У свом претходном коментару користио сам питање Синтије Енло: „Где су жене?“ да истражи како се родна политика користи за распламсавање патриотизма на унутрашњем плану. Шта се дешава када исто питање применимо на земљу коју САД тренутно бомбардују? Где су жене у Авганистану?
Пре него што су талибани преузели контролу над Кабулом, многе авганистанске жене играле су важне улоге у јавном животу. Жене су чиниле 40% лекара у престоници, 50% запослених у цивилној влади и 70% наставника. Од 1996. године, када су талибани преузели власт, не смеју чак ни да напусте своје домове осим ако нису у пратњи мушког рођака. Забрањено им је да раде или иду у школу.
Забрањен приступ тржишту рада, али приморани да израђују за живот због смрти или онеспособљености својих мужева, многе жене у Авганистану окрећу се проституцији. Извештај на веб сајту Револуционарног удружења жена Авганистана (ввв.рава.орг) подсећа нас на загонетку авганистанске жене која се креће јавним животом, користећи различите идентитете како би одржала свој живот и избегла смрт.
„Жене које раде у [борделу] обично носе три врсте личних карата. Једна легитимација, која их приказује као удовац са децом, користи се за добијање помоћи од канцеларија УН-а или Црвеног крста. Ове личне карте се не користе много јер брзо мењају место и не желе да се мешају са локалним званичницима. Друга лична карта, која их приказује као удату жену, користи се за изнајмљивање кућа и тако даље. Ако их талибани ухапсе због Зене (злочин секса ван брака), они користе своју трећу личну карту која их приказује као слободне жене. То што су сами помаже им да избегну да буду каменовани до смрти.”
Чак и таква домишљатост коју користе авганистанске жене да би сабрали егзистенцију може пропасти када је у питању избегавање предстојеће глади. Са сваком недељом која пролази све је мање вероватно да ће храна за зиму стићи до неопходних тачака дистрибуције у планинама – што доводи милионе у опасност од гладовања. Пошто жене имају примарну одговорност за своју децу, оне су мање покретне и имају више уста за храњење. За њих, гладовање представља посебну претњу.
Под претпоставком да не умру од глади, постоји још једна „озбиљна здравствена ситуација са којом се сада суочавају авганистанске жене“, према Популационом фонду Уједињених нација (УНФПА). „Хиљаде трудница су међу авганистанским цивилима који су последњих дана напустили своје домове и масовно се налазе дуж граница земље. Недостатак склоништа, хране и медицинске неге, као и нехигијенски услови представљају озбиљан ризик за ове жене и њихову малу децу. Чак и пре садашње кризе, лоши здравствени услови и неухрањеност учинили су трудноћу и порођај изузетно опасним за авганистанске жене.
Осим гладовања и здравствених ризика повезаних са трудноћом, авганистанске жене ће се суочити са уобичајеним ратним оружјем силовања, под претпоставком да Сједињене Државе користе Сјеверну алијансу као своје пјешаке. Роберт Фиск у лондонском Тхе Индепенденту тврди да су „гангстери“ из Алијансе познати силоватељи и убице. Деведесетих су „пљачкали и силовали пут кроз предграђе Кабула. . . Бирали су девојке за принудне бракове [и] убијали њихове породице.”
„Нисам видео Осаму. Не познајем Осаму. Зашто када се ствари дешавају на истоку, западу или северу света, проблеми морају да дођу овде и да ударе право у народ Авганистана? питала је Фарида, 40-годишња удовица и мајка четворо деце која је у уторак просила на улицама Кабула, главног града Авганистана.
„Молим се свом Богу да чим Америка нападне, прва крстарећа ракета погоди моју кућу и убије мене и моју породицу“, рекла је бивша учитељица иза свог свеобухватног вела. Изрецитовала је дугу листу невоља, укључујући глад и недостатак воде и санитарних услова у свом уништеном дому, према чланку Асошиејтед преса (9/25/01).
Да ли је ово женска верзија самоубилачке мисије? Услови који су произвели људе челичне воље који су кореографирали своју и хиљаде тренутних смрти других такође производе ово, јадна и безнадежна мајка Агхан која се моли за ватрену смрт за себе и њену децу?
Фарида и жене попут ње постале су оно што Синтија Енло назива „жене и деца“ — западна евокација невиних, беспомоћних, безгласних жртава.
Ипак, упркос притисцима узастопних репресивних влада, жене у Авганистану нису биле без гласа. Продемократско, Револуционарно удружење жена из Авганистана (РАВА) које се залаже за права жена марљиво је радило на томе да се њихов положај обзнани. Тренутно, авганистанске жене ризикују смртну казну за свој рад у организацији. Ипак, према Кетлин Рихтер која пише за З Магазине, има око 2,000 чланова, половину у Авганистану и пола у Пакистану. РАВА води тајне кућне школе за девојчице и дечаке у Авганистану, управља подземним мобилним здравственим тимовима у Авганистану и Пакистану и организује пројекте за остваривање прихода за авганистанске жене. Такође доставља организацијама за људска права извештаје о кршењима које су извршили талибани и други фундаменталисти, и производи образовне касете, одржава вечери поезије и прича, и издаје тромесечни часопис Паиам-е-Зан (Женска порука).
Колико год да су авганистанске жене жртве владе и верских правила, оне су спојиле покрет за мир и правду, чак и када стварају крхку свакодневну егзистенцију. Ипак, међународна пажња која је недавно окренута њима не даје слику о авганистанским женама као о потпуно сложеним људским бићима, већ као о „женама и деци“ из Трећег света — паушалним жртвама нецивилизоване домаће политике и примаоцима добронамерне помоћи са наводно цивилизованог запада.
Раније нису биле на западном радарском екрану, авганистанске жене се сада појављују као „трудне“, „беже“, „гладне“ и „удовице“. Све је тачно, претпостављам, али такви придеви своде Авганистанке само на збир њихових најочајнијих делова.
Авганистанске жене и мушкарци, а не западни владари, садрже семе сопственог ослобођења. Препознавање човечности свих људи — укључујући жене и децу — је саставни део решавања неправди широм света које доводе до тероризма свих врста. Не можемо да решимо тренутну кризу ако не питамо: „Где су жене?“ И не само то, већ: „Шта говоре?“ и „Шта они раде?“
