Самантха Повер је гладна моћи, непринципијелна и сиромашна учењак. Њена глад за моћи била је у потпуности видљива у њеном пузању пред члановима ционистичког лобија и Сената док је тражила њихову подршку за своје место амбасадора у Уједињеним нацијама и њено обећање да ће се борити за „израелску безбедност“ и „притиснути“ за израелско место у Савета безбедности поводом њеног ступања на ту функцију.
Можемо да се присетимо да је Пауер у њој посветио доста простора и огорчености „Проблем из пакла“: Америка и доба геноцида (Басиц Боокс, 2002) да осуди српско етничко чишћење у југословенским ратовима, али је израелско вишедеценијско и систематско етничко чишћење Палестинаца спремна да превиди, обећавајући да ће се борити унутар Уједињених нација против онога што је назвала „неприхватљивом пристрасношћу и нападима на држава Израел“.
Моћ се у својој књизи у великој мери фокусирала на Босну и српску злику, у више наврата помињајући и осуђујући наводне српске планове и акције за чишћење несрпског становништва. Према Пауеру, „чишћење несрба није било само експлицитан ратни циљ српских националиста; то им је био примарни циљ“ јер су тражили „етничку чистоћу“. Ипак, упркос незапамћеном негодовању јавности о страној бруталности, у наредне три и по године Сједињене Државе, Европа и Уједињене нације стајале су по страни док је око 200,000 Босанаца убијено... Оно што Сједињене Државе и њихови савезници нису урадили док није било прекасно... је интервенисала оружаном силом да зауставе геноцид.”
Бројка од 200,000 је на крају смањена у изворима естаблишмента на око 100,000 на свим странама, укључујући војнике, а Моћ такође потенцира западну интервенцију током те три и по године 1990-их — силе НАТО-а су пумпале оружје у руке несрба групе током тих година, затварали су очи пред босанским Муслиманима увоза снага Ал Каиде како би помогли у борби против зликоваца и одбијали мировне напоре (уз помоћ Југословенског трибунала који служи НАТО-у, у организацији УН) током периода који би окончали етничко чишћење.
Штавише, док су српске снаге у Босни тражиле територију и потискивале супарничке националности, то су чиниле и друге националне групе, уз подстицај Запада. У ствари, највеће етничко чишћење током ових ратова било је од Срба из Крајине у Хрватској августа 1995. и Срба (и Рома) са Косова 1999. И што је чудно, Србија је била једина покрајина у којој друге националне групе нису биле малтретиране и принуђен да побегне. Све ово избегава Пауерову изузетно пристрасну историју. (За детаље, укључујући конкретне референце на Пауеров рад, погледајте Херман и Петерсон, „Разбијање Југославије” Месечни преглед, октобар 2007; Мајкл Мендел, Како се Америка извлачи са убиством, Плутон, 2004.)
Пристрасност Саманте Пауер Проблем из пакла је далеко превазилазила њен приказ југословенских ратова. Њена селективност у суочавању са геноцидом била је прецизно усклађена са захтевима америчке спољне политике. Ако су геноциде извеле саме Сједињене Државе, као у Вијетнамском рату и двофазном масовном убијању у Ираку („санкције масовног уништења“ које су се примјењивале од 1991-2003, те у рату и окупацији 2003-2012), моћ не укључује их, нити се бави геноцидима које су војни владари Гватемале почетком 1965-их или режим апартхејда у Јужној Африци извршили у Индонезији коју су подржале САД 1966-1980.
Иако се сваки од ових торња надвија над Босном у броју погинулих, та имена се чак ни не појављују у Поверовом индексу. Она помиње инвазију и окупацију Источног Тимора Индонезије (1975-2003), али само да би замерила Сједињеним Државама што су „скренуле поглед“ јер је овај савезник убио до 200,000 људи (удвостручио број у Босни). Али она и овде погрешно представља историју јер амерички званичници нису само „одвратили поглед“, већ су Индонезији дали зелено светло за инвазију, дали јој дипломатску заштиту у УН и снабдевали је оружјем.
Достојне жртве
Дакле, „геноциди“ Саманте Пауер су доследно представљали „достојне“ жртве, док су оне недостојне — попут многих хиљада сељака Индијанаца Маја у Гватемали и стотина хиљада покланих у Индонезији, Јужној Африци и Анголи — игнорисане. Израел се такође не појављује у Повер-овом индексу упркос чињеници да је израелско етничко чишћење изузетно јасно, еклатантно, расистичко и једнострано (српско етничко чишћење је било део процеса међусобног отимања земље и, на крају, као што је раније наведено, трајно је очишћено више Срба него Хрвата или Албанаца и босанских муслимана). Такође је јасно да док Срби нису покушавали да протерају босанске муслимане из целе Босне, амбиције Израела за „изабрани народ“ имају шири обим јер све десничарске владе Израела настављају да проширују насеља, експроприсају палестинску имовину и чинећи услове живота неподношљивим за Палестинце на целој њиховој територији која се смањује, окупираном од стране Израела који одбија да преговара о коначној граничној линији (Илан Паппе, Етничко чишћење Палестине, Оневорлд, 2006). „Мировни процес“ је болесна шала, осмишљена да не донесе мир, већ да одложи решење које би даље израелско етничко чишћење учинило јасним случајем агресије.
Саманта Пауер је дала неке повремене критичке примедбе о Израелу, посебно у интервјуу 2002. у Берклију где је споменула „велика кршења људских права која тамо видимо“ и сугерисала да би Сједињене Државе можда требало да интервенишу и наметну мир договор о непопустљивим странкама, додајући да би то „могло да значи отуђење домаћег бирачког тела од огромног политичког и финансијског значаја“ (види Цхристине Хаусер и Роберт Мацкеи, Њујорк тајмс Блогови, тхе Леде, 5. јуна 2013. године). Пауер је касније зажалила због таквих опаски и трудила се да придобије ову моћну домаћу бирачку јединицу уочи њеног добијања амбасадора УН-а, рекавши њеним члановима да је израелска „безбедност“ главна брига, да сматра да је нечувено да Иран буде „председава Конференцијом УН о разоружању, упркос чињеници да њена континуирана потрага за нуклеарним оружјем представља озбиљну претњу међународном миру и безбедности.
На затвореном састанку са 40 америчких јеврејских лидера, према речима организатора састанка, рабина Шмулија Ботича, Пауер не само да је порицала било какав „анимус према Израелу“, она је „одједном постала дубоко емотивна и борила се да заврши своје излагање док је изражавала како такве оптужбе су је дубоко погодиле. Сузе су јој текле низ образе и мислим да је поштено рећи да у просторији није било никога ко није био дубоко дирнут овим невероватним приказом бола и емоција... Више од неколико лидера у просторији је после тога пришло до мене и рекло да, на основу њених коментара и њеног нескривеног показивања емоционалне привржености безбедности јеврејског народа... никада више неће доводити у питање њену посвећеност безбедности Израела” ( Цитирано у М. Ј. Росенбергу, „Преокрет Самантха Повер Реверсал: Још једна победа лобија“, Хуффингтон Пост, 11. јуна 2013).
Вероватно је да Пауер није плакала због безбедносних проблема Израела, осудила све његове непријатеље и практично се заклела на верност тој страној држави, она не би добила своју амбасадорку у УН. Али и даље је импресивно да је освојила сенаторку Линдзи Грејем, Алана Дершовица, Френка Гафнија, израелског амбасадора Мајкла Орена и друге у кампу тврдолинијашких лобиста.
Такође је импресивно да је као аналитичар јавних послова могла да добије своје охрабрење усредсређеношћу на српско етничко чишћење и друге злочине и огорчењем над српским етничким чишћењем и другим злочинима, али да стекне позицију амбасадора УН тако што се практично посветила заштити израелског етничког чишћења и кршења међународног права.
Али са лошим понашањем Срба, укључујући етничко чишћење, надувавањем, деконтекстуализацијом и институционализованим у пропагандном систему као злочинима, и израелским акцијама које се у том истом чудесном пропагандном систему нашироко сматра одмазда на „терор“ или проблематично одузимање спорне земље од недостојних жртава, али не и „етничко чишћење“, изузетни двоструки стандарди помажу да се замагли њена селективност, слаба ученост, лицемерје и недостатак принципа.
Слобода убијања
Обамина администрација је нестрпљива да ухвати Едварда Сноудена, главног узбуњивача и самим тим представља опасност за државу надзора и слободу владе да убија. Сноуден тражи азил као човек који верује да је обављао јавну службу, али га прогони и прети му влада која га сматра криминалцем. Ако буде ухваћена или изручена, та влада ће према њему поступати као са Бредлијем Менингом, који је мучен и прети му дуготрајна казна. Забавно је видети како генерални тужилац Ерик Холдер уверава Русе да Сноуден неће бити погубљен или мучен ако се врати у Сједињене Државе. Влада САД има флексибилан појам мучења и у својим поступцима није ограничена ни владавином закона, ни моралним стандардима, ни обавезом да говори истину.
Администрација је уложила велике напоре да се докопа Сноудена, очигледно убеђујући неколико својих марионета из ЕУ да силом оборе боливијски авион са председником Евом Моралесом под сумњом да би Сноуден могао бити у њему. И упозорио је земље које би Сноудену могле дати азил – Русију, Еквадор, Боливију, Никарагву и Венецуелу – да би такву акцију Сједињене Државе сматрале непријатељским чином и да би била скупа за земљу која даје азил. Као и код Џулијана Асанжа, америчка влада тражи Сноуденово изручење, али случајеви Моралеса и Анвара ал Авлакија сугеришу да би могла да прибегне другим средствима да га ухвати или ућутка.
У Шпанији је објављено да је државни секретар Џон Кери директно упозорио венецуеланску владу да би давање азила Сноудену скупо коштало Венецуелу, укључујући укидање виза венецуеланским званичницима, затварање ваздушног простора земље НАТО-а за венецуеланске авионе и друге економске казне (види Емили Ј. Бласцо, „Тома репресалиас цонтра Венецуела пара евитар куе ацоја а Сновден,” АБЦ, 18. јул 2013.).
САД званичници негирају да су такве претње упућене, али су тврдње уверљиве. Председник Венецуеле Николас Мадуро, са своје стране, назвао је случај Сноудена „прогоном“ и неколико пута је скренуо пажњу на чињеницу да су Сједињене Државе дуго одбијале да изруче Луиса Посаду Карилеса, Кубанца који је поред осталих терористичких аката, организовао бомбашки напад 1976. на кубански авион у којем су погинуле 73 особе, али који слободно шета улицама Мајамија. Мадуро напомиње да „овај 29-годишњи мушкарац [Сноуден] није подметао бомбе, никога није убио или било шта украо. Све што је урадио је да се једног дана погледа у огледало и рече себи: „Шта ја радим свету? Ово није у реду.’ Побунио се. Он (Сноуден) припада великој побуни младих у САД која је у току, побуни савести, (и) побуни принципа.
Мадуро сигурно разуме, али може мало да учини, али да се тихо одупре чињеници да се правила о екстрадицији или прекограничним убиствима, или чак инвазијама, не примењују на самопроглашену међународну полицију коју представљају Кери и Пауер. Истовремено, амерички народ не разуме ове ствари јер их мејнстрим медији не оптерећују вестима и дебатама које би их приморале да се суоче са изузетком САД и радикалним двоструким стандардима. Због тога се Сноуден и Мадуро морају оцрнити и ућуткати.
Z
Едвард С. Херман је амерички економиста и медијски аналитичар са специјалношћу за корпоративна и регулаторна питања, као и политичку економију и медије.