Покушајте да замислите како би мејнстрим амерички медији и интелектуалци одговорили на обелодањивање да се на састанку у раном планирању терориста одговорних за нападе на Светски трговински центар и Пентагон поставило питање да ли је „колатерална штета“ проспективно хиљаде мртвих цивила не би било претерано, али да је ствар решена одговором врха: „мислимо да је цена вредна тога“?
Претпоставимо даље да су вође терориста тада кренуле да изнесу своје аргументе пред својим следбеницима, тврдећи да је изузетно важно показати грађанима Великог Сатане да нису имуни на нападе на сопствену земљу – да не могу да наставе да слободно бомбардују друге и подржавају насилне државе по свом избору, а да сами не трпе неку одмазду. Терористи су тврдили да би, пошто је Велики Сатана деценијама водио ратове ниског (и често не тако ниског) интензитета против земаља Трећег света и арапских држава, планирани напади били праведни и легални према међународном праву, оправдани према Повеља УН-а даје право на самоодбрану, на које се он тако често ослањао да би оправдао своје једностране акције.
Лидери су даље тврдили да, пошто би симболична вредност показивања рањивости Великог Сатане нападом на ВТЦ и Пентагон била увелико побољшана уклањањем неколико хиљада цивила, ово се мора сматрати прихватљивом колатералном штетом. Коначно, замислите вође терориста како објашњавају својим следбеницима да је зарад глобалног мира и безбедности, ништа мање од добробити људи широм света, кључно повећати цену империјалног насиља и помоћи у убеђивању популације Великог Сатане да од Њега тражи да прекине своје ратове. То би, тврдили су терористички лидери, дугорочно спасило много више живота од оних изгубљених у бомбардовању ВТЦ-а и Пентагона.
Не би ли мејнстрим медији и интелектуалци били дивљи од огорчења због нехуманости хладнокрвних рачуна терориста? Зар не би у један глас одговорили да је апсолутно неморално, зло и неодбрањиво само по себи убијати цивиле у масовним размерама да би се политички поентирао? А што се тиче основног аргумента терориста да су напади били оправдани и као одмазда за текуће ратове Великог Сатане и као део напора да се обузда Његово империјално насиље, зар ово не би било одбачено као чудно? Не би ли портпароли естаблишмента пожурили да тврде да се ова земља, упркос повременим грешкама за жаљење, добро понашала у међународним пословима, интервенисала у иностранству само у праведне сврхе и да је жртва тероризма, а не терористичка држава или присталица тероризма? И зар не би такође било наглашено да је неморално и нечувено чак и ГОВОРИТИ о „праведном циљу“ или било каквом давању било каквог легитимитета за терористичку акцију каква се догодила у Њујорку и Вашингтону? Да је једино питање у таквом случају насиља „ко“, а не „зашто“? (Ове последње две реченице су парафраза огорченог аргумента америчког либералног историчара.) И заправо, широм света, амерички мејнстриммери одбијају да говоре о „зашто“ осим површних осуда ирационалног непријатеља који мрзи демократију, итд. .
Окрећући се сада стварној употреби фразе „цена је вредна тога“, долазимо до одговора америчког државног секретара Медлин Олбрајт на питање Лесли Стахл о „60 минута“ 12. маја 1996:
Стахл: „Чули смо да је пола милиона деце умрло [због санкција против Ирака]. Мислим, то је више деце него што је умрло у Хирошими. И – знате, да ли је цена вредна тога?”
Олбрајтова: „Мислим да је ово веома тежак избор, али цена - мислимо да је цена вредна тога.
У овом случају, међутим, иако су бројеви мртвих запањујући – однос мртве ирачке деце и смртних случајева у бомбашким нападима на ВТЦ/Пентагон био је бољи од 80 према 1, користећи сада застарели број из почетка 1996. за ирачку децу – мејнстрим медији а интелектуалци нису сматрали да је Олбрајтова рационализација овог масовног убијања икаквог интереса. Ова фраза је ретко цитирана у мејнстриму, и није било негодовања или сугестије да је масовно убијање деце да би се задовољио неки политички циљ било неморално и нечувено.
Од јутарњих сати уторка, 11. септембра, цивили погинули у терористичким бомбашким нападима на ВТЦ/Пентагон били су предмет најинтензивније и детаљније и хуманизирајуће пажње, чинећи патњу јасном и драматичном и потхрањивајући осећај гнева. Насупрот томе, стотине хиљада деце мртве у Ираку су веома близу невидљивости, њихова патња и умирање су ван видокруга; и док је однос ирачке деце убијене санкцијама и смрти ВТЦ/Пентагона био бољи од 80 према 1, однос медијског простора посвећеног ирачкој деци и ВТЦ/Пентагон смрти је сигурно био бољи од 500 према један у корист мањих Жртве ВТЦ/Пентагона. Слике страдалника и изрази бола и огорчења били су у сличном односу. Радници УН у Ираку, попут Дениса Халидеја, који су дали оставку са гађењем због ефеката „санкција масовног уништења“, добили су минималан простор у медијима да обавесте јавност и изразе своје огорчење.
„Ко“ у случају масовне смрти у Ираку је јасан – претежно америчко и британско руководство – али „ко“ овде је ирелевантно због тога како се одговара на „зашто“. Ово се ради имплицитно. Медлин Олбрајт је рекла да су смрти вредне тога јер америчка политика сматра да је то тако – а пошто Олбрајтова каже да је то „зашто“, то решава питање за медије. Њихово огорчење због неморалности убијања цивила као колатералне штете за постизање политичке поенте се завршава, јер ирачка деца умиру по избору америчке политике – а у овом случају медији неће ни дозволити да се о томе расправља. Сама по себи неразумност убијања цивила као колатералне штете је тихо остављена по страни (подсећајући на то како је совјетско обарање КАЛ 007 1983. било само по себи варварско, али је америчко обарање иранског авиона 655 1988. било „трагична грешка. ”) Медији се фокусирају на то да ли ће Садам Хусеин дозволити да инспекције УН спрече да добије „оружје за масовно уништење“, а не на масовну смрт деце. (И наравно, медији редовно пропуштају да примете да су Сједињене Државе и Британија помогле Садаму Хусеину да набави такво оружје 1980-их, и да се нису противили његовој употреби, све док није престао да поштује наређења у августу 1990.)
Пошто медији чине патњу и смрт 500,000 деце невидљивим, гнев изазван интензивним извештавањем о жртвама бомбардовања ВТЦ/Пентагона не испливава на површину у њихово име. Либерални историчар који је био толико огорчен чак и на питање „зашто“ за бомбардовање ВТЦ-Пентагона и тврдио да је само „ко“ релевантан није рекао ништа о неморалу убијања Ирачана; њега не занима „ко“ у овом случају, делом зато што не мора да виђа умирућу ирачку децу сваки дан, а делом зато што је његова влада одговорила на „зашто“ на његово задовољство, оправдавајући масовну смрт. Није ли морално застрашујуће, чак и помало застрашујуће, да он, и велика маса његових сународника грађана, могу са таквом муком и огорчењем да се усредсреде на својих 6,000 мртвих, не знајући или не марећи за своје (њихове) ) властита влада која је у току убијање десетине пута више невиних у иностранству?
Ово одражава рад одличног пропагандног система. Америчка влада сматра да је масовна смрт ирачке деце „вриједна тога“, медији гурају судбину ових „недостојних жртава“ у црну рупу, дозвољавајући на тај начин да се та политика несметано настави. Пошто су саме Сједињене Државе жртва тероризма, овде долази до обрнутог процеса: са овим ултра-достојним жртвама, медији интензивно приказују њихову патњу и смрт и не занимају их основни узроци, већ само „ко“ је то учинио; они непрестано ударају у ратне бубњеве и гурају у први план најрегресивније снаге у земљи, чинећи насиље и репресију вероватним исходом својих напора. Али они ће продати новине, добити већу публику, подржати „националне интересе“ и доказати десници да су прави Американци.