Осим ако нисте били веома богати и десничари, последњих десет година је било веома тешко поднети. Лицемерје и корупција Клинтонових били су довољно лоши; али они су били наши анђели чувари у поређењу са скорбутним зверовима који сада владају над нама: арогантни, дрски, безобразни, груби; паклени да гурне ионако несигуран свет преко ивице у потенцијалну економску и војну катастрофу без дна.
Наравно, оно што прети у било ком погледу није у потпуности кривица САД. Али са моћи иде и одговорност; и иако наша моћ данас није онаква каква је била, рецимо, пре 20 година, ми и даље имамо више моћи од било које друге; за неко време. Фокалне тачке за две надолазеће кризе су 1) финансијска крхкост и 2) Ирак, при чему Кина брзо напредује у оба аспекта. Што је још горе, обоје су блиско повезани са свим осталим у својим областима колико и једно са другим; „искра“ би могла да постане пакао. Паклена економија.
Прво, АБЦ светске економије: А) САД и глобалну економију сада углавном покрећу финансије, којима доминирају САД Б) Глобалним финансијама доминирају шпекулације у валутама, којима доминира спољна задуженост САД. Ц) Спољна задуженост САД мора наставити да расте за „здравље“ светске економије. Ако то престане да ради, то ће одмах изазвати панику продаје у доларима, праћену глобалном рецесијом.
Међутим, ако и док наш спољни дуг настави да расте, прекретница ће само бити одложена; будући да је одложен, крајњи колапс ће бити тежи. Могуће је да постоји сигуран излаз из ове ужасне заврзламе; ако постоји, Бушова банда би била мрска да то чак и разматра. Последњих неколико година наш спољни дуг је растао убрзано; а економска катастрофа је тиме одложена. Кључни елемент у том процесу била је Бела кућа; гледа на процесе са одобравањем – као што би могли. Зашто?
Јер, 1) америчка привреда је дуго била и остаје „потрошач последње инстанце“ за остатак светског извоза; али, 2) како ми позајмљујемо да бисмо их купили (и такође трошили у иностранству на рат и инвестиције) долар је пао на вредности, а наш извоз је стимулисан; међутим, 3) то слаби извоз странаца у нас; сада нас коштају много више.
Ставка: Од 2002. године долар је пао за 38 процената у односу на евро; 23 одсто према јену; 25 одсто у односу на канадски долар. Године 198. били смо дужни преко трилиона; данас је наш нето дуг према другима преко три трилиона. (Наши највећи кредитори, по реду, су Јапан, Кина, Тајван и Јужна Кореја; ми њих преко трилиона.)
Може ли тај балон трајати заувек? Шпекуланти знају одговор на то; за њих је то само питање „када“, а не „да ли“. Недавни извештај Централ Банкс Публицатион извештава да је од 65 анкетираних централних банака, две трећине „почеле да пређу са долара на евро“. („Боттом Доллар“, Невсвеек, 3-15-05). Данас они „замењују” доларе; сутра?
То је спољни дуг; додајте на то наш увек растући скуп планинских домаћих дугова – домаћинстава, предузећа и националног. Узети заједно, оба скупа дугова су кључ и за „благостање“ америчке и глобалне економије – и, као и за спекулације у свим сродним документима.
Нивои домаћег дуга су једнако нервозни колико и злослутни: општи пад у плаћању и бенефицијама за већину значи мекоћу потражње потрошача која се може надокнадити само сталним повећањем већ болно високог дуга домаћинстава (просечан месечни дуг премашује просечна месечна примања); број корпорација у проблемима са великим дуговима је већ велики – што симболизује ГМ, донедавно АМЕРИЧКА компанија, која сада губи милијарде годишње док мора да се задужује за своје пензије; а наш национални дуг сада расте на око пола трилиона годишње, потпомогнут и подржан Бушовим смањењем пореза за богате и корпорације; плус рекордни војни расходи. Кад смо већ код тога: ратна дрхтавица.
Постоји све већи број постојећих и потенцијалних ратова, првих и текућих на Блиском истоку. Избори у Ираку, које је поздравило толико много раније сумњиваца, како у САД тако иу иностранству, тек треба да покажу свој пуни смисао. Сада заборављени, постојали су и дивни „слободни избори“ у Вијетнаму десетак година пре него што смо изашли одатле, године које су убиле више од 3 милиона. Чини се да се заборавља да су велике шансе да се издржи грађански рат у Ираку (што се тиче Курда и шиита, и сунита против оба).
У међувремену, порасле су наде у пристојно решење полувековне окупације Палестине од стране Израелаца; али претпостављени одлазак неколико хиљада Израелаца из Газе сматра се важним само од оних Израелаца који се томе огорчено противе — јер се, у међувремену, одвија илегална градња на Западној обали, по Шароновим упутствима.
Не говорећи ништа о Либану/Сирији, превише је разлога да будемо забринути колико се САД ризично понашају према Ирану – са, наравно, мало или нимало разумевања у Белој кући (или САД) зашто нас Иранци презиру . За шта? За критичну улогу коју је одиграла ЦИА у рушењу демократски изабране владе Мосадека (1951) и нашег каснијег „партнерства” са немилосрдном диктатуром „шаха” – све до њеног збацивања од стране Хомеинија 1979.
На Далеком истоку, изгледа да је Буш одлучан да онемогући ону тешку ситуацију. Северну Кореју је могло убедити да прекине са својим опасним нуклеарним развојем у замену за економске користи (предложено у годинама Клинтонове); али САД су у супротном смеру – упркос томе што се Јужна Кореја опире. Потпуно неоправдани корејски рат убио је милионе корејских цивила и уништио њихове градове; најоштрије, Пјонгјанг. Чини се да смо то заборавили; Корејци нису.
Сада додајте Кину и Тајван и САД у неред. Некада пацифистички Јапан и изгледа да смо одлучни да охрабримо „независне“ Тајванце да појачају своје напоре, упркос томе што се већина Тајвана противи. Као што је Чалмерс Џонсон недавно написао: „Ако би Сједињене Државе и Јапан – који су Тајван учинили својом колонијом од 1895. до 1945. – препустили Кину и Тајван сами себи, чини се могућим да би смислили модус вивенди. Тајван је већ уложио око 150 милијарди долара у копно, а две економије се сваким даном све више интегришу…“ (погледајте ТОМДиспатцх.цом)
Послератни устав Јапана који су написали САД демилитаризовао га је; то је наравно омогућило безброј америчких база широм Јапана (и Окинаве); сада постоји пренаоружавање Јапана које подстиче САД: они се пренаоружавају, купују оружје од нас и шаљу 550 јапанских војника у Ирак. Цоси. Ставите економске и политичке/војне тензије заједно, додајте кризу нафте која нестаје у настајању – која спаја економске и војне тензије у смртоносни загрљај – и ми гледамо у застрашујући свет; страшније, треба разумети, од онога што је непосредно претходило Првом светском рату.
Али ништа од претходног не може бити потпуно без озбиљног погледа на Кину. Пошто је расла по просечној стопи од преко 9 процената од 1980-их, њена привреда се сада налази међу 5 најбољих у свету; у року од деценију или две, очекује се да ће се рангирати одмах иза САД и Јапана - најмање.
И упркос и због својих тоталитарних начина и средстава, она стоји као једина капиталистичка економија у свету са било чим што је приближно у могућности да води своју економију. Осим, можда, Јапана; ако јесте, како објаснити његову неспособност да превазиђе равну економију током 15 година? Сједињене Америчке Државе? То је смејати се и плакати. Само Кина има било какав степен независности од САД у креирању политике; земља у којој се Алан Гринспен, љубитељ десничарских фантазија Ајн Ранд већ пола века, види као мудрац.
Бушова администрација се понаша према Кини као да су ово дани „отворених врата“ и топовњача 1899. Сада нас Кина има за длаку по питањима трговине и, што је најважније, финансија: не само да имају огромна залиха долара, већ имају велики утицај и на Северну и Јужну Кореју, као и на Јапан: они су највећи купац Јапана (сећате се када смо ми били?). Ипак, Јапан – његов премијер, а не народ – понаша се према Кини (што се тиче Тајвана) као да је то било 1895.
Светску економију издржава сулуди и неодржив дуг. Кина је изван малтретирања; као што је вероватно и Иран. Ирак је ван контроле. Да је наше руководство најбоље у нашој историји, били бисмо у дубоком доо-ду (као што сам рекао Буш); али је најгоре. Морамо радити шире, дубље и чешће. Сада.