Док сам шетао кроз госпољу окупљену на Болотнаја плоча за овомесечну годишњицу митинга 6. маја 2012, доживео сам изненадни осећај дежа вуа. Нисам се осећао као да сам се вратио на прошлогодишње демонстрације, већ на модерни комунистички митинг.
Истина, демонстранти из Болотне су били мало млађи и боље образовани у целини. Али иначе, мржња усмерена на владајући режим и друге сличности постају све јачи са сваким узастопним митингом. У ствари, слаба енергија и ентузијазам комунистичких маршева нуде активистима Болотнаја слику о томе како би њихова будућност могла изгледати.
Многи добронамерни људи који су се овог месеца окупили на Болотнаја плоча могу бити сигурни да промовишу бољу алтернативу председнику Владимир Путин. Али немају појма како да окончају његов режим, па чак ни зашто је то лоше за земљу. Сањајући о изласку Путина, они не примећују да је њихов циљ у великој мери остварен прошле године када је Путин напустио Кабинет како би преузео свечанији положај председника. Када је Путин први пут напустио председничку функцију, пренео је сва овлашћења на канцеларију премијера, вероватно надајући се да ће четири године касније моћи да изведе исти штос у обрнутом смеру. Али предаја власти је много једноставнија од враћања.
Права моћ која је пренета са председништва остаје на Кабинету. Путин може да се жали да му наређења остају неиспуњена колико год жели, али и даље неће моћи да утиче на курс Кабинета.
Опозиција може замислити да ће сукоб унутар владајуће елите срушити владу. Али чак и да се то догоди, то не значи да ће Путин преузети власт. Највероватније, неко као бивши министар финансија Алексеј Кудрин преузео би узде као премијер.
Политички режим се претворио у хаотичну агломерацију институција и агенција које немају заједнички циљ, политички курс или чак правила. Њихове једине препознатљиве карактеристике су сукоби и сукоби — ствари које демонстранти у Болотнаји нису успели да препознају на својим скуповима. Бивши потпредседник Владе Владислав СурковЊегова оставка одмах након митинга 6. маја била је савршена илустрација како су демонстранти изгубили додир са стварношћу. Ако је постојао неко у земљи кога су мрзели колико и Путина, онда је то Сурков, архитекта садашњег политичког система и Јединствене Русије. Међутим, није опозиција та која је постигла његову оставку. Нико од демонстраната није чак ни захтевао његово смењивање. Сурков је дао оставку јер је видео да је изгубио контролу над политичком машином и постао жртва владиних сукоба.
Владајућа елита нема чега да се плаши од опозиције, али то не значи да је пред њом ружичаста будућност. Напротив, његова будућност изгледа мрачно. Политичка превирања се повећавају како влада почиње да имплодира. Проблем са опозицијом није у томе што су Руси задовољни властима — нису — већ у томе што демонстранти нису успели да дају глас стварној фрустрацији јавности.
У међувремену, избили су спонтани протести. Радници у штрајку у Калуги и лекари који протестују у Ижевску воде сопствене битке без икаквих веза са догађајима на Болотнаја плоча. Основни захтеви се фокусирају на конкретне неправде у образовању, здравственој заштити и социјалној заштити.
Чак и без елоквентних слогана или блиставих транспарента, ови изливи бесног огорчења, када се додају расколима који се формирају међу владајућим клановима, могли би да имају радикалније последице по Русију него сви митинзи у Москви заједно. Тамо на улицама далеко иза московског обилазног пута ствара се права протестна енергија. Једном ослобођена, сама је довољно моћна да занесе разарајући ударац Путину.
Борис Кагарлицки је директор Института за студије глобализације.