Шта је заједничко парку у Истанбулу, беби у Сарајеву, шефу обезбеђења у Софији, ТВ станици у Атини и аутобуским картама у Сао Паулу? Колико год редослед у почетку изгледао насумичан, заједничка тема се провлачи и повезује све њих. Сваки открива, на свој посебан начин, продубљивање кризе представничке демократије у срцу модерне националне државе. И свака је, као резултат, изазвала народне протесте који су заузврат изазвали демонстрације широм земље, окупације и сукобе између народа и државе.
У Турској, демонстранти излазе на улице и сукобљавају се са полицијом за нереде више од две недеље као одговор на покушаје владе да сруши дрвеће и оживи стару касарну из отоманског доба на локацији омиљеног истанбулског парка Гези. Али, као што сам навео у а дуга анализа од протеста, насилни полицијски удар на #ОццупиГези био је само варница која је запалила прерију, допуштајући да се убаци широк спектар притужби, што је на крају разоткрило кризу представљања у срцу Ердоганове ауторитарне неолибералне владе.
Сада, протести због сличних наизглед „тривијалних“ локалних притужби изазивају масовне демонстрације на другим местима. У Бразилу, мањи протести против повећања накнада за превоз у Сао Паулу открили су екстремну бруталност полиције, која је насилно напала демонстранте — чак и бибер прскајући камеру, пуцајући фотографу у очи гуменим метком и хапшење они који носе сирће да би се заштитили од сузавца. После четири ноћи насилне репресије ове недеље, чини се да протести сада добијају на замаху.
Сити растуће инфлације, урушавања инфраструктуре и тврдоглаво високе неједнакости и стопе криминала, многи Бразилци су једноставно огорчени што је влада спремна да уложи милијарде у фараонске пројекте који не само да игноришу невоље људи већ и активно поткопати то. Тхе милитаризација булдожером од сиромашних фавелас и аутохтона села уочи Светског првенства 2014. и Олимпијских игара 2016. су пример за то. Као и обично, владајућа Радничка партија изгледа више забринута за удовољавање капиталу него за помоћ радницима.
У међувремену, у Сарајеву, немогућност породице да добије путну карту за своју болесну бебу — којој је потребна хитна медицинска помоћ коју не може добити у Босни и Херцеговини — разоткрила је фундаменталне мане у срцу номинално демократске постјугословенске државе. 5. јуна, док је влада била заузета преговорима са страним банкарима о привлачењу нових инвестиција, хиљаде људи окупирана парламентарном тргу, привремено закључавајући националне политичаре унутра и присиљавајући премијера да побегне кроз прозор.
Док се конкурентске етничке фракције боре за политичку моћ, босански народ и даље пати. Играјући на карте расе и вјере, босански политичари се надају да ће народ одржати подијељеним, док ће за себе задржати финансијски плијен страних инвестиција и развојних зајмова Свјетске банке и ЕУ. Али у знак да је већина етничких подела политички него друштвено конструисани, демонстранти Оццупи Сарајево сада имају а једноставна порука за њихове политичаре: „сви сте ви одвратни, без обзира којој националности припадате.
Бугарска се у петак придружила таласу борби који је почео у Тунису и Египту 2011. године и који је недавно оживео кроз турски устанак. Након именовања медијског (и мафијашког) могула Дељана Пеевског за шефа Државне агенције за националну безбедност, десетине хиљада изашао је на улице Софије и других градова широм земље у знак протеста због његовог именовања, које је парламент одобрио без икакве дебате и са само 15 минута између његовог именовања и његовог (унапред гарантованог) избора.
Узвикујући „Мафија” и позивајући Пеевског да поднесе оставку, Бугари упозоравају своје политичаре да је достигнута граница. Откад је транзиција из државног комунизма у демократски капитализам омогућила сићушној мањини олигарха да се обогате хранећи се јавним власништвом државе, Бугарском је ефективно владала мафијашка клептократија. Као иу свакој капиталистичкој држави, политичке и пословне елите су постале једно, поткопавајући обећање о демократији Бугари су давали тзв. Крај историје.
У међувремену се чини да се Грчка коначно пробудила из сна изазваног штедњом. Након одлуке неолибералне слушкиње Тројке Антониса Самараса да преко ноћи угаси државни јавни сервис ЕРТ и отпусти својих 2,700 радника без икаквог упозорења, радници ЕРТ-а једноставно окупирани ТВ и радио станицама и наставили да емитују своје програме путем ливе стриминга, чиме је ЕРТ постао први јавни емитер у Европи којим управљају радници. Радницима ЕРТ-а су се од тада придружиле десетине хиљада демонстраната и радника, који су у четвртак одржали општи штрајк широм земље у знак протеста због затварања ЕРТ-а.
На први поглед може изгледати да су сви ови протести само одговори на локалне притужбе и да их треба читати као такве. Али док сваки контекст има своје специфичности које се морају узети у обзир, било би наивно одбацити заједничке теме које их уједињују. Као што је мој пријатељ, колега и колега сарадник РОАР Леонидас Оикономакис управо истакао у новом мишљење, турски устанак је можда почео преко неколико стабала, али не треба дозволити да нас то заслепи за шуму: очигледну структурну димензију која игра у овом новом таласу борби.
Ако узмемо а ближи поглед на сваком од протеста налазимо да они ипак нису тако локални. У ствари, сваки од њих се на овај или онај начин бави све већим задирањем финансијских интереса и пословне моћи у традиционалне демократске процесе, и дубоком кризом представљања коју је то изазвало. Штавише, протести показују растућу свест да се пракса владајуће класе „завади па владај“ свуда – гура религиозне против секуларних, Бошњаке против Срба, црнце против староседелаца против белаца, сиромашне против мало мање сиромашних и „домородаца“ ' против имиграната — само су део стратегије која нас спречава да схватимо сопствену моћ.
Једном речју, сведоци смо онога што смо Леонидас Оикономакис и ја назвали резонанца отпора: друштвене борбе на једном месту у свету које превазилазе њихове локалне границе и инспиришу демонстранте негде другде да преузму ствари у своје руке и пркосе својим владама како би донели истинску слободу, социјалну правду и праву демократију. Резонанција ових борби преко националних, етничких и верских граница нам говори да три деценије неолибералног мира од краја историје уопште нису биле „мир“; били су само привремена победа друге стране у скривеном глобалном класном рату.
Сада је томе дошао крај. Устала је нова левица, инспирисана свежим аутономним духом који се одавно очистио од устајалог идеолошког наслеђа и колективних самообмана које су анимирале политичке сукобе Хладног рата и шире. Једно скандирање демонстраната у Сао Паулу све је открило: „Мир је готов, Турска је ту!“ Као и Бугарска, Босна и Грчка — као и Тунис, Египат, Шпанија, Чиле, Мексико, Квебек и свако друго место у свету где су људи устали у глобалној борби за праву демократију.
Злослутни закључак за оне на власти је једноставан: ми смо свуда. А ова глобална окупација? Тек почиње.