окупираних територија представља прави случај етничког чишћења, са
Палестинци протерани са својих земаља и са кућама које су дугорочно срушене
процес „откупа земље” за „изабрани народ”.
Српско уништавање кућа на Косову није требало да направи места за Србе, то је учињено
у борби за обуздавање оружаног албанског отпора. Било је дивље, али
Израелски третман палестинских "скакаваца" (Јицак Шамир)
током две одвојене Интифаде, и пре и између њих, такође је било
дивљачки. Штавише, израелске злоупотребе су на окупираној територији која је наводно под
УН и међународне заштите и са Четвртом Женевском конвенцијом
применљиво, док су се српске злоупотребе вршиле у оквиру свог националног
територије.
кључна разлика је стриктно у томе што је Израел Кумов клијент
Србија се нашла на његовој листи хитова. То је довољно у овом тренутку
историје да одреди резултат ма колико наизглед произвољан и
непринципијелна. Клијент је слободан да се етнички чисти, а не међународно
интервенција за заштиту жртава биће дозвољена, по правилу Кума – као
Ричард Холбрук је објаснио: „ниједна сила не би била подржана без Израела
одобрење", па то је то. Кофи Анан и сви остали са малим
мали део моћи доношења одлука признаје да би одобрење САД било неопходно
за међународну интервенцију, па је ствар решена америчким ветом. А
сличан процес примењен у Источном Тимору, где је став Клинтонове
администрација је била да је ово унутрашњи индонежански проблем и да ништа
могло да се уради без индонежанског одобрења, мада и овде, као у случају
на Западној обали и Појасу Газе, злоупотребе су вршене на територијама
признати међународним консензусом – али не и Кумом – као незаконито
заузети. У овом случају, Клинтонова администрација је то учинила, коначно, и веома
са закашњењем, под међународним притиском, реците овом клијенту да изађе, али само
након што је Источни Тимор био ефективно уништен и већина
становништво је постало избеглице.
It
подсетиће се, такође, да су у случају Косова, међународни посматрачи,
које су Срби већ дозволили и на чије присуство су били спремни
реафирмације у Рамбујеу, сматрани су недовољним да заштите те жртве.
Тамо је била потребна потпуна НАТО војна окупација. Кум изјављује ово
да је тако, природно су се сложили мејнстрим медији и интелектуалци – „етнички
чишћење“ је веома лоше и мора се окончати спољном интервенцијом.
So
како медији и интелектуалци рационализују кумов вето једног
међународно присуство ради заштите Палестинаца, жртава ПРАВОГ и
дугорочни процес етничког чишћења који, како Амира Хасс наглашава у Ха'аретз-у,
постаје бруталнији из године у годину? Кључне карактеристике рационализације су огромне
сузбијање чињеница етничког чишћења и фокус на
„ирационално“ малопродајно и одговорно насиље потлачених (види моје
„Израелско одобрено етничко чишћење: део 2, званични САД и медији
Заштита", која ће бити објављена у З Магазину у мају). Али још једна важна
механизам рационализације једноставно узима здраво за готово да не
међународна заштита жртава је неопходна јер је Кум и
клијент тако каже, па чак и чинећи такву заштиту непотребном јер кум
служи као "поштени брокер".
In
неколико новинских чланака и колумни које се баве овом темом
известио да је Арафат апеловао за УН и међународну заштиту, али да
Израел и Сједињене Државе то одбацују и стога се то неће догодити.
Тајна је овде потпуна површност, без расправе о условима
и понашање Израела које би могло захтевати такву интервенцију, без помена
Четврта Женевска конвенција коју Израел дрско крши дуги низ година,
и наравно нема поређења у суштини између САД и
став „међународне заједнице” о потреби заштите Косова
Албанци и Палестинци. Труди Рубин, лака категорија Пхиладелпхиа Инкуирер-а
и непоколебљиво естаблишментски оријентисан уредник спољне политике, чак и то примећује
САД су подржале интервенцију на Косову, али не и у Израелу, што је она
узима као неоспорну чињеницу; дискриминације и имплицираног вета САД над
било шта што би свет могао да уради не захтева никакав даљи коментар.
мост
спектакуларна је, међутим, честа претпоставка да је Кум заиста ан
поштен брокер. Томас Фридман наводи Клинтоново одобравање Бараковог мировног плана као
ако је ово показало своје заслуге за све стране („Арафатов рат“, НИТ,
13. октобар 2000). Крволочни фанатик Вилијам Сафајер осуђује то
Сједињене Државе су тако непристрасне, јер „Израелу је потребан савезник, треба
није потребан брокер“ (НИТ, 12. октобар 2000.). Тхе Нев Иорк Тимес едиториализес
да се „Израел с правом опире било каквом преласку на међународни формат. Само
Сједињене Државе имају довољан ауторитет и кредибилитет код обе стране да
помози им да премосте преостале разлике“ (13. новембар 2000).
Дато
чињеница да су Сједињене Државе наоружале Израел до зуба, јури на снабдевање
са оружјем и новцем сваки пут када су га његове жестоке жртве бацања камена ставиле
„под опсадом“ (Олбрајтова) и присилити га да убије у лице
„насиље“, ставио је вето буквално на десетине резолуција које осуђују
Израелско малтретирање и експропријација Палестинаца у окупираним
територијама, и деценијама се придружио Израелу у одбијању имплементације
огромног међународног консензуса који позива Израел да се врати
своју земљу Палестинцима, оваква изјава добро показује пристрасност која
није само очигледан, већ је много допринео заштити Израелаца
етничко чишћење и државни тероризам.
власници, уредници и репортери Тајмса имају крваве руке, али деле
ова карактеристика са многим другим у америчким медијима и политичким и
интелектуални естаблишмент.