Милосовић је починио зверства. Стога је у реду за нас
чинити зверства. Он терорише Албанце на Косову. Зато можемо да тероришемо
становништво градова и села у Југославији.
Добијам мејл поруке југословенских противника милосовића који
демонстрирао против њега на улицама Београда (пре него што су почели ваздушни удари), који
реците ми да њихова деца не могу да спавају ноћу, уплашена непрестаним бомбардовањем. Они
говоре о губитку светлости, воде, о уништењу основних извора живота за
обични људи.
Крвожедном Томасу Фридману ЊУЈОРК ТАЈМС, сви Срби
морају бити кажњени, без милости, јер су „прећутно санкционисали“ своје
дела њихових вођа. То је нова дефиниција ратне кривице. Можемо ли сада очекивати
Ирачки новинар да позове на постављање бомби у сваки амерички супермаркет на терену
да смо сви ми „прећутно санкционисали” стотине хиљада мртвих у
Ирак изазван нашим осмогодишњим ембаргом.
Званични тероризам, било да се користи у иностранству или код куће, од стране млазних бомбардера
или од стране полиције, штампа увек има прилику да се објасни како јесте
никад урађено за обичне терористе. Тридесет један затвореник и девет стражара масакрирани у
Наредбе гувернера Рокфелера у устанку на Атици; двадесет осам жена и деце
из организације МОВЕ, погинули у пожару након што је њихове домове бомбардовала Филаделфија
полиција; осамдесет шест мушкараца, жена и деце из комплекса Вако који су погинули у нападу
по налогу Клинтонове администрације;, афрички имигрант убијен од стране банде
полицајци у Њујорку — сви ови догађаји су имали објашњења која су, ма колико апсурдна, била
уредно дато време и простор од стране медија.
Једно од ових објашњења је у смислу бројева, а чули смо
и Клинтон и његов колега са рачвастим језиком Џејми Шеј преносе бомбардовање Југославије
цивиле говорећи нам да је српска полиција убила више Албанаца него што смо ми убили
Срби (мада како се ваздушни удари умножавају, бројке су све ближе). Они имају
побили више него што имамо, па је у реду бомбардовати не само Србе него и албанске избеглице, не
само одрасли, али деца, и да користе касетне бомбе које су изазвале невиђено
ампутације у косовским болницама
Било је оних који су бранили бомбардовање Дрездена 1945. године
(100,000 мртвих? — не можемо бити сигурни) указујући на Холокауст. Као да једно зверство
заслужује другу. И без икакве шансе да једно спречи друго (баш као и наше
бомбардовања нису учинила ништа да зауставе хаос на Косову, него су га интензивирали). И
чули су за смрт неколико стотина хиљада јапанских грађана у атомским ударима
на Хирошиму и Нагасаки правдани страшним делима јапанске војске у томе
рат.
Претпостављам ако узмемо у обзир милионе жртава у свим ратовима
покренули национални лидери ових протеклих педесет година као „прећутно“ подржани од
њихове популације, неки праведни Бог који је погрешио читајући Фридмана могао би
уништи људски род.
Телевизијске мреже, пуне наш екран срцепарајућим фотографијама
албанских избеглица — а те приче се не смеју занемарити — нису нам дале а
пуну слику људске патње коју смо изазвали нашим бомбардовањем.
Дошао ми је мејл, порука од професора Ђорђа Видановића, в
професор лингвистике и семантике на Универзитету у Нишу: „Варошица од
Алексинац, 20 миља удаљен од мог родног града, синоћ је погођен пуном снагом. Локална
болница је погођена и цела улица је једноставно збрисана. Оно што сигурно знам је 6
мртвих цивила и више од 50 тешко повређених. У близини није било војног циља
било шта“.
То је била "несрећа". Као што је било и бомбардовање Кинеза
Амбасада. Као што је било и бомбардовање цивилног воза на мосту преко Јужне Мораве,
као што је било бомбардовање албанских избеглица на путу на југу Косова, као што је било
уништење цивилног аутобуса са двадесет четворо мртвих, укључујући четворо деце (дошло је до
редак новински опис језиве сцене Пола Вотсона из ЛОС АНЂЕЛЕС ТАЈМС).
Неке приче се појављују упркос превеликој пажњи према НАТО-у
пропаганда, свеприсутна на ЦНН-у и другим мрежама (и бестидни Џејми Ши је најавио
бомбардовали смо једну телевизију у Београду јер емитује пропаганду). ЊУЈОРК
ТИМЕС је известио о рушењу четири куће у граду Мердаре од стране противпешадијских снага
бомбе „убивши пет особа, укључујући Божину Тошовића (30) и његовог 11-месечног
ћерка Бојана. Његова супруга, у 6. месецу трудноће, је у болници.
Стивен Ерлангер је известио, такође у ЊУЈОРК ТАЈМС-у, да је НАТО
пројектили су убили најмање једанаест људи у насељу Сурдулица, у
јужна Србија. Он је описао „нагомилани шут преко уске Змај Јовине улице,
где је у уторак преминуо Александар Милић (37). Умрла је и супруга господина Милића, Весна (35). Тако
да ли су његова мајка и његово двоје деце, Миљана, 15 и Владимир, 11 — сви убијени
око подне када је залутала НАТО бомба уништила њихову нову кућу и подрум у коме
склонили су се“.
Да ли су то „несреће“, како званичници НАТО и САД свечано
уверавам нас? Једног дана 1945. бацио сам канистере напалма на једно село у Француској. Немам
представу колико је сељана умрло, али нисам мислио да их убијем. Могу ли да опростим оно што сам урадио као
"несрећа"? Бомбардовање из ваздуха има неизбежне последице убиство
цивила, а то је предвидиво, чак и ако детаљи о томе ко ће бити жртве
не може се предвидети.
Реч "несрећа" се користи за ослобађање од опаких поступака.
Ако се тркам својим колима брзином од осамдесет миља на сат улицом препуном деце и убијем
њих десет, могу ли то назвати "несрећом"? Смрти и сакаћења узроковани
бомбардовања Југославије нису случајни случајеви, већ неизбежни резултат а
смишљена и сурова кампања против народа те земље.
Када сам пре неколико недеља прочитао да се користе касетне бомбе
против Југославије, осетио сам посебан ужас. Имају стотине метала налик гелерима
фрагменти који улазе у тело и не могу се лако уклонити, изазивајући неподношљив бол. Србин
деца су покупила неексплодиране бомбе и била унакажена док су експлодирала. сећам се
био у Ханоју 1968. и посећивао болнице у којима су деца лежала у агонији, жртве
слично оружје — касетне бомбе — њихова тела пуна сићушних куглица.
Два сета зверстава — две терористичке кампање — наше и
њихов. И једно и друго се мора осудити. Али за то се мора признати и једно и друго, и ако једно јесте
посвећена огромна пажња, а други је прешао уз дата званична објашњења
уз поштовање пажње, постаје немогуће донети уравнотежен морални суд.
Био је изванредан извештај Тима Вајнера у ЊУЈОРКУ
ТИМЕС упоређујући сцену у Београду са оном у Вашингтону где је био самит НАТО
одвија. „У Београду... Гордана Ристић, 33, спремала се да проведе још једну ноћ
у подрумском склоништу од бомбе у стамбеној згради. 'Било је то заиста ужасно
синоћ синоћ. Било је експлозија сваких неколико минута после 2 сата ујутру... Жао ми је због тога
ваше вође нису вољни да читају историју.'
„Репортер јој је читао Клинтонове говоре на самиту
састанак. Звучала је растрзана између беса и суза. „Ово је дно до којег
цивилизација у коју сам веровао је нестала. Клинтонова игра улогу, пева песму
опера. То ме убија' Док је спавала, лидери НАТО-а су вечерали меке ракове и пролеће
јагњетина у источној соби Беле куће. Десерт је био мали чоколадни глобус. Јессие
Норман је певао арије. И како је последња лимузина отишла, близу поноћи. Субота ујутро
звучало сасвим јасно у Београду…“