Српски парламент је 3. јуна гласао са 136 према 73 за ратификацију услова
прекид ватре са НАТО-ом. Документ је Слободану био достављен руком
Милошевића претходног дана фински председник Марти Ахтисари и др
Специјални представник Русије за Југославију Виктор Черномирдин. Извештаји о
последњи састанак трија лицем у лице у Београду приказао је Милошевића као
питајући их да ли су услови наведени у документу били
„најбоље“ које је „хтео да добије од НАТО-а“ (Њујорк
Тимес). „Морао сам да будем искрен“, рекао је Ахтисари медијима; "било је
најбоља понуда коју је међународна заједница могла дати“.
Најспорније питање између НАТО-а и Срба је увек било завршено
команду и састав било које цивилне или војне снаге тог једног дана
могао бити уведен на Косово. Прошлог октобра Срби су прво пристали да дозволе
2,000 ненаоружаних посматрача ући на Косово под окриљем Организације
за безбедност и сарадњу у Европи. Касније, током разговора одржаних у
Цхатеау Рамбоуиллет у Француској, поново су понудили да дозволе робуснији
међународног цивилног присуства на Косову, под условом да је под командом
Уједињених нација и укључивао је значајан руски контингент.
Али Београд се никада није поколебао у свом одбацивању окупације од стране стране
војно присуство извучено из супротстављених страна Контакт групе: тхе
САД, УК, Француска, Немачка и Италија - то је заправо "петља".
данас заузима Косово. Не једном. Не од првог дана разговора у Шатоу
Рамбује даље.
Тек што је Скупштина Србије ратификовала споразум од 3. јуна
Асошиејтед прес је објавио превод на енглески. У наредне
седам дана је репродукован документ Ахтисари-Черномирдин-Милошевић
око света. 7. јуна стални представник Немачке у
Уједињене нације су званично пренеле документ Савету безбедности
(Документ С/1999/649). Састанак у Келну следећег дана, чланови Контакт
Група је израдила резолуцију Савета безбедности која је укључивала документ од 3. јуна
као Анекс ИИ (С/1999/661). И 10. јуна Савет безбедности је усвојио
Резолуција 1244, која је још једном укључила услове документа од 3. јуна као
Анекс ИИ.
Тако од 10. јуна српски парламент и 15 чланова обезбеђења
Савет (са изузетком Кине, која се уздржала од гласања) је био
представио, прочитао, разумео, расправљао и прихватио документ који
потврдио исте услове које је српски парламент прихватио седам дана
пре него што. Оно што је најважније, сваки нацрт овог документа је захтевао (између осталог)
распоређивање међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову,
под покровитељством УН и поступајући у складу са Поглављем ВИИ Повеље УН-а
Поглавље ВИИ мисија је јасно намењена да значи под командом и контролом од
Комитет војног особља Савета безбедности (чланови 45-47 УН
Повеља). Не-поновити: не–под командом и контролом једностраног или
мултилатерална моћ која делује независно од Савета безбедности и супротно
до поглавља ВИИ Повеље УН.
Наравно, оно што би се на крају догодило на терену на Косову било је друго
материја.
Дан пре гласања у Савету безбедности, Њујорк тајмс је закопао веома
кратак и веома радознао чланак од 176 речи на страни А13. Под називом „Нестали
Фуснота: 'НАТО у језгри'", наводи се у чланку да "Када је
Скупштина Србије изгласала је прошлог четвртка међународни мировни предлог
[3. јуна], изостављена је једна фуснота о учешћу НАТО-а у безбедности
сила која би ушла на Косово…“
Према Тајмсу, у „фусноти која недостаје“ стајало је: „То
подразумева се да НАТО сматра међународним безбедносним снагама са
„значајно учешће НАТО-а“ значи јединствено командовање и контролу и
имајући НАТО у средишту. То заузврат значи јединствени НАТО ланац командовања
под политичким руководством НАЦ-а [Северноатлантског савета]…“
Најмање три ствари су биле упечатљиве у овој малој причи:
Прво, Тајмс није цитирао ниједан извор за запањујућу тврдњу да је Сецонд
Фуснота уз споразум од 3. јуна не само да је постојала, већ је и постојала
"изостављен" из документа који је ратификовао српски сабор.
Друго, ниједан званични нацрт споразума од 3. јуна то никада није открио
садржао другу фусноту. На пример, када је Савет безбедности гласао за
усвојити Рез. 1244 од 10. јуна, чак ни Анекс ИИ тог документа није садржао а
Друга фуснота.
Треће, и најважније, суштина наводних „несталих
фуснота“, своју тврдњу да је присуство међународне безбедности
распоређени на Косову били би "под политичком управом НАЦ-а",
био у супротности са остатком споразума од 3. јуна, који је захтевао ан
међународно безбедносно присуство за Косово „под Уједињеним нацијама
под покровитељством“ и „поступајући како се може одлучити на основу поглавља ВИИ
Повеља УН“ (члан 3).
Дакле, шта да кажемо о овој саги о „фусноти која недостаје“?
Па, најмање уверљиво објашњење дао је Њујорк тајмс: то
српски сабор је „изоставио“ фусноту. Ово је јасно
смешно. Не само нацрт који је ратификовао српски парламент, већ и нацрт
истог документа који је доставио Стејт департмент САД, као и УН
Рес. 1244, изоставио је дотичну фусноту. Укратко, чини се да
сви су "изоставили" фусноту.
Далеко уверљивије објашњење је да је тзв
фуснота“ не постоји-бар не у документарном запису који
бавио преговорима о решавању косовске кризе. Нити што се тога тиче
могу ли термини за које је речено да је наводна „фуснота која недостаје“.
одобрити-НАТО окупацију Косова—наћи било где у оквиру
документарни запис. Сасвим супротно. Они се могу наћи у раштрканим вестима
извештаји у којима се наводи постојање Другог (или "несталог")
фуснота. Али апсолутно нигде другде.
Уместо тога, „фуснота која недостаје“ мора бити апокрифна. Као и његове
главни услови: да свако међународно безбедносно присуство буде распоређено унутар
Косово бити стављено под политичко руководство НАЦ-а, после у потпуности
циничан и заиста бесмислен врх капе Уједињеним нацијама.
На крају, извор широко распрострањеног (и у многим круговима
непоправљиво) уверење да су Срби пристали на војну окупацију од стране НАТО-а
изгледа оно што су главни градови самог НАТО-а - Брисел, Вашингтон и Лондон,
тачније – „размотрити” случај. Односно, то нису били споразуми
који је овластио НАТО да окупира Косово. НАТО је био тај који је овластио НАТО да
окупирају Косово. Бити светска војска без премца (да не спомињемо
идеолошке) моћи, НАТО је једноставно преузео на себе тумачење споразума
на овај начин. А о тумачењу НАТО-а мање је одлучивало оно што је стварно
условима споразума него својом непоколебљивом одлучношћу да реши
Косовска криза на војни начин, и да постане окупаторска сила у
Косово.
Сага о „фусноти која недостаје“ нас учи неким важним
лекције. Али можда је најважнија лекција моћ водећих
Земље НАТО-а да донесу светску интерпретацију документарног записа
у складу са НАТО-овим тумачењем тога и, што је још важније, са
чињенице како их НАТО ствара на терену. Највише речено, НАТО
тумачење споразума постало је тумачење – шта год да је стварно
услови докумената могу навести.
Такође нас много учи о лаковерности медија.
Узимајући их у обзир од државних менаџера и интелектуалаца унутар НАТО-а
државама, поновили су медији не доводећи у питање тврдњу НАТО-а
Срби су пристали на војну окупацију Косова од стране НАТО-а – чак и ако је фуснота
у коме су наведени термини некако „нестали“ (тј. никада
заиста постојао). Суочени са документима који говоре једно, док је НАТО рекао и
урадио нешто друго, медији су пристали на тумачење НАТО-а-а
погрешно тумачење, свакако, и то намерно – и тако је помогло
НАТО то претвори у свети спис.
(* Дејвид Питерсон је писац који живи у области Чикага.)