. „Други свет је могућ“, али ако моћ то не дозвољава,
шта ћеш да урадиш? Ово је још један прекид. Верујем у то у Аргентини
имате попречну политичку лабораторију. Беле крагне и плаве крагне
заједно ударајући кацероле (лонце).
Желимо другу
свет у коме може бити много светова. То је раскид са теоријом да
пролетерска диктатура ће изградити боље друштво.
У трећем
месту, такође смо мислили да Маркос говори из ситуације Мексиканца
Индијанци. Схватили смо да морамо да почнемо да размишљамо о онима који су у
најгора социјална ситуација широм света како би се изградило ново друштво.
На крају, имамо запатистичку герилу која се одваја од Латинске Америке
герилска традиција. Речи су оружје, ми узимамо оружје да бисмо говорили. То је
а не сукоб са савезном мексичком војском. То је политичка
обрачун са неолиберализмом. Запатисти су устали 1. јануара 1994.
јер је НАФТА ступила на снагу. Разумели су употребу симбола у а
друштво симбола, лога. Има огромну моћ.
Аргентинац
цацеролазос (лупање лонцима) ће утицати на свет, јер је то ново
лого, невероватно основни инструмент: лонци су у свачијој кући, црвени
заставе нису. То је начин да се каже да сви можемо протестовати, не само марксисти,
Социјалисти, анархисти, политички активисти, али сви људи.
Z