Скоро нико то не схвата озбиљно. Чак и главни аналитичари обично
вољан да прихвати иницијативе Бушове администрације на Блиском истоку по номиналној вредности
колутају својим колективним очима. Тхе Њујорк тајмс' виши дописник
Стивен Ерлангер је у јулу признао да је најновија Бушова „визија“ америчко-израелски Фатах
савез који ствара модел Палестине на Западној обали који је осмишљен да поништи
изоловани „Хамастан“ у Гази, није „визија коју деле други Американци
савезници или други чланови такозваног квартета — Русија, Европска унија,
и Уједињене нације“. (Да, чак и Пута рекао је „такозвани” квартет.)
Такође је „сумњиво да Саудијци деле анализу господина Буша, пошто они
позивали су Хамас и Фатах да се поново окупе.” Другачији
Пута чланак је укључивао сажет наслов који је идентификовао прави разлог
за најновију иницијативу: „Заглављени у Ираку, САД покушавају да почну да граде
Палестинска држава“.
„План“, овакав какав јесте, болно је познат, само ужи и више
спутан него икада раније. Централни део је позив за нови регионални
мировну конференцију на јесен, коју ће водити не лично Буш, већ његов
Државни секретар. Буш каже да ће укључити Израел, Палестинце,
и „њихови суседи у региону“. Али једини Палестинци су дозволили
учествоваће палестински сектор под контролом Фатаха, предвођен Абасом
Орган који делује на Западној обали; демократски изабрани Хамас предвођен
Палестински парламент и његова влада у Гази биће искључени. То
могу укључивати неке суседне владе, али само оне које признају
Израелово „право на постојање“. Регионалне силе попут Сирије и Ирана би
наравно бити искључени, али није јасно да чак ни Јордан и Египат, који
одржавају званичне дипломатске везе са Израелом, а камоли са Саудијском Арабијом која
не, јавно би прихватио „право“ Израела да протера Палестинце
да створи искључиву јеврејску државу. Све у свему, вероватно неће бити много
конференције.
Други део Бушовог плана укључује обнављање помоћи САД Палестинцима.
После 18 месеци поремећене међународне економије коју су оркестрирале САД
бојкот палестинских територија, Буш је најавио да је „одмах
након што је председник Абас избацио Хамас из палестинске владе,
Сједињене Државе су укинуле финансијска ограничења палестинским властима.
Буш се осврнуо на хитну владу коју је именовао Абас, на челу са његовим
замена премијера Салама Фајада. Кључна компонента ове помоћи је
грант од 80 милиона долара у војној помоћи Абасовој безбедности коју контролише Фатах
агенције које сада раде уз подршку америчког генерала Кита Дејтона.
Буш је такође рекао да ће подстаћи Израел да ослободи палестинске пореске приходе – што
Израел је незаконито задржавао од фебруара 2006 — као да је то био главни
уступак. Што се тиче насељавања, он је тражио само окончање насеља
„проширење“ и уклањање око 2,000 насељеника „неовлашћених“
испоставе – „неовлашћене” од стране израелске владе; сва насеља
су незаконите по међународном праву. Сваки будући територијални споразум,
Буш је рекао да ће морати да узме у обзир „тренутну реалност“ – што значи
да постојећа огромна израелска насеља-градови и већина од 480,000
Досељеници са Западне обале и источног Јерусалима ће остати. Најновији амерички загрљај
Абаса и позиви за палестинску државу појављују се једнако реални
наде у одрживо решење са две државе бледе.
Исламизам, исламски национализам и Буш
Колико год да је неуспех Бушовог најновијег плана неизбежан, важно је
препознају како се уклапа у ширу америчку стратегију на Блиском истоку. Тхе
најновија итерација идеолошког оквира за Бушову „нову” средину
Исток описује егзистенцијални сукоб између „умерених“ и „екстремиста“
који се водио у такозваном Глобалном рату против тероризма (ГВОТ). Али наравно
те манихејске категорије једноставно не постоје изван ограничене визије
Вашингтона и Тел Авива. Палестинска борба против САД-а
Израелска војна окупација није почела Бушовим ГВОТ-ом – иако је
лажна тврдња о „глобалном тероризму“ у Палестини постала је кључни изговор
у напорима САД да оправдају своју некритичку подршку израелској окупацији
и апартхејда. Црно-бели појам „добар Фатах, добар Абас“ вс.
„лош Хамас, лош Ханија“ нема одјека међу самим Палестинцима
или било где другде у региону.
Буш је покушао да изједначи исламски национализам Хамаса са антидржавом
мрачњачки екстремизам Ал Каиде, тврдећи (као што је то чинио и Абас).
Хамас је дочекао Ал Каиду у Гази. Тврдња је изазвала посебно огорчење
међу Палестинцима. Али то је у складу са регионом Беле куће
стратешки приступ изједначавања, изоловања и покушаја елиминисања
све исламски идентификоване снаге које се опиру америчкој хегемонији у региону.
Део америчке стратегије укључује напоре да се успоставе или подрже владе
у региону чији је главни посао супротстављање разним врстама исламиста
отпор—мислите на Ирак, Авганистан, Пакистан, донекле чак и Либан.
Хамас нема познатих веза са Ал Каидом, која је заправо осудила Хамас када
палестинска организација одлучила је да учествује на изборима. Као
Хезболах у Либану, Хамас користи исламски оквир, а не секуларни
национализма за борбу против традиционалне борбе против окупације и за
национална политичка моћ (шта би била државна моћ да је Палестина а
држава). Пружали су социјалну и економску подршку као и народни отпор
да стекну утицај и изборну подршку на изборима који се сматрају слободним и поштеним
бивши председник Џими Картер и мноштво америчких и европских посматрача.
Опадајући кредибилитет Фатаха такође одражава глобалне и регионалне промене.
Ово је тренутак када је исламски национализам на превласти
региону, када се антиимперијализам на Блиском истоку дефинише више и
више исламистичких снага, док секуларни палестински национализам, арапски национализам,
а арапски социјализам је изгубио тло под ногама. Зато је кључно разумети
разлике између различитих праваца исламистичке стратегије. Групе
као што су Ал Каида, талибани и неки у Пакистану желе да америчке трупе напусте
региона и постојеће владе уништене да би се наметнула ригидна
теократије која намеће најекстремнија и реакционарнија тумачења о
Исламско право у широком региону у коме су националне границе и национални идентитети
су избрисани. Исламске националистичке снаге, као што су Хамас, Хезболах и
неке ирачке странке свој циљ дефинишу као крај стране војне окупације
и исламски идентификована, али углавном инклузивна (мада не и секуларна) влада
унутар националних држава.
Кључна разлика, наравно, је фокус ових организација на државном нивоу.
За разлику од Ал Каиде и других који покушавају да униште државне владе и створе
нови „калифат“ широм муслиманског света, делују исламски националисти
и борба за моћ унутар постојећих (и очекиваних) структура националних држава.
Од свог избора у јануару 2006, лидери Хамаса су јасно рекли
да је њихов оперативни циљ дугорочно примирје са Израелом, право на
повратак палестинских избеглица и стварање палестинске државе у
окупираним територијама из 1967. са којима ће управљати у коалицији
секуларни Фатах и друге фракције.
Фатах, Хамас и САД/Израел
Многи Палестинци још увек гледају на Фатах, дуго центар Палестине
националне политике, као њиховог политичког дома. Али скоро колапс
ПЛО и успон Палестинске власти коју је створио Осло и коју подржавају САД
(ПА) довело је до више критика Фатахових стратешких неуспеха и корупције
а недавно се појавила нова осуда у вези са вођством Фатаха
блиске везе са САД Као резултат тога, многи Палестинци су се дистанцирали
из организације. Људска права, социјална заштита и друго цивилно друштво
организације су биле посебно забринуте због Абасовог недавног декрета
замена постојећег закона којим се налаже регистрација НВО и других удружења
са новом наредбом која захтева од организација да поднесу захтев за лиценцу од
Палестинско министарство унутрашњих послова — и давање права Министарству
да ускрати било којој групи дозволу за рад.
Истовремено, многи Палестинци у Гази, као и на Западној обали, гледају
уз нелагоду исламски нагиб политике Хамаса. До сада друштвена агенда
они су имплементирани, посебно у вези са женама, у Палестини
контекст, конзервативан, али не и екстремистички. Да ли Хамас говори о
истина или не о њиховим дугорочним намерама, политичким условима на
тло — посебно још увек моћне секуларне снаге унутар Палестине
друштво — извршиће наметање најприсилнијих облика исламског права
мало вероватно. Многи се такође снажно противе Хамасовим бруталним војним нападима на
Фатах у Гази. Али његов легитимитет остаје, пошто је Хамас освојио Палестинце
изборе са јасном већином. Недавна анкета од 4. јула од стране Фатаха
ал-Кудс новине су објавиле 41 одсто подршке лидеру Хамаса Исмаилу Ханије,
са Фатаховим 25 одсто подељених између 13 одсто за Абаса и 12 одсто
за Марвана Баргутија, затвореног вођу Фатаховог млађег и мањег
компромитована генерација. У истој анкети Абасов премијер којег подржавају САД,
Салам Фаииад, добио је само 5 посто гласова.
Осликава се насиље унутрашње палестинске борбе последњих месеци
дубока и дуготрајна криза унутар палестинског националног покрета.
Ни секуларни национализам вођства Фатаха који је савезник САД, нити
још увек непроверени исламистички национализам Хамаса су до сада били у стању
да би Палестинцима пружили потребну врсту нове стратешке визије
да ојача ослабљени ПЛО и поново изгради сада крхки покрет
некада тако снажно заступљен.
Али чак и изван људске катастрофе борби, трагедија је то
у овој ужасној борби међу Палестинцима, обе стране су заиста
борећи се око заосталих мрвица власти. Пун хлеб снаге и
главна одговорност за насиље припада израелској окупацији
и њени амерички присталице. У 16 месеци од палестинских избора у
Од јануара 2006. до априла 2007. израелске трупе су убиле 712 Палестинаца,
скоро половина деце. Током истог периода, од којих је већина укључивала
Хамасов једнострани прекид ватре, Палестинци су убили 29 Израелаца, укључујући
војника и цивила.
Нема сумње да иза ескалације стоје америчко-израелске руке
тензије и евентуално насиље раскола Фатах-Хамас. У процурелом поверљивом
извештај који је написао бивши представник УН за такозвани квартет, Перу
дипломата Алваро де Сото је признао да су „САД јасно тражиле
сукоб између Фатаха и Хамаса—толико пре недељу дана
Мека [споразум о јединству између две фракције уз посредовање Саудијске Арабије],
Амерички изасланик је два пута изјавио на састанку изасланика у Вашингтону колико „ја
попут овог насиља“, мислећи на скоро грађански рат који је избијао
у Гази у којој су редовно убијани и рањавани цивили, јер
„то значи да други Палестинци пружају отпор Хамасу.“
Да покуша да постигне неки ниво међународног легитимитета за „дипломатију
налет” на Блиском истоку који би могао скренути пажњу са његовог катастрофалног
рата у Ираку, Буш је овог лета оркестрирао именовање свог некада и будућег
најјачи савезник, бивши британски премијер Тони Блер, као представник
квартета. Али чак и сада, упркос томе што је Блер у великој мери жртвовао своје
сопствену политичку каријеру и наслеђе на олтару америчког рата у Ираку,
Бушова администрација наставља да га вређа и не поштује. У свом последњем
наступајући пред британским парламентом, Блер је поносно рекао да је његов „апсолутни
приоритет“ у његовој новој улози био је да „припреми терен за споразумно решење“
између Израела и Палестинаца. Два дана касније, портпарол Стејт департмента
Том Кејси му је отворено противречио, рекавши: „Сигурно нема замишљања
да ће ова особа бити преговарач између Израелаца и Палестинаца.
То је било више у складу са Блеровим ранијим признавањем ограничења
сопствене улоге. Искрено разговарајући са Бушом 2006. на микрофонима они
мисли да су искључене, Блер је понудио да уради шта год САД желе,
очигледно без обзира на то шта је то било, препознајући да је оно што он
имао мали значај.
Па шта да радимо?
Подела унутар палестинског покрета—посебно насиље овог
прошлог лета — збунило је и деморалисало многе палестинске присталице
људска права и покрет за окончање израелске окупације. Али ни то
расцепи нити насиље мењају свеукупну обавезу међународног
присталице праведног, свеобухватног мира заснованог на људским правима.
Када су палестински избори резултирали исходом који је оспорио Буша
очекивања администрације, САД су одговориле потпуним економским
бојкот целокупног палестинског становништва окупираних територија.
Некако се никада није разматрала легитимност такве колективне казне
одговарајуће питање у мејнстрим америчким медијима — чак и при разговору
бојкота израелске окупације изазива тренутне оптужбе
дискриминације, подршке тероризму, чак и антисемитизма.
Глобални позив на бојкот, дезинвестирање и санкције (БДС) представља
најперспективнија кампања ненасилног економског притиска да се на силу оконча
због израелског кршења резолуција УН и међународног права. Тхе БДС
позив су покренуле палестинске организације цивилног друштва 2005. године и
Међународна координациона мрежа за Палестину са седиштем у УН. Применом
лекције и усвајање неких техника моћног глобалног
покрет против јужноафричког апартхејда 1980-их, кампања БДС
укључује различите присталице користећи широку лепезу тактика. Садржи
„друштвено одговорно улагање” презбитеријанаца и других хришћана
цркве посвећене истраживању и преокретању корпоративне подршке за
окупације и кампање акционара против Цатерпиллар-ове продаје
булдожери који се илегално користе као израелско војно оружје на окупираним територијама.
Америчка кампања за окончање израелске окупације ускоро ће одлучити о корпорацији
мета за националне кампање бојкота и дезинвестирања широм САД
Глобално већ постоје важни успеси. Док је хуманитарна
а политичка ситуација на окупираним територијама наставља да се погоршава
док Израел ескалира своју тактику завади па владај окупације и одузимања имовине,
БДС притисци су у порасту у директном пркосу. Два највећа у Британији
синдикати су недавно донели резолуције о бојкоту. Моћни
Канадски синдикат јавних службеника гласао је за подршку кампањама БДС. На југу
Африка, дом прве кампање против апартхејда, утицајна влада
званичници и кључни подржаваоци владајућег Афричког националног конгреса — АНЦ-а
Женска федерација, њена омладинска лига, Комунистичка партија, ЦОСАТУ трговина
федерација синдиката—сви су изашли за санкције како би присилили Израел да се повинује
са међународним правом.
Америчке и глобалне мировне мобилизације не могу поново изградити Палестинца
националног покрета споља и ретко нам је корисно да заузмемо страну
у унутрашњем сукобу, мимо подржавања напора јединства и рада на
брани палестинске организације цивилног друштва. Најбољи одговор на У.С.
подршка израелској окупацији и апартхејду и америчкој завади и владај
тактика против Палестинаца биће консолидација широке народне
покрет који каже не—придруживање растућем глобалном покрету за БДС као моћан
ненасилно средство које изазива подршку САД и захтева у потпуности
нова спољна политика заснована не на моћи, већ на правди и једнаким правима
за све.
Z
Филис Бенис је сарадник Института за политичке студије. Њен најновији
књига је Разумевање палестинско-израелског сукоба: Пример.