Фотографија: Јохн Гомез/Схуттерстоцк.цом
Обиље анонимних аксиома и мемова преплављује друштвене медије ових дана, али један ми остаје веома омиљени: „Као да смо сви послани у своју собу да размислимо о томе шта смо урадили. Пријатељи моји, ако је икада постојала нација којој је за ту сврху био потребан „тајм аут“, то је наш.
Са скоро сваким минутом нон-стоп циклуса вести посвећених новостима о пандемији ЦОВИД-19, не треба понављати примере панике, патње, страха или несигурности куге. Све је у реду, погоршава се са сваком итерацијом.
На срећу, такође смо сведоци обиља људског саосећања које ублажава бол и страх. Људи свакодневно проналазе креативне начине да изразе своју забринутост и потврде нашу заједничку људскост.
У сјајном есеју, колумниста Њујорк тајмса Дејвид Брукс размишља: „Већ долази до промене вредности у свету. Приморани смо да будемо намерни у погледу одржавања наших људских веза... Нова интроспекција такође долази на свет. [Изгледа да су људи] жељни дубљег разговора и постављања фундаменталнијих питања...Ако су вам плућа напуњена течношћу недељу дана од уторка, да ли бисте били задовољни животом који сте живели? Шта бисте урадили да вам је вољена особа умрла?"
Чуо сам неке од истих разговора и приметио неке од истих трансформација о којима Брукс пише. И даје ми наду да ће се можда… само можда, ово новооткривено саосећање и интроспекција наставити и проширити ван наших граница. Можда ће срца Американаца осетити само део патње и туге коју је наша влада изазвала широм света – патње за коју смо сви скупо платили крвљу и благом.
Сигурно је да нико не би минимизирао трауме које су већ погодиле и које ће тек погодити милионе САД ће бити погођене у континуитету у распону од болести, смрти, незапослености и туге до места где ће, поштеђени судбином од горе наведених, то углавном бити непријатност помешана са анксиозност због набавке тоалет папира.
Да ли ће они на срећном крају спектра имати додатну срећу да једном у веку искористе прилику да оду у нашу собу и размисле о томе шта смо урадили?|
За оне који то раде, ево сировог материјала за машту.
Када је америчка инвазија на Ирак трајала тек трећу годину, студија Универзитета Џонс Хопкинс је закључила да је у том рату већ убијено 655,000 људи.
Пре тога, Уједињене нације су процениле да су предратне санкције уведене Ираку по налогу САД убиле преко 500,000 деце млађе од 5 година.
На основу процене Џонса Хопкинса о броју убијених Ирачана, конзервативна процена рањених из тог истог периода била је 2.6 милиона људи. Поред тога, УН процењују да је између 1.5 милиона и 2 милиона Ирачана било „интерно расељено“ због борби и отприлике исти број је побегао из своје земље, међу њима и несразмерно велики број лекара.
Одвојите тренутак да то уђе у...
Сада, дочарајте своју најемпатичнију визију и замислите како би ти бројеви изгледали да их применимо упоредиво на нашу популацију. Колико год да је тешко поверовати, ево како би изгледао наш драги народ:
У бившим градовима Атланти, Денверу, Бостону, Сијетлу, Милвокију, Форт Ворту, Балтимору, Сан Франциску, Даласу и Филаделфији свака особа је мртва.
У Вермонту, Делаверу, Хавајима, Ајдаху, Небраски, Невади, Канзасу, Мисисипију, Ајови, Орегону, Јужној Каролини и Колораду свака особа је рањена.
Цела популација Охаја и Њу Џерсија је бескућница, преживљавају са пријатељима, рођацима или испод мостова колико могу.
Целокупно становништво Мичигена, Индијане и Кентакија побегло је у Канаду или Мексико.
Сваки четврти амерички лекар напустио је земљу. Прошле године, 3,000 лекара је киднаповано, а 800 убијено.
Само добростојећи могу приуштити флаширану воду. Оно што изађе из славине гарантовано ће вас барем разболети и врло често убити вашу децу.
У добром дану имамо 3 или 4 сата струје да сачувамо храну или охладимо топлоту… цело лето… у Аризони, Флориди и осталих 48 држава.
Три пута више наших суграђана је без посла него у време Велике депресије.
У сваком већем граду, болнице су озбиљно деградиране годинама санкција или потпуно уништене бомбардовањем.
Путеви су у најбољем случају опасност која одузима много времена.
Покушај да се бринемо за болесне и рањене у овим условима троши све већи део нашег личног времена и националних ресурса, додатно ослабљујући економију.
Анксиозност, депресија и стопа самоубистава се драматично повећавају.
Почиње да тоне у томе што нико „тамо напољу“ не долази да нас спасе. Ми смо у паклу. Сам.
Ако још нисте избрисали овај чланак са гнушањем или ужасом, отворите своје срце даље да схватите да су горња поређења заснована на стварности једне нације, али наши порези су Пентагону и ЦИА-и обезбедили средства да живот учине подједнако опасним за наше колеге људи у Ирану, Либији, Гватемали, Салвадору, Никарагви, Вијетнаму, Камбоџи, Тајланду, Републици Конго и ко зна колико места. Велики део света то назива ратним злочинима. Ми то пасивно прихватамо као спољну политику.
Дејвид Брукс је приметио: „У овим тешким периодима учимо више о себи. Разлике између црвене и плаве не изгледају тако акутне на колицима Хитне помоћи, али неједнакост у свету изгледа опсценија када је разлика између богатих и сиромашних живот или смрт.”
Заиста истинито и вреди узети к срцу. Онда, ако можемо да проширимо своју свест и саосећање, можемо почети да схватамо понашање наше владе у свету и изаћи из ове пандемије захтевајући да будемо бољи чланови људске породице. З
Мајк Фернер је бивши морнарички војник, национални председник Ветерана за мир и члан Градског већа Толеда. Пошаљите му е-пошту на [емаил заштићен]