Паника и страх међу политичарима, медијским стручњацима и грађанима од обале до обале у периоду након 11. септембра створили су политичку климу која је омогућила Белој кући и америчком Министарству правде да донесу низ закона и политика које нису само систематски одузели многе наше уставне слободе.
Уз саучесништво двопартијског Конгреса, ове драконске мере су укључивале проширење овлашћења прислушкивања и тајне претраге према Патриотском закону САД; директиве државног тужиоца које налажу широка испитивања младића блискоисточног и јужноазијског порекла; ерозија привилегија адвоката и клијента, слободе медија и права имиграната; оправдање расног профилисања као легитимне полицијске праксе и укидање прописа који регулишу процедуре прикупљања обавештајних података.
Прећутно, али неоспорно, такође је било разумевање да ће примена ових нових мера бити расизована, при чему би највећи терет падао на обојене особе. Међутим, када је Бушова администрација најавила увођење операције ТИПС, можда је прешла границу онога што се сматрало прихватљивом жртвом уставне заштите у име рата против тероризма. А једна од оних линија које је Бушова администрација можда нехотице прешла јесте да отвори затворену заједницу Беле Америке за тактику полицијске државе која је дуго деловала у заједницама са великом популацијом Азијата, Латиноамериканаца и црнаца.
Прошлог месеца, када је ФБИ једнострано објавио да пропагира нове смернице које ће проширити далекосежна овлашћења на своје агенте да надгледају интернет, њушкају по џамијама и држе на оку људе свуда, од локалне библиотеке до протестних демонстрација, вести су убрзане реакције унутар црначке заједнице у распону од неверице до беса и страха праћене позивима да се одупре овом неуставном задирању у грађанске слободе и право на неслагање. У медијима и међу већином политичара, међутим, није било малог отпора и само су неколико грађанских слободара и неки леви коментатори подигли глас у знак протеста.
Неизговорено, али прећутно разумевање било је да ће расно профилисање, посебно међу Арапским Американцима, Јужноазијским држављанима и муслиманима, бити главна мета ФБИ. То што би то поткопало недавна разоткривања недоличног понашања полиције у вези са расним профилисањем била је добродошла колатерална корист за агенције за спровођење закона на локалном и националном нивоу. Унутар афроамеричке заједнице, међутим, баук програма ФБИ њушкања, Цоинтелпро, је живо сећање широм црначког политичког спектра и ова заједница је водила у протестима ослобађајући необуздани ФБИ над становништвом.
„Чини се да се континуираном пркошењу администрације уставним мерама заштите не назире крај“, изјавио је декан Црног клуба и високо рангирани члан Правосудног комитета Представничког дома Џон Коњерс (Д. Ми.). „Сваки покушај владе да институционализује иста овлашћења која су дозволила ФБИ-ју да незаконито шпијунира активности организација за грађанска права и открије информације о приватним пословима Мартина Лутера Кинга,“ наставио је, „представљао би срамотан корак уназад за грађанске слободе у овој земљи“.
Ова забринутост је заправо била блага у поређењу са уводником Била Тејтума, издавача и председника одбора НИ Амстердам Невс, који је ФБИ назвао „потпуно корумпираним“. Наставио је у уводнику од 3. јуна: „Једном давно, за ФБИ се говорило да су лоши момци били на врху листе најтраженијих. То је било тачно, осим лоших момака који су били богати и славни. . .” Линда Бурнам, директорка Ресурсног центра за жене обојених са седиштем у Берклију, подсећа нас „из сопствене историје знамо колико спремно влада прибегава шпијунирању и ометању да би угушила легитимне протесте и сви ћемо живети да зажалимо што су преузета широка овлашћења за надзор од стране ФБИ.”
Црнац који је проживео битке за грађанска права 1960-их и 1970-их није могао а да не види ревитализовану баук Цоинтелпро-а, контраобавештајну политику коју спроводи ФБИ против свих политичких неслагања, а посебно против оних који су укључени у расну правду кретање. Ова реметилачка и незаконита активност ФБИ-ја није била усмерена само на групе попут Партије Црног пантера која је позивала на радикалну трансформацију расних и класних односа, већ и на групе попут Студентског ненасилног координационог одбора или чак умереније формације као што је Конференција јужног хришћанског руководства.
Цоинтелпро није само прикупљао податке о људима. Био је то свестан програм за неутрализацију политичких неистомишљеника. Ове активности су укључивале инфилтрирање афроамеричких група и подстицање раздора и антагонизма међу различитим групама и појединцима, изазивање брачних потешкоћа за активисте и политички мотивисане ревизије пореских пријава пореске управе. Још нечувеније су биле активности ФБИ-а на подстицању и сугерисању насилних и незаконитих радњи црначких група.
Јасно, ако је остатак нације имао амнезију о историји ФБИ-ја и полицијским доушницима, Црна Америка није. Сада се чини да Операција ТИПС – Систем за информације и превенцију тероризма – функционише као позив за буђење за Белу Америку. У целом политичком спектру дижу се гласови узбуне како би се спречила његова примена јер се чини да иде „предалеко“. „Предалеко“ то свакако иде и ако би операција ТИПС постала закон, Сједињене Државе би биле на добром путу да успоставе скеле за полицијску државу која одражава најгоре злоупотребе диктаторских режима попут нацистичке Немачке и посебно Гестапоове широке полицијске мреже доушници.
И попут историје Гестапоа, који је своју репресију и насиље прво усмерио на левицу и на Јевреје, а затим је обухватио све Немце, операција ТИПС показује мало расних баријера. Бушова администрација жели да спроведе огромну интерну шпијунску мрежу регрутујући милионе доушника да делују као „додатне очи и уши за спровођење закона” које би извиђале „сумњиве активности које су потенцијално повезане са тероризмом”.
Човек не може а да се не подсети на нацистичку Немачку и како су људи могли да буду бачени у затвор или још горе једноставно на реч комшију. , председник Буш је предложио почетно регрутовање милион волонтера – писмоноша, комуналних радника, инсталатера каблова и других чији посао им омогућава приступ приватним резиденцијама – да пријаве „сумњиве“ активности. То би значило да ће домови људи бити претресани без разлога или налога, а то би такође окренуло комшије против суседа и потенцијално изазвало хиљаде неразумних и неоправданих оптужби против невиних људи, оптужби које би исцрпиле ресурсе федералних истражитеља.
ФБИ је већ признао да његове слабости не леже у способности прикупљања информација, већ у способности да анализира релевантне податке који би резултирали спречавањем стварне терористичке активности.
А шта је са злокобнијим мотивима? Које гаранције постоје да личне притужбе неће бити претворене у политичке оптужбе за издају или тероризам? Шта ако се неко посвађа са комшијом и жели да их ували у невоље, не због стварне сумње на тероризам, већ зато што га не воле? Шта ако сте расиста и уђете у кућу, а они имају слику Мартина Лутера Кинга? Или чак слику Фредерика Дагласа? (Његов постер који поседујем изузетно личи на Карла Маркса.).
И ово нас доводи до тога шта представља сумњу? Шта је са постером који објављује поруку са којом се доушник ТИПС-а не слаже или верском иконом која није хришћанска – да ли то постаје основа за сумњу у симпатије према тероризму?
Један број људи почиње да види предлог ТИПС-а као нечувену инвазију на приватност у животима невиних људи, упад који угрожава начин живота у САД колико и ужасно уништавање живота и имовине које се догодило 9.11. Национална ватрена олуја је почела да се ствара против овог програма. Чак и међу члановима Конгреса може се уочити изразита слабост – тело где је половина његових чланова добила оцену „Ф“ на листи за грађанска права коју је припремила НААЦП за своју националну конвенцију у Хјустону.
Та слабост је изражена растућом контроверзом о ТИПС-у у Конгресу. Један од примера је да републиканци и демократе у Представничком дому, као део закона којим се ствара ново Одељење за унутрашњу безбедност, подржавају језик који је предложио лидер већине у Представничком дому Рицхард Армеи који би забранио операцију ТИПС.
Нажалост, закон о домовинској безбедности који је на чекању у Сенату не укључује такве забране ТИПС-а. Дакле, осим ако Сенат не делује посебно да убије систем за информисање и превенцију тероризма, то би могло значити да ће ТИПС преживети. Није јасно шта ће Сенат урадити, али ће вероватно гласати о закону у наредним данима, а судбина ове дубоко репресивне мере полицијске државе могла би да буде на Сенату.
Међутим, за разлику од Патриотског закона САД и других репресивних мера, операција ТИПС није била у стању да сама себе кодира. А ово би могло значити његов крајњи неуспех јер Бушова администрација предлаже програм за који се сматра да ће захватити шири спектар белаца у своје подмукле мреже него што су то до сада имале друге расно кодиране репресивне мере. И без обзира на жеље реакционара који данас насељавају Белу кућу, остатак земље очигледно још није спреман да раширених руку дочека фашизам.
Френсис М. Бил је политички колумниста новина Сан Францисцо Баи Виев и национални секретар Конгреса црних радикала. Контакт [емаил заштићен]