Едвард С. Херман
Тамо
није боље место од страних избора за посматрање безобразлука САД
интервенционизам у иностранству, његов груби двоструки стандард између мета и клијента
државе, и пропагандна служба мејнстрим медија у прилог њиховим
империјалне политике земље. Једна од карактеристика ове услуге је журба медија да
усмерити пажњу на изборе које званичници проглашавају важним. Дакле, када се
Реганова администрација је покушавала да потврди своју интервенцију у Салвадору
избори који показују да Салвадорци одобравају нашу локалну политичку
инструмент, око 700 новинара присуствовало је тим изборима 1982. године; и пажња
избори у Салвадору окончани тек након што су Сједињене Државе то постигле
циљ да се оконча радикална претња и да се успостави неолиберални режим.
С обзиром да је руководство Југославије сада мета америчке политике дестабилизације,
поново су медији скренули пажњу.
Of
критична важност, такође, јесте чињеница да не само да је правац
пажња утврђена званичним дневним редом, тај дневни ред такође диктира
карактер и специфичан садржај медијског извештавања. Како њихова влада претпоставља
право да се интервенише на страним изборима, медији то такође схватају као а
дато, и ретко ако икад помиње чињеницу да је страни новац упумпаван у САД
предизборна кампања је забрањена америчким законом. О томе се никада није разговарало током
интензивну америчку интервенцију на изборима у Никарагви 1980-их, нити
да ли је поменуто у вези са отвореним издацима од најмање 77 долара
милиона на југословенским изборима овог месеца. Ово ћутање представља медиј
интернализација званичне царске охолости и привилегија.
Оба
ЕУ и САД су обећале да ће санкције бити елиминисане ако
Слободана Милошевића свргну југословенски бирачи. Сједињене Државе и НАТО имају
такође се бавио звецкањем сабљама, уз појачање војних снага у
Медитеранске и трупне вежбе у суседним државама попут Хрватске. Ово је
оправдано на основу претње неравноправног терена и могуће
превара од стране Милошевића, али наравно, за ове интервенције би се могло рећи да чине
неравноправан терен и политика условљавања укидања санкција
на конкретан изборни резултат је облик уцене. Када је Џорџ Буш урадио
исто 1990. обећавајући да ће укинути санкције и опозвати контра само ако
Гласачи Никарагве изгласали су да Сандинисти нису у функцији у корист САД
избора, мејнстрим медији никада нису сугерисали да је ова претња уцена
а можда и неморално и злобно. И овде опет у случају Југословена
избори, претња уценом и други облици интервенције се виде као
савршено разумно.
In
амерички мејнстрим медији су више пута извештавали о југословенским изборима
изразио страх америчких званичника и противника Милошевића да ће избори
намештао и да је демонизовани вођа претио да ће украсти изборе
преваром (нпр. Ерлангер, „Страхује се да ће Милошевић ригати гласање“, НИТ,
24. септембра; Флајшман, „Под лупом света Југословени одлазе у
анкете: Неки страхују да ће Милошевић покушати да покраде изборе“, Фила.
Инкуирер, 24. септембар). Ово је могућност, али није заснована на доказима
у медијима или на сцени у Југославији. Два канадска делегата посматрача
оценио да су тамошњи изборни услови отворени и без икаквог мешања полиције
као и на свим западним изборима, а делегати посматрачи су били слободни да посете било које
бирачка места и представници свих партија били су активни на таквом гласању
места. Основни услови слободних избора били су много ближе испуњени у
Југославији него у Салвадору 1982. или 1984. или у Русији 1996. и 2000. године.
Ел Салвадор, провидне гласачке кутије и потреба да се пријавите за нумерисане
гласачки листићи угрозили су тајност гласања у друштву у којем је војска убијала 800 људи
цивила месечно, а левица је била ван гласачког листића на основу директне
државни терор и претње смрћу – али мејнстрим медији у САД то никада нису приметили, и
сматра да су ови избори „корак ка демократији“.
случај Русије је подједнако откривајући. Јељцинова победа 1996
остварен тешким кршењима правила о трошењу кампање, подмићивањем од
новинари, медијска пристрасност и једностраност која много више фаворизује актуелног председника
озбиљније од свега у Југославији и могућа превара у пребројавању. Али у овоме
У случају да је западна интервенција била на страни актуелног председника, дакле мејнстрим
медији овде никада нису говорили о превари и намештању и поново су открили да је то било
„Победа руске демократије“ (изд. НИТ, 6. јул 1996). Исти
догодило на Путиновим изборима 2000. Као именовани наследник Јељцина и а
„реформатор“ (у посебном западном значењу – фаворизовање отварања тржишта
и приватизација по сваку друштвену цену) одобриле су га САД
и њених савезника. Чињеница да је био бивши оперативац КГБ-а и да је постигао своје
популарност тако што је убио много више чеченских цивила него што је Милошевић учинио Албанаца
на Косову је стога било ирелевантно. Још једном, дакле, амерички медији јесу
не узнемиривати се ни због етничког чишћења ни због сумњивих карактеристика
изборни процес – нема наслова о претњи намештањем или преваром. Ово је било а
"реформатор"!
On
9. септембра 2000. Москва Тајмс је објавио масовно разоткривање Путина
изборни тријумф заснован на шестомесечним истражним напорима („И победник
Да ли?"). Њихови репортери су путовали по провинцијама разговарајући са званичницима
и поређење званичних података о гласању са онима које је објавила савезна
влада. У великом броју случајева ово је дало чврсте прима фацие доказе о томе
превара, која је допуњена многим анегдотским доказима о пуњеним и
уништени гласачки листићи. Они су забележили инфлацију бирача од 1.3 милиона у року од неколико
месецима непосредно пре избора, група бирача коју су назвали „мртвом
Душе“ по чувеној Гогољевој причи, али су приметили да су Гогољеве стварне
иако мртви људи, док су Путинови били само измишљотина. Ово сензационално
чланак је објављен само у Лос Анђелес Тајмсу, који је то учинио под
откривајући наслов „Шеф избора у Русији одбацује оптужбе за превару у председничким
Гласајте.“ Другим речима, у раду се налази не износе детаљније
прво проучите, даје приоритет званичном руском одрицању одговорности. Али ово је било
релативно поштени лист – други који су Путинове изборе сматрали другим
корак ка демократији преферирао третман црне рупе за ово незгодно
вести.
As
једна релевантна споредна тачка, Организација за европску безбедност и сарадњу
(ОЕБС) је послао неколико стотина посматрача да посматрају победу Јељцина
1996. и изборно такмичење за Путина, које су прогласили слободним и поштеним,
иако несавршен, а у случају Путинових избора питали су руски
власти да сагледају могуће недостатке! ОЕБС је открио руски медији
„плуралистички и разнолики“. Мат Таибби истиче у свом „ОСЦЕ–Тхе
Организација за санкционисање коруптивних избора“ (Изгнанство, број 18/99,
14-28. септембра 2000.), да је ОЕБС чак издао извињење за децембар 1999.
Узбекистански парламентарни избори, са својих 93 одсто гласова у корист државе
странке, излазност од 98 одсто и „истински совјетска статистика
профил“ (Таибби), али за коју је ОЕБС утврдио да је „недовољно“ (не
„није далеко”) демократских стандарда.
On
са друге стране, ОЕБС је утврдио да су српски избори 1997. године
„суштински мањкав“, а та државна телевизија је тамо приказала „јасан
и доследну пристрасност“, иако је „постојао похвалан напор да се
обезбедити свим кандидатима бесплатно политичко оглашавање, сразмерно
њихово представљање у парламенту“ и опозициони радио и ТВ
станице су постојале. О тврдњи ОЕБС-а да „медији на руском
федерација остаје плуралистичка и разнолика“, коментарише Таибби да „Ако
Ви сте живели овде у Русији последњих годину и по дана, знате то
програм државне телевизије и радија није само водио кампању искључиво у корист
Путиновог режима, али је активно убијао своје политичке противнике…“
Штавише, „није било 'похвалног напора' било које врсте да се обезбеди
други кандидати са бесплатним политичким оглашавањем.“ У ствари, ови
кандидати су били скривени. И ван великих градова „штампа у
руски региони тешко да би могли бити даље од тога да буду „разноврсни и
плуралистички“.“
Таибби
такође примећује да је ОЕБС био много фокусиран у расправи о српским изборима 1997. године
о неслагањима у пребројавању гласова. Таква забринутост није приказана у његовом извештају
о Путиновим изборима и бројним очигледним лажним елементима откривеним у
извештај Москва Тајмса им је у потпуности избегао. Гледајући њихов третман према
Српски избори 1997. и Путинови избори, Таибби каже да је „тешко доћи до тога
сваки закључак који не укључује свесни напор ОЕБС-а да
забелити прљаве изборе“.
In
укратко, образац систематске пристрасности и пропагандне услуге применљив на
Амерички мејнстрим медији који се баве иностраним изборима попут оних у Југославији
а Русија такође карактерише САД и НАТО у којима доминирају ОЕБС, који са
помоћ Вилијама Вокера, шефа Косовске верификације кога су именовали САД
Мисије, који је почетком 1999. помогао у стварању терена за НАТО рат бомбардовања и
организовао везу ОВК и НАТО-а и кооперативне операције током бомбардовања које
уследила.