Док пишем, сада је седам недеља откако су САД почеле свој скоро једнострани рат против Ал Каиде, Талибана и, по речима председника Буша 21. новембра, „других терориста који прете Америци и нашим пријатељима“, као и „других нације које их спонзоришу. . . Широм света и годинама, борићемо се са овим злима и победићемо."
Као да се Џорџу В. Бушу, Дику Чејнију, Џону Ешкрофту, Доналду Рамсфелду, Колину Пауелу и Тому Риџу може веровати да одлучују ко је и шта је тероризам и који је најбољи начин да се победи.
То су исти људи, исти типови америчких владара, одговорни за одбрану и ширење корпоративног светског 'поретка' где око 400 појединаца има финансијску имовину једнаку 3 милијарде људи света, оних који зарађују мање од 2.00 долара дневно. Падају ми на памет Исусове речи: „Пре него што извадиш трн из ока ближњег, извади брвно из ока свога.
Па ипак, са изузетком конгресменки Барбаре Ли и Синтије Мекини, ниједан други амерички конгресмен или сенатор, колико сам чуо или видео, није јавно довео у питање овај „рат против тероризма“.
Нико није јавно позвао да се одговорни за нападе 9-11. пронађу, процесуирају и казне у складу са међународним правом и преко међународних тела. Нико није позвао ни на прекид бомбардовања Авганистана, ни на привремени прекид бомбардовања, као што је то учинила Мери Робинсон, Високи комесар УН за избеглице, пре више од месец дана, због веома реалне претње од глади за буквално милионе ове зиме, јер рата.
Ни један републиканац, ни један други демократа, нити један од два независна конгресмена.
С друге стране, демократе из Конгреса и независни Берни Сандерс противили су се бесрамном ратном профитерству које покушавају републиканци. Подржали су бенефиције за незапослене и здравствене бенефиције и смањење пореза оријентисане на оне којима је потребна.
Неки су имали храбрости да се супротставе најневероватнијем повлачењу грађанских слобода које су гурали Ешкрофт и вођство републиканског Конгреса. Другим речима, када су у питању домаћа питања, неке, понекад и многе, демократе у Конгресу су биле спремне да ураде бар неке од правих ствари.
Зашто разлика?
Можда зато што добијају већи притисак од АФЛ-ЦИО, АЦЛУ-а, либералних група и других по домаћим питањима, а не толико од мировних група и оних који се противе овом рату. То је врло могуће, чак вероватно, али опет: чак ни један конгресни демократа не позива само на привремени прекид бомбардовања како би храна и залихе могли да дођу до изгладњелих Авганистанаца?
Да ли су они толико уплашени политичких реакција, толико уплашени да ће, ако буду говорили на овај начин, бити на мети и подложни губитку доћи до њиховог следећег изборног циклуса? Многе прогресивне демократе су прилично лако освојиле функције са великом разликом. Њихова политичка база је релативно сигурна. Опет, чему тишина?
Ово није нови проблем.
У року од недељу дана од напада 11. септембра извукао сам књигу Пола Фролиха о Рози Луксембург, хероини социјалистичког покрета прве половине 20. века. Читао сам о томе шта се догодило 1914. док се Европа кретала ка Првом светском рату.
У том тренутку постојала је моћна и релативно уједињена Социјалистичка интернационала састављена од партија са буквално милионима чланова и десетинама представника у законодавним тијелима широм Европе. Како је опасност од рата расла, ово тело се оштро противило.
Ипак, када су почеле експлицитне војне мобилизације, скоро све чланице су капитулирали пред ратном грозницом коју су пропагирали доминантне финансијске и политичке силе у свакој појединој земљи. Социјалистичка интернационала се срушила под теретом џингистичког милитаризма. Било је препуштено релативној шачици, у почетку, иако много више касније, да се супротстави овом ужасном рату између ривалских колонијалистичких сила.
Више од шачице нас се противило овој првој фази Бушовог „рата против тероризма“. Буквално десетине хиљада демонстрирале су широм земље. Организујемо се и повезујемо једни са другима. Имамо савезнике широм света који су генерално напреднији и са широм базом опозиције Бушовим људима из нафте и рата.
Заиста, недавне анкете су показале да се разумљива подршка САД-у широм света након напада 9-11 брзо смањује. Већина света је уз амерички мировни покрет у нашим сталним напорима да унесемо разум, хуманост и закон у акције САД.
Излуђујуће је што се чини да су демократе у Конгресу толико уплашене пропагандном кампањом републиканаца/масовних медија. Још више излуђује када се узме у обзир да је 55 чланова Конгреса који су део Прогресивног кокуса.*
Сигуран сам да већина ових самодефинисаних „прогресиста“ јасно разуме да оно што Бушови људи из нафте и рата намеравају својим „ратом против тероризма“ неће окончати тероризам. Дугорочно гледано, вероватно ће га повећати, док ће отежати доношење прогресивних програма на националном нивоу.
И представља велику опасност за многе вредности и принципе у које верују. Ипак, постоји заглушујућа тишина од њих колективно и појединачно, осим Барбаре Ли и Синтије Мекини.
Неки би могли рећи да је разлог ове стидљивости то што су демократе, а не Зелени или независни. Можда. Разумно је очекивати да бисмо, ако би било више прогресивних независних у Конгресу, изабраних због организоване и активне базе грађана и одговорних тој бази, видели више политичке храбрости и бољу политику.
Ипак, као неко ко ради више од 25 година за независну, прогресивну политичку алтернативу демократама и републиканцима, нисам сигуран, у овом случају, да ли је то главни разлог ове стидљивости. Уосталом, погледајте подршку Немачких Зелених за подршку немачке владе овом рату.
Ево шта ја мислим: треба нам нешто ново, кампања одговорности правде и мира, ЈПАЦ, и то нам треба сада. Морамо да организујемо масовне састанке, састанке заједнице, сесије одговорности, за наше напредне (и друге) конгресмене.
Морамо извући све прогресивно настројене људе у њиховим окрузима да дају окосницу и правац по овим питањима. Морамо да се организујемо како бисмо задржали притисак на оне који би требало да буду наши национални, прогресивни, политички лидери. (Не можемо да чекамо дан, надамо се ускоро, када ће у Конгресу бити пристојна група независних напредњака.)
Сви чланови Представничког дома и 1/3 америчког Сената биће поново изабрани за мање од годину дана. Ако током те изборне сезоне буде мало јавног изражавања забринутости због правца којим Бушови људи иду, не само на домаћем него и на међународном плану, бићемо у још већој невољи него сада.
Потребна су нам експлицитна јавна посвећеност програму правде и мира од оних који себе називају прогресивним. Ако се неће обавезати на такве обавезе, требало би да активно тражимо људе који ће се против њих кандидовати, било као независни или на изборима. Ови изабрани званичници треба да схвате да се суочавају са јавном критиком и изазовима ако се поколебају по овим критичним питањима.
Ово су велика питања нашег времена, и они су на погрешној страни, или би могли бити. Они морају да одговарају. Прогресивизам-лајт неће обавити посао. Правда и мир, крај државног тероризма и услови који рађају индивидуални и организациони тероризам, позивају на говорење истине власти и моћном народном покрету.
Двостраначка, бескичмена, политика као и обично је готово злочиначки одговор на хитну ситуацију са којом се суочавамо. Они у националном политичком руководству који себе називају „прогресивним“ морају то да покажу сада.
*Можете сазнати више о томе ко је 55 и шта Прогресивни кокус ради на хттп://берние.хоусе.гов/пц.
Тед Глик је национални координатор Независне прогресивне политичке мреже (ввв.иппн.орг) и аутор књиге Будућа нада: Победничка стратегија за праведно друштво. До њега се може доћи на [емаил заштићен] или поштански фах 1132, Блоомфиелд, Њ 07003.