Ево државе коју користи империјална сила да наметне свој ред у региону. У свакој сфери, са сваким доларом војне помоћи коју добије од САД, колумбијска држава иде овим путем. И у том смислу су истраживачи из Венецуеле и колумбијски члан Конгреса Густаво Петро упозорили на долазак Израела у Јужну Америку.
Колумбијски министар унутрашњих послова оптужује Чавеза и Лулу. Чавез одговара. Затим, Урибе захтева да Чавес протера герилце за које колумбијска војска тврди да су у Венецуели и да Чавес заустави наводни 'прекогранични тероризам' из Венецуеле. У року од неколико сати након ове изјаве, бомба експлодира испред колумбијског конзулата у Каракасу, погодно темпирана да пружи истинитост Урибеовој тврдњи. Имамо јужноамерички Израел, који се обликује.
Аналогија може ићи даље. Колумбија много више личи на данашњи Израел, заједно са поседом окупиране Палестине, сада када је колумбијска држава успела да створи бескрајни сукоб са растућим расељеним становништвом.
Два милиона је расељено између 1946. и 1958. у грађанском сукобу званом Ла Виоленциа, у којем је убијено 200,000. У протеклих 20 година 2.5 милиона је расељено. Популација величине окупиране Палестине интерно је расељена у Колумбији. То је мањина становништва, али је велика мањина.
Из велике масе људи који су деценијама трпели насиље, и настављају да страдају, долазе наоружане групе са психологијом и праксом која одржава сукоб: сукоб са својим коренима, самим постојањем, у држави која одбија да призна и одбија за решавање проблема. Држава уместо тога бира да искористи жестину герилског непријатеља, жестину изазвану самим понашањем државе, да одржи жестину државног и парадржавног насиља.
То је зачарани круг који се пажљиво инкубира, узгаја, негује и репродукује. Масакри који су спроведени против либерала 1950-их створили су герилске групе које су често вршиле сопствене масакре против конзервативних, а понекад и аутохтоних кампесина (попут масакра тинигуа у Гвајаберу). Држава је тада могла да води свој рат против 'бандолероса', а осим тога, имала је на располагању многе конзервативце који су тражили освету јер су били жртве жртава конзервативаца.
Историја се великодушно понавља у данашњем насиљу. Поново су жртве и жртве жртава и ожалошћени жртве у растућој спирали. Герилци регрутују стотине младих са сваким паравојним масакром. Парас је пријавио да је зона 'очишћена', али у стварности герилска војска расте.
Акције герилаца стварају нове осветнике државе и парадржаве чији су поглавари деца родитеља које су герилци убили. Постављене су две групе: 'Палестинци' и 'Израелци'. Као у Израелу/Палестини, већина Палестинаца и Израелаца не спроводи терор, али они који га користе налазе довољно подршке да наставе из године у годину.
Државни тероризам Колумбије, као и израелски, легитимисан је у смислу борбе против тероризма, а један терор храни другог. Данас постоје не само сеоски масакри, већ и ваздушна бомбардовања која не циљају само герилце, већ убијају цивиле (као у Гази или на Западној обали), као што су то учинили у добро познатом случају Санто Доминга (Араука) иу мање познати случајеви у старој демилитаризованој зони или у Планадасу (Толима), Чачарици и тренутно у Ел Кармену (Норте де Сантандер). С друге стране, нису само отмице и напади, већ и страшни бомбашки напади који, као у Израелу, убијају и цивиле.
Аутори бомбашких напада на куће и аутомобиле у Колумбији нису муслимани као млади бомбаши самоубице у Палестини. Они, дакле, не иду у рај са бомбама које их убијају, али су им психологија и мотивација слични. Слично као и психологија и мотивација Урибеа и Схарона.
Континуирано расељавање Палестинаца у вестима данас има своју паралелу у 200-300,000 кампесина, домородаца и афро-Колумбијаца који су сваке године расељени у Колумбији, којима их је бескрајна природа оружаног сукоба отргла са њихове земље.
Иста перверзна међународна динамика одржава сукоб, чинећи Колумбију Израелом у региону, земљом коју САД користе да контролишу Венецуелу и њену нафту (као што је сенатор Ковердел најавио пре 3 године), земљом која је некада контролисала Бразил, Еквадор, Боливију, наметнути ФТАА и/или билатералне трговинске споразуме широм континента.
Урибе сања да Цхавеза третира као Садама, а Лулу као Садата. Али овде аналогија потпуно не успева и стратегија Ковердела и Урибеа се показује као веома крхка.
Зато што крхки јужноамерички Израел има 68% свог становништва у сиромаштву, заглављен је у економској кризи од које се тек веома споро опоравља по цену повећања свог растућег јавног дуга и ризика од фискалне кризе. Има велике, растуће ратне порезе.
Њен неолиберални економски тим могао би да се такмичи са аргентинским Кавалом и за прошлу срамоту и за садашњу славу. Његова будућност зависи од спремности Вашингтона да преузме економске трошкове овог Израела пре него што се сруши као свака стара Аргентина или Индонезија. Урибе се клади да ће га Вашингтон одржати шта год то коштало њега и корумпиране касте лидера традиционалних партија и спекулативних латифундиста. Тиме је Урибе учинио Колумбију опасношћу за цео свет.
[превео Јустин Подур]
Хектор Мондрагон је колумбијски активиста и економиста и редовни коментатор ЗНета са седиштем у Колумбији.