S
18 дана бомбардовања из ваздуха, што је резултирало
у 1,500-5,700 цивилних жртава; деценија међународних санкција;
20 одсто незапослености; дуг од 12.2 милијарде долара — осам година касније
НАТО-ов „хуманитарни рат“, Косово остаје кључ
фактор у дугој подели Србије.
На малој удаљености од прометног трговачког центра у центру Београда,
трупови војних и полицијских штабова остају као
Наслеђе НАТО-а – рупе које зјапе тамо где су некада биле канцеларије, празне,
издувани прозори, трошне цигле и крхотине. Становници чекају
аутобусе и ћаскање са пријатељима испред некада величанствених фасада,
свака заузима цео градски блок. Иако је српска влада
тврди да нема новца за поправку зграда—и даље садржи
неексплодирана убојна средства — служе апстрактнијој, моћној сврси
у њиховом тренутном стању. Уместо да улива скрушеност за своје
улогу у југословенским ратовима, зграде подсећају Србе на страно
агресорског рата, што је први пут да је бомбардован европски град
од Другог светског рата. Иако балканске авантуре НАТО-а (и њихове
сумњиво оправдање) су скоро заборављени на Западу,
Срби нису те среће.
Када у разговору дође тема Косова, чак и највише
уједначеног Србина ће доћи до нагле промене у говору тела.
Разматрања за притужбе албанског становништва су
заогрнут реториком повређеног поноса. Нико није препознао
насиљу над Србима, кажу, свакако не у
Хашки трибунали, не током НАТО „интервенције“,
или након серије етнички мотивисаних албанских напада на Косову
у марту 2004. Иако се процењује да 63 одсто Срба никада није
посетио покрајину — одражавајући број Косовара који су
био у Србији — изгледи за губљење покрајине су мањи
да ради са земљом и све у вези са оправдањем.
Од бомбардовања у марту и јуну 1999., наводно јединог Клинтоновог
прибегавање гушењу српске „политике етничког чишћења“,
демографија Косова се променила. После масовног егзодуса
од 120,000 Срба из покрајине, сада албанско становништво
надмашује број Срба за 9 према 1. Привремена мисија УН на Косову
(УНМИК) трупе, у тандему са НАТО полицијским снагама КФОР, одржавају
виртуелно занимање. Србија и њена косовска држава делују као
два одвојена ентитета—са одвојеним пореским системима и јурисдикцијом
над школама, болницама и сл. Београд влада на дохват руке.
Два милиона становника Косова нису имали прилику да гласају последњи
октобарски референдум о новом уставу Србије,
који у преамбули дефинише Косово као „саставни део“
Србије са „основном аутономијом“. Западна штампа
осудио документ да је „недемократски“, али није
искључење 20 одсто бирача у земљи.
После периода дипломатског мировања, отцепљена покрајина је
поново у насловима, након дуго очекиваног извештаја о статусу
од специјалног изасланика УН-а Маартија Ахтисарија. Предлог, објављен у
почетком фебруара, никада не помиње реч „независност“.
Али дајући Косову право да „преговара и закључује
међународним уговорима“, да траже чланство у УН и
Светска трговинска организација, да има националну заставу која „одражава [с]
мултиетнички карактер Косова“ и сопствених празника — чак
сопствену војску — државност се у основи подразумева. Предлог би
пребацити коначну власт са НАТО-а на међународног цивила
Представник (који представља Брисел), „именован од стране међународне заједнице
Управљачка група коју чине кључни међународни актери”
током неодређене дужине транзиције.
Ахтисаријев план одражава Дејтонски споразум из 1995. године, предлажући
етнички подељено „решење две државе“, које задовољава
међународна заједница, али не и људи у региону. Скиртинг
питање државности, при чему се на устима говори о српском културном
и верских права, предлог све стране сматрају као
први корак ка независности Косова. Иако званични
линија је да ће поштовати српски суверенитет, западни политичари
немојте порицати да је евентуална државност пожељна, чак и неизбежна.
То су косовски Албанци показали на уличним демонстрацијама
где су два Албанца убијена и неколико рањено од стране полиције УН
10. фебруара, као и у изјавама датим у
Вашингтон
Пута
написао Илбер Хаса, члан косовског преговарачког тима
у Бечу: „[Пакет] укључује озбиљне компромисе у корист
Срба...па ако неко покушава да купи време, не мислим
било ко ће победити. Само ћемо изгубити могућност политичког
решење“, известио је лист 20. фебруара „Ако ти
Желимо да видимо нови балкански рат, то је савршен сценарио.”
Није изненађујуће што се Влада Србије бави преговорима
процес са заједљивим презиром. Током разговора у Бечу у фебруару
Српско и албанско руководство зашло је у предвидљиву пат позицију. Дато
мале шансе за пријатељски компромис, будућност покрајине,
на основу Ахтисаријевог предлога, одлучиће Безбедност УН
Савета. Иако се руски вето види као могућа опција да
да се супротставе подршци Запада том плану, Срби не штите своје
клади се на спољног спасиоца. Као да је Косово, историјско ратиште
у вековној борби Србије против Турака, већ је
изгубљен. Преговарање о стању поделе, постизање бољег посла за
преосталих косовских Срба, и види се правично финансијско поравнање
од стране неких српских политичара као једини начин да се извуче из распада
достојанствено.
Док су САД покушавале да бомбардују Србију у покорности, Европљани
приступ је стидљивији. Заведен обећањима о побољшању трговинских односа,
хиљаде радних места и милијарде евра економског развоја,
Еврократе се надају да Срби неће приметити како се оклизну
повезом преко Косова. Претприступни преговори Србије
стагнирали су последњих месеци због онога што Брисел сматра неспремношћу
да сарађује са Међународним кривичним судом: наиме да
изручити Ратка Младића, команданта босанских Срба
Војска током масакра у Сребреници. Али ова потрага за "правдом"
чини се да је српској сарадњи у вези с тим заостао
Косово. Иако је званична линија ЕУ да је Младић и даље
услов за наставак разговора, „косовско питање“
заузео централно место.
Косовска стратегија Европске уније везана је за српску
улазак у групу, једини начин на који може гарантовати контролу над
живописна балканска земља. Да не буду претекле САД,
ЕУ користи „љубазнији, нежнији“ трику да отме контролу
Косова. Покрајина има свој процес, одвојен од тога
Србије, за приступање Унији. Према Ахтисаријевом плану, трупе ЕУ
ће контролисати покрајину, тек њихово друго распоређивање после Босне.
Иако званичници ЕУ инсистирају да статус Косова нема ништа
да се ради о обнови приступних преговора са Србијом, то је више
или мање схваћена као поштена размена: одустаните од Косова и ми ћемо
препознају вас као равноправног партнера у Европи, на крају.
Док
Говорници САД и ЕУ јавно изражавају подршку једни другима
дипломатским напорима, Косово је у центру борбе за власт
ко ће на крају контролисати регион: НАТО или ЕУ? Може бити
две стране истог окаљаног новчића, али Владимиру Унковском-Корици,
стручњак за српско право и историју, „50-годишњак“ ЕУ
кредибилитет је у питању. Кажу нам, 'решење
јер Косово је европско решење“, коментарише Унковски-Корица.
„Једина шаргарепа коју могу да понуде српском народу је евентуални улазак
у ЕУ.”
Међутим, Маја Бобић, заменица секретара Европског покрета у
Србија, невладина организација посвећена промоцији европских интеграција, то негира
питања Косова и ЕУ су повезана. Она каже српски
Влада мора учинити више да испуни своје обавезе, а не само да
ЕУ, већ српском народу. „Све (захтеване од ЕУ) реформе
морамо да спроведемо су ионако неопходни. Боље је то учинити
ово са лепим циљем уласка у породицу ЕУ“, каже Бобић.
Продуктивније је концентрисати се на преговоре са ЕУ,
каже она, уместо да све посматра кроз призму Косова
статус. „Србија сада нема много избора. То
мора да покаже спремност да учествује и буде укључен“,
каже Бобић. "Постоји узак простор за преговоре."
Да парафразирам америчког деспота, то је „и ти си
са нама или без нас” ситуација.
Након приступања сународних балканских држава Румуније и Бугарске
ЕУ ове године, омча се стеже око Балканског полуострва.
Али и без везивања, балканске државе ће висити. пре него што
стицањем статуса Уније, отвориле су се наметнуте неолибералне трговинске реформе
подизање нових тржишта у бившем источном блоку, омогућавајући компанијама да
искористите најбогатији ресурс источне Европе: јефтин, али нестрпљив
и образоване радне снаге. Непотребно је рећи да слобода кретања јесте
много ограниченији за грађане ових земаља.
Срби нашироко виђени као „гето унутар балканског гета“.
не може путовати у иностранство — чак ни у суседне земље ЕУ — без
виза, скуп и дуготрајан процес. Нови, побољшани српски
Устав обећава узвишене циљеве родне равноправности, признања
људских права и „европског“ животног стандарда,
али земљу мучи родно засновано насиље, неједнака заступљеност
жена и мањина у влади и просечна месечна плата
од 300 долара—мање у руралним регионима.
Бобић признаје да је чак и приватизација и раст незапослености
Први пријављени случај гладовања узрокованог сиромаштвом у Србији—су
гадни споредни ефекти транзиције у капитализам. „У глобализованом
светске компаније ионако долазе и преузимају. То ће се десити
да ли смо у ЕУ или не“, каже Бобић.
F
ром историјске тачке
поглед, актуелна „косовска криза“ је наставак
отпор страној инвазији. Шмрац насред раскрснице
између ривалских империја, Србија је била домаћин непрестане серије
борбе за власт, од Римљана преко Византинаца до Бугара
а Монголи Аустроугарима и Османлијама. Векови
бруталне окупације коју су претрпели Срби запалила је искра беса која
запалио оба светска рата и одиграо се опако током његовог кратког времена
слава као доминантна држава у Титовој Југославији.
Ових дана „југоносталгични” Срби тврде да је земља
слабо постојање као „трећи пут” између стаљинизма и
Макартизам током Хладног рата био је једини пут када је држава знала
независност. Али ово је било само у релативном смислу. Унковски-Корица
пише своју докторску тезу о ономе што описује као „превару
самодовољности” током Титове 30-годишње владавине. Само
као што је данас уобичајена пракса, каже, једнопартијска комунистичка власт
ослањао на национализам — било да претња лежи унутра или споља
границе — као јефтино средство за останак на власти.
„Национализам је у почетку био привремени покушај да се изађе из
криза коју намеће светско тржиште“, наводи Унковски-Корица.
„Може се рећи да је Југославија могла боље, али
то је систем заснован на конкуренцији. Постоје победници и поражени
на светском тржишту и, да се разумемо, изгубили смо“.
већина десничарске Радикалне странке која је много рекламирана (и критикована).
добитак на јануарским изборима био је заснован на сличној тактици застрашивања
при чему је „Други“, у овом случају, био међународни
заједнице и српских „издајника” који би распродали Србију
преко Косова. Али детаљније испитивање „Све
Платформа Србија, једна странка показује да су били подједнако вољни
да експлоатише становништво зарад уласка у ЕУ.
Америчка спољна политика функционише на истом принципу манипулације.
Са локалним становништвом окупираним етничким тензијама, то је лакше
да нападну, чак и да буду перципирани као „добри момци“. Његово
модел који је довео до катастрофе у Ираку, али је успео
већи део Балкана.
Унковски-Корица примећује паралелне улоге Косова и Израела
у областима од геостратешког интереса. „[Американци] немају
желе да буде потпуно независна или самодовољна, али у а
опште стање зависности. Мислим да не желе да реше
питање. Да су дали Косово, не би могли
да задржи тензије у региону“.
Док цевоводи из Каспијског мора прелазе преко Балкана
пут до уносних европских и америчких тржишта, контролишући чак и мала
области могу значити велике паре за нафтне доноре. Пројекат Бургас-Влоре,
који ће транспортовати каспијску нафту са бугарске обале Црног мора
преко Македоније до албанске јадранске луке, један је од
неколико цевовода предвиђено за изградњу кроз регион у
наредних неколико година. Постоји жестока конкуренција за регистроване у САД
Конзорцијум албанско-македонско-бугарске нафте (АМБО)—који има
директне везе са Халибуртоном — да почне да копа пре Русије
Газпром или француски Тотал могу то да ураде. Као Центар за глобална истраживања
оснивач Мишел Чосудовки прокоментарисао је у
Старатељ
(Јул
18, 2001), АМБО договор је заслађен укључивањем превоза
и комуникациони коридор који повезује неразвијени Исток са
остатак Европе. Са свих страна, политичка реторика која се тиче
људска права и економски развој леже под глатким слојем
нафтне похлепе.
Модус операнди дестабализације и замагљивања је послужио
и европски и амерички интереси, чинећи осиромашени регион
зрела за откупе страних компанија и НВО индустрију. Од
НАТО преузимање у јуну 1999. године, западне невладине организације – пре свега,
УСАИД—насилно довео Косово у виртуелну зависност. У ан
област са 50 одсто незапослености и годишњим приходом по глави становника
од 1,300 долара, страна помоћ је примарна основа за привреду. Ин
Ахтисаријева визија Косово би било слаба, децентрализована држава
у власништву страних корпорација и којима управљају међународни „мировници“—а
репликација данашње Босне.
Косово је већ на добром путу. Под окриљем УН-а
Косовска повереничка агенција (Србија има свој одбор за приватизацију),
покрајински рудници угља и електрични објекти, пошта
сервис, приштински аеродром, железница, депоније и отпад
сви системи управљања су приватизовани. Као што је случај преко
на Балкану, „јавна предузећа“ се продају на аукцији
за делић њихове вредности на приватном тржишту са мало
или без накнаде за пореске обвезнике.
Интерпресс Невс Сервице (20. фебруар) јавља да је продаја 300
јавна предузећа од 2003. године окупила је само осиромашену покрајину
344.5 милиона долара. Према писању српског дневника
Политика
,
то је била „моноетничка приватизација“ заснована на потцењеној
цене које фаворизују етничке Албанце. Предвиђајући најгоре Србијо
настоји да поврати 30 милијарди долара у „изгубљеним инвестицијама“
да ли Косово добије државност, преноси ИПС. Ахтисаријев предлог
чини само 250 милиона долара вредне покретне имовине коју треба вратити
под контролу Београда.
У Србији су долари остварили оно што бомбе нису могле. После
Међународне санкције предвођене САД укинуте су Милошевићевим
С власти 2000. године, Сједињене Државе су се појавиле као највећи појединац
извор страних директних инвестиција. Према америчкој амбасади
у Београду, америчке компаније су направиле 1 милијарду долара „посвећених
инвестиције” које су у великој мери заступљене са 580 милиона долара
приватизација Нишке фабрике дувана (Филип Морис) и 250 долара
милионски откуп националног произвођача челика од стране УС Стеел-а. Кока-кола
купио српског произвођача флаширане воде 2005. за 21 милион долара.
Листа се наставља.
W
ред на улицама Београда
је да је придруживање ЕУ неизбежно — ако не и сасвим завидно.
Анкете Европског покрета у Србији и Фреедом Хоусе
показују да је око 70 одсто Срба за придруживање
ЕУ, али како каже Ратибор Тривувац, организатор Универзитета у
Синдикат образовања Београда, истиче, главна атракција
је да напусти Србију, а не због користи које ће то донети земљи.
На конкретна питања која се тичу права радника на
једнаку плату или чак да се направи домаћа ракија, рекао је
да је већина показала склоност ка социјалистичкијим политикама.
„Влада жели да буде део ЕУ, али јесте
не прозападно. Млади желе ЕУ, али нису
на слободно тржиште“, каже Тривувац. „То је лаж
дихотомија, реакција против национализма. Идеали се замењују
са идејама слободног тржишта, које гурају медији и понављају људи
који су збуњени.”
Политичка претпоставка је да Срби желе у ЕУ, али
Бобић признаје да чак и главни актери — у парламенту,
пословни свет и медији — не разумеју у потпуности
импликације. Евроскептицизам је висок међу светом уморним старијима
генерација; Српска омладина је склона мешавини апатије
и цинизам.
Ипак за 80 одсто младих Срба који никада нису напустили
земље, ЕУ представља шансу да се ради за живот и
да побегне од онога што се сматра српском судбином
окупације и изолације. Као што је приказано у филму Емира Костурице
Подземни
, српски ликови више воле да живе у фабрикованом
подземна средина која прави оружје за измишљени рат
него бити изложен суровом и неразумевању спољашњег света. Али
није увек било овако. „Ово је некада било дивно
земљу“, каже ми Мирица Поповић, готово молећиво, ас
шета своје псе боемским делом Београда. "Сада,
Не знам куда то води. Немамо их много
посетилаца ових дана, чак ни из места која су некада била део
ова земља."
За време Титове диктатуре Југословени су били једини чланови
комунистичког блока са могућношћу слободног кретања. Поповић,
инструктор пливања, сећа се да је као тинејџер путовао у Рим и Грчку
са својим родитељима. Сада, чак и за учешће на међународним догађајима,
Поповић мора да прође кроз муке за визу или да сачека такмичења
одржати у Србији.
Иронија је глобализације када се млади људи суочавају
са изолацијом коју су њихови родитељи једва примећивали у комунизму.
„Шта је најбоље ако уђемо у ЕУ?“ пита Сања,
тинејџерка која проверава свој мобилни телефон испред Мекдоналдса у центру града
Београд. Она је модел капиталистичког савршенства. "То
биће лакше доћи до других земаља. Желим да радим негде
друго после мојих студија, овде нема смисла“, каже она
на беспрекорном енглеском. „Није да ће се то догодити сутра.
Али било би добро да дође више бендова.”
Други имају скептичнији, али исто тако апатични став. Владимир
Милоичић је студент историје на Универзитету у Београду
о српској историји у 20. веку. Узгред, он осећа
на исти начин о Европској унији као и о Међународној
кривични суд. „Не могу да утичем
па ме није брига за то. Нико мојих година није истински заинтересован - јесте
није тема“, каже он. „Нико никада није успео да уједини Европу.
Велико је питање да ли ће ЕУ опстати? Не видим зашто ми
треба пожурити у то. Али мислим да политичари неће
хајде да одлучимо. Пре или касније, бићемо у ЕУ.”
Изашавши на тренутак изван своје улоге портпарола НВО, каже Бобић
шаљивог вица у Србији: кад се цео Балкан придружио
ЕУ, биће распуштена. Као да је некако „балканизација“
је заразна болест, а не резултат спољних сила. ипак,
колико год мањкав, процес европских интеграција може се посматрати као барометар
сарадње између подељених југословенских држава и њихових суседа.
Док
Невладине организације користе трговинске споразуме као што је ЦЕФТА (између централноевропских
и балканске земље) да промовишу регионални дијалог, организаторе против ЕУ
широм континента верују да је заједничка борба за суверен
права ће ујединити Европљане. Супротно популарном мишљењу, јесте
није националистичка агенда, већ заједничко очекивање оснаживања
првенствено људи из радничке класе широм Уније. „Ако ЕУ
је окупљалиште, није оно право“, каже УнковскиКорица.
„Као алтернатива САД-у, то је као да кажете: 'Још један
могућ је облик империјализма.' Али у основи, јесте
исти. Не желим да се борим за бољу ЕУ; Желим да се борим
за бољу Европу“.
Моћ се заснива на контроли, било комунистичкој, социјалистичкој или капиталистичкој,
Унковски-Корица каже. Али да је Титов „трећи пут“ био
мит, он и Тривувац виде прилике које се отварају за другог
„трећи пут“, оличен у панбалканском савезу
из бивше Југославије, Албаније, Македоније, Бугарске, Грчке,
и Румуније. Уједињење на основу специфичних потреба посткомуниста
регион, тврди Тривувац, донеће људима резултате који су измакли
њих у последњих 17 година транзиције ка капитализму.
Тривувчев ентузијазам би звучао као и сваки други анархосиндикалист
„пипедреам“ да није било његовог недавног успеха у организацији
шестодневна седница Филозофског факултета Универзитета у
Београд, након чега је Управа прихватила захтеве студената
преполовити универзитетску школарину, уз континуирано смањење. На њихове
самовољно, каже Тривувац, студенти који никада нису чули за анархисте
принципи усвојили „екстремно радикалан“ манифест, колективно
састављена на ђачком збору. Иако се Тривиувац то жали
Срби су далеко иза својих грчких колега у отпору универзитету
приватизације, каже да је то искуство многе пробудило из апатије
или одбојност према политичком ангажману — пример у који верује
могао да се прошири и на друге секторе друштва.
С обзиром на традицију политике оријентисане на раднике у бившој Југославији,
ниво синдикалног организовања је прилично низак, каже Тривувац. Да ли је
због корупције, равнодушности или једноставно исцрпљености штрајкови нису
већ неко време успешан у Србији. Али знаци мора се мењају
почињу да стварају таласе у српском друштву. Узимајући знак од
радника враћа у Аргентину, има јагодинска фабрика пива
њиме управљају радници од прошле године, а већина пива није знала
пијанице. Југоремедија, фабрика лекова у којој су радници акционари
спасен од приватизације 2003. је још један пример успешног
отпор затварању фабрика и корпоративним преузимањима.
„Проблем је заиста између тржишта и демократије“,
каже Тривувац. „Ми као Срби заиста морамо да почнемо да се развијамо
алтернативе широм региона. Ако можемо да покажемо ту борбу сваки
друго није решавање питања, већ борба против заједничког непријатеља.”
Велико „ако“ је да ли ова генерација Срба није
препознаће како су обрасци национализма, корупције и
ратовање је омогућило сваком следећем царству да се подели и освоји
Регион. Косово, НАТО и Европска унија су модерни
примери континуиране стране окупације, за које многи Срби верују
немоћни су да се одупру. У земљи потресаној насиљем и
сиромаштво, идеализам средње класе је прилично јак. Али жеља за
самоопредељење је саставни део капиталистичке демократије
сањарење. Стварањем савеза са историјским ривалима—Албанцима,
Бугари, Грци и Румуни — окупатори се могу победити
у својој игри. Неће само Србија, већ цео регион
коначно доћи на своје.
елисе
Хугус је активиста и слободни писац.